U svetu fudbala, identitet kluba je svetinja. To su boje dresova, ime, stadion, himna, grb, ali pre svega, zajednica koja stoji iza njega. Ipak, u eri modernog fudbala, sve češće svedočimo pokušajima vlasnika da taj identitet prisvoje, izmene ili u najgorim slučajevima, otmu zarad profita. Neki klubovi su zbog toga nestali sa fudbalske mape, dok su neki vaskrsli iz pepela, dokazujući da pripadnost i istorija ne mogu da se kupe, a svemu tome doprineli su navijači, odnosno lokalna zajednica.

Najpoznatiji primer, svakako je londonski Vimbldon. Klub koji nosi naziv kao poznati teniski turnir, prošao je veoma turbulentan put do današnje pozicije. Nekadašnji vlasnik „Lude družine“

odlučio je da zarad veće posećenosti stadiona i komercijalnih prihoda preseli tim u obližnji Milton Kins. Navijači su se tome usprotivli, jer Vimbldon je klub sa juga Londona i njegovi ljudi su tu, a ne u stotinjak kilometara udaljenom gradu. Milton je grad koji u tom trenutku nije imao profesionalni fudbalski klub, a ondašnji vlasnik Pit Vinkelman je smatrao da je to idealno mesto za preseljenje kluba. Vimbldon, iako mali klub, bio je klub sa tradicijom, najpoznatiji uspeh je osvajanje FA Kupa 1988. godine. Preseljenje kluba, otimanje istorije i identiteta, ali i njegovo odvajanje od lokalne zajednice navijači mu nikada nisu oprostili. To je jedini put u istoriji engleskog fudbala da je FA dozvolila da se klub po „franšiznom“ američkom principu klub preseli iz grada u grad. 

Zbog svega toga, navijači su odlučili da osnuju svoj novi klub, koji je nazvan kao stari, ali je u nazivu umesto FC, dodato AFC. Uz podršku zajednice i organizaciju gde se navijači pitaju sve, lagano su krčili put od najnižih amaterskih rangova do profesionalnog fudbala. Danas je Vimbldon trećeligaš (mada ne prvi put, već su stizali do trećeg ranga). Uspeli su da uz pomoć lokalnih vlasti ponovo izgrade svoj stadion, koji je danas jedan od modernijih u nižim ligama, ali ono što je „Donsima“ posebno drago jeste što njihov najveći rival MK Dons danas u rangu ispod njih. Danas se sa sigurnošću može reći da se navijači Vimbldona slatko smeju, jer istorija ne može da se ukrade i preseli. A Pit Vinkelman? Od prošle godine nije više vlasnik MK Donsa, prodao ih je kuvajtskom konzorcijumu. 

Benfika i Sporting najveći su klubovi iz portugalske prestonice, ali Lisabon ima još jednog velikana, koji lokalnoj zajednici znači mnogo. U pitanju je Belenešeš. 

Klub koji je osnovan 1919. godine, trostruki osvajač portugalskog kupa, te jednom i šampion ove zemlje, 2018. godine našao se u problemu. Naime, vlasnici kluba, Amerikanci, smatrali su da fudbalsku sekciju treba izdvojiti iz sportskog društva. To je naišlo na oštre reakcije navijača koji nisu želeli da se pomire sa tom činjenicom. Ipak, investitori su uspeli u svom naumu, ali bila je to pirova pobeda. Fudbalska sekcija dobila je naziv B-SAD, a Belenenšeš je iznova osnovao svoj klub koji je morao da krene od najnižeg ranga.

Istorija, grb, stadion i boje pripale su Belenenšešu, dok se B-SAD seljakao od stadiona do stadiona, uglavnom uz veoma malu posećenost. Samo sedam godina kasnije, „pravi“ Belenenšeš je u trećem rangu, polako krči put ka povratku na mesto koje mu po istoriji pripada, a B-SAD je odavno prošlost. Naime, nakon četiri godine igranja najvišeg ranga, klub je polako počeo da tone, a kada su potonuli do treće lige i američki investitori su postali svesni da je vrag odneo šalu. Povukli su se, a klub se fuzionisao sa klubom Kova de Piedade. Ponovo se pokazalo da bez podrške navijača, klub nema budućnost. 

Najpoznatiji primer opiranja investitoru, koji se pojavljuje kao spasilac, definitivno je Austrija Salcburg. Nekadašnji velikan austrijskog fudbala početkom ovog veka zapao je u tešku finansijsku situaciju, a kao spasilac pojavila se kompanija Red Bul. Poznati brend energetskog pića smatrao je da je Austrija idealan klub za početak ulaganja u najpopularniji sport na svetu. Navijači Austrije mislili su da ih je pogledao Bog. No, brzo se ispostavilo da dve strane nemaju iste poglede na svet. Navijači su čak i bili spremni da prihvate dodavanje brenda imenu kluba, ali ono preko čega nisu mogli da pređu bila je promena identiteta. Red Bul je navijačima poručio da će promeniti naziv u RB Salcburg, boje kluba biće crveno-bele, a njihova ljubičasta boja, ostaće na golmanskom dresu. Navijačima je to bilo previše, pa su osnovali svoj klub. Iako nisu uspeli da pariraju, sada već novom gradskom rivalu, novoosnovana Austrija je oko sebe okupila većinu navijača tradicionalnog kluba. Salcburg je najomraženiji klub u Austriji, nema podršku ni približnu ondašnjoj, ali ni ovoj novoj Austriji, jer ljubičastoj boji je privržen veći broj stanovnika Mocartovog grada. Ipak, treba biti realan i priznati, RB je deceniju dominirao tamošnjim fudbalom, a navijačka Austrija, je ove godine (opet) izborila ulazak u drugu ligu. 

Fudbal je suštinski čudna igra, ljubav prema klubu ne zavisi od rezultata.  Zajednička nit za sve ove priče je jasna, kada pokušate da otmete identitet kluba, ustajete protiv celokupne zajednice koja ga je stvarala decenijama. Investitori i vlasnici često zaboravljaju da klubovi nisu kompanije koje se mogu premeštati, brendirati ili transformisati bez posledica. Klubovi su deo kolektivnog sećanja, lokalnog ponosa i kulture, ljubav prema njima prenosi se generacijama. A kada se na to udari, istinski navijači uvek pronađu način da klub ožive.