Kada se spomene jugoslovenski fudbal osamdesetih godina, obično se prva asocijacija vezuje za Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk ili Dinamo. Ali jedna priča iz južnosrbijanskog grada na Nišavi zaslužuje posebno mesto u analima te zlatne ere - priča o Fudbalskom klubu Radnički iz Niša, koji je u aprilu 1982. godine ušao u polufinale Kupa UEFA i na nezaboravan način predstavio srpski I jugoslovenski fudbal pred celom Evropom.

Koreni velikana

Priča o Radničkom nije počela osamdesetih - već je svoje temelje postavila decenijama ranije. Klub je osnovan 1923. godine kao plod Komunističke partije u Nišu, što mu je odredilo i ime i karakter. 

Prvobitno je klub osnovan pod imenom FK “Iskra”, a nakon toga je klub nazvan Proleter, ali nije mogao da bude registrovan pod tim nazivom zbog političke konotacije. Na kraju je klub preimenovan u Radnički. 

Bio je to klub radničke klase, klub onih koji su svojim znojem i trudom gradili bolju budućnost. Možda je upravo ta radnička etika, ta upornost i beskompromisnost, bila ključ njihovih kasnijih uspeha.

Klub je svoj prve rezultate postigao osvajanjem prvog mesta u Moravskoj ligi 1924/25, a isti uspeh je ponovio i 1927/28. Politička situacija dovela je do zabrane rada 1929. godine tokom šestojanuarske diktature.

Uporni u borbi za opstanak, klub nastavlja pod nazivom "Građanski" i postiže značajan uspeh plasmanom u državno prvenstvo 1935/36. Ratne okolnosti 1942. godine ponovo prekidaju aktivnost kluba.

Nakon oslobođenja 1944. godine, kontinuitet je obnovljen pod nazivom Fiskulturno društvo "Radnički". Nastupio je period spajanja sa "Železničarom" u klub "14. Oktobar" 1947. godine, ali zbog nezadovoljstva navijača, "Radnički" se 1948. vraća kao samostalan entitet. U tom period posebno valja istači polufinalе Kupa Jugoslavije 1952. godine u koje je Radnički ušao kao trećeligaš.

Tokom pedesetih godina klub gradi reputaciju kroz međunarodne prijateljske susrete sa ekipama poput Makabija i Graca. Ključni trenutak je ulazak u Drugu ligu 1955/56, dok se 1962. godine ostvaruje najveći uspeh - plasman u Prvu saveznu ligu posle dramatične pobede nad Vardarom na penale.

Ulazak u Prvu ligu označio je početak moderne ere kluba. Stadion "Čair", koji je tada mogao da primi oko 25.000 gledalaca, postao je tvrđava koju je bilo teško osvojiti. Nišlije su oduvek bile ponosne na svoj klub, a ta ljubav prema dresu će se u osamdesetima pretvoriti u magiju koja će oduševiti Evropu.

Prestižni nadimak "Real sa Nišave" se javlja prvi put 1963. godine na transparentu navijača, a već sledeće godine  klub počinje evropske nastupe u Balkanskom kupu protiv Spartaka iz Plovdiva. Nakon toga sledi turneja po Južnoj Americi 1969. godine.

Najslavniji period donosi osvajanje Balkanskog kupa 1975. pobedom nad turskim Eskišehirsporom - jedini međunarodni trofej u istoriji kluba. Naravno, vrhunac predstavlja polufinalе Kupa UEFA 1982. godine, kada je Hamburg eliminisao "Real sa Nišave" nakon dramatičnih susreta.

Poslednji veliki uspeh ove ere označava Finale Balkanskog kupa 1989.

Zlatni početak osamdesetih

Radnički je u osamdesete ušao sa jasnim ambicijama. Pod vodjstvom trenera Dušana "Ducija" Nenkovića, klub je počeo da gradi ekipu koja će uskoro postati legendarna u kojoj su igrali Milenković, Gavrilović, Obradović, Bojović, Vojinović, Drizić, Stojiljković, Đorđević, Nikolić, Aleksić, Halilović. Beganović, Panajotović, Stanković, Radosavljević. 

Sezona 1981/82 je bila ona koja je promenila sve. Radnički se kvalifikovao za Kup UEFA - takmičenje koje je u to vreme nosilo ogromnu težinu i prestiž. Malo ko je očekivao da će klub iz Niša moći da napravi značajnije talasanje u evropskim vodama, ali događaji koji su usledili nadmašili su najsmelijе snove.

To je bila ekipa koja je na putu do polufinala eliminisala Velika evropska imena poput Napolija I Feyenoorda, a tek u polufinalu je zaustavio HSV sa Magathom, Hrubeschom, Kaltzom, Von Heesenom. 

Radnički je svoju evropsku kampanju započeo sa uverljivim rezultatima u ranim rundama. Svaki protivnik koji je stigao na "Čair" susretao se sa vatrozidnim otporom i fanatičnom podrškom publike koja je pretvorila stadion u pravi kotao. Način na koji su Nišlije prihvatale evropske utakmice bio je spektakl za sebe - ceo grad je živeo za klub, a svaki gol Radničkog je slavio kao da je njihov sopstveni.

Radnički je u prvom kolu te sezone igrao protiv Napolija. Svi golovi na utakmici postignuti su u poslednjih 20 minuta. Napoli je poveo sa 1:0, pa Radnički preokrenuo na 1:2, da bi na kraju bilo 2:2. Golovi Stoiljkovića i Aleksića odveli su Radnički u drugo kolo, jer u prvoj utakmici na Čairu nije bilo golova.

Sledeći protivnik u nizu je bio Grasshopper. U prvoj utakmici Radnički je poražen kao gost 0:2, da bi u revanšu je dostigao tu prednost golovima Đorđevića i Savića. Odluka je pala nakon izvođenja penala iz kojih je Radnički izašao kao pobednik I zaslužio prolaz u sledeće kolo.

Treće kolo je na megdan dovodi veliki Feyenoord. U grotlu Čaira Radnički slavi sa dva gola prednosti, pa na revanš u Rotterdam ide pun samopouzdanja. Izuzetno hladno vreme i teren prekriven snegom nisu bili od pomoći domaćinu koji je pobedio jednim golom razlike. Tako se "Real sa Nišave" našao među osam najboljih u UEFA Kupu.

U četvrtfinalu Radnički je izvukao Dundee United. Nakon velikih 2:0 za Dundee delovalo je da je za Radnički polufinale nedostižno. Naravno, pred publikom na Čairu predaja nije bila opcija. Panajotović sa dva gola i Đorđević četiri minuta pre kraja vode Radnički u polufinale Kupa Uefa. 

Veliko slavlje nakon utakmice nije mogla da pokvari činjenica da je Panajotović dobio žuti karton zbog čega je morao da propustiti prvu utakmicu protiv Hamburger SV-a.

Magična noć 7. aprila 1982.

Ono što se desilo te aprilske večeri 1982. godine ostalo je urezano u memoriju svih koji su bili svedoci. HSV, jedan od najjačih nemačkih klubova tog vremena, stigao je u Niš za prvi meč polufinala Kupa UEFA. Hamburg je bio tim sa velikim međunarodnim iskustvom, ekipa koja je godinama igrala u najjačim evropskim takmičenjima.

Ali "Čair" te večeri nije ličio ni na šta što je Hamburger ranije doživeo. Oko 25.000 gledalaca stvorilo je atmosferu koja je nadilazila sve granice razuma. Tokom celog dana atmosfera u gradu je bila karnevalska. Na terenu, ekipa trenera Dušana Nenkovića je uprkos tome što kapiten Aleksandar Panajotović nije mogao da igra, pokazala nevjerovatnu volju I vrhunsku fudbalsku veštinu. 

Utakmica se razvijala dramatično od samog početka. Radnički je krenuo agresivno, pa su se nizale šanse pred golom HSV-a, ali su Aleksić, Drizić i Beganović samo bezuspešno zapretili golmanu Štajnu.

Na početku drugog poluvremena delirijum. U 49. Minute Beganović je doveo domaće u vođstvo uz pomoć Bojovića. Strasti na Čairu  se jos nisu smirile nakon prvog gola, a Fon Hesen je izjednačio šest minuta kasnije. Konačnu pobedu je doneo kapiten Milovan Obradović u 75. minutu spektakularnim golom, prodriblavši više protivničkih igrača.

Kada su se na semaforu pojavile cifre 2:1 za Radnički, eksplozija radosti koja se čula kroz ceo grad bila je potres koji je protresao temelje nemačkih ambicija. Ta pobeda od 2:1 u prvom meču polufinala predstavljala je najveći uspeh srpskog kluba u evropskim takmičenjima. "Real sa Nišave", kako su ponosno nazivali svoj klub, pokazao je da se veličina ne meri samo brojem trofeja ili budžetom, već srcem i dušom.

Ova pobeda je bila posebno značajna jer je Hamburger bio veoma moćan tim sa zvezdama poput Štajna i Hrubeša. Radnički je već imao iskustva u evropskim takmičenjima, eliminisavši ranije moćni Napoli.

Milovan Obradović je kasnije opisao ovu pobedu kao "katarzu jedne generacije" u svojoj knjizi "Kad je Evropa strepela" iz 1994. godine, naglašavajući kako je ceo grad stao tog dana.

Usledila je najtežа misija - odbrana rezultata u Hamburgu. Nažalost, u revanš meču u Hamburgu nemački tim je ubedljivo pobedio sa 5:1, što je okončalo evropsku bajku niškog Radničkog. 

Ukupan skor 6:3 za Hamburg značio je kraj sna, ali početak legende. Ipak, ovaj uspeh ostaje nezaboravan i predstavlja vrhunac u istoriji kluba koji je tada odjeknuo širom bivše države jer je Radnički bio jedini reprezent jugoslovenskog fudbala u završnici evropskih takmičenja.

 

Heroji zlatne generacije

Miodrag Stojiljković Redža - Mozak tima

U srcu te čudesne ekipe bio je Miodrag Stojiljković, kreativni vezista čija je vizija igre bila daleko ispred svog vremena. Stojiljković je bio igrač koji je mogao da stvori priliku iz ničega, da jednim dodavanjem promeni tok utakmice. Njegova tehnika i inteligencija na terenu činili su ga prirodnim liderom ekipe.

Slavoljub Nikolić - Golgeterska mašina

Napadač Slavoljub Nikolić bio je čovek koji je rešavao utakmice. Njegova sposobnost da bude na pravom mestu u pravo vreme, kombinovana sa prirodnim instinktom za gol, činila ga je noćmorom za sve odbrambene redove. Upravo su njegovi golovi često bili ključni u najvažnijim trenucima.

Miloš Drizić - Srce odbrane

U odbrambenoj liniji, Miloš Drizić je bio stub oko koga se gradila čvrsta defanziva. Njegove intervencije i liderske sposobnosti davale su sigurnost celom timu. Bio je tipični jugoslovenski štoper - snažan, odlučan i beskompromisan u duelima.

Rođenje "Meraklija"

Krajem osamdesetih formira se i prva organizovana navijačka grupa - "Meraklije". Iako su se oficijalno konstituisali tek kasnije, njihov duh je bio prisutan i tokom europske kampanje 1982. Atmosfera na "Čairu" bila je nešto što je ostavljalo utisak na sve koji su je doživeli - spontana, autentična i iskrena. 

U septembru 1989. godine, tri dana pred susret sa velikom Crvenom zvezdom dolazi do odluke o osnivanju navijacke grupe pod nazivom Meraklije.

"Čair" je bio više od stadiona - bio je dom, utočište, mesto gde su se rađale legende. Sa svojim karakterističnim tribinama i intimnom atmosferom, predstavljao je savršeno mesto za velike noći. Akustika stadiona je bila takva da je svaki poklič bio pojačan, a svaka pesma je odzvanjala kao himna.

Inspiracija generacijama

Uspeh Radničkog 1982. godine postao je inspiracija za mnoge manje klubove kroz tadašnju Jugoslaviju. Pokazao je da se uz rad, posvećenost i malo sreće mogu postići stvari koje deluju nemoguće. Ta priča je postala deo folklora jugoslovenskog fudbala.

Tokom čitave decenije osamdesetih, Radnički je održao visok nivo igre. Iako se nikada nisu ponovili uspesi iz 1982, klub je konstantno bio konkurentan i u domaćem prvenstvu i u povremenim evropskim nastupima. To govori o kvalitetu organizacije i radu koji se obavljao u klubu.

Radnički je bio magnet za mnoge mlade igrače koji su prosli kroz njegove redove Mnogi igrači koji su kasnije postali zvezde jugoslovenskog fudbala prošli su kroz nišku školu. Posebno treba istaći imena kao sto su Dragan Pantelić, Milorad Obradović, Dragan Piksi Stojković, a kasnije I Dejan Rambo Petković I mnogi drugi. Ova tradicija razvijanja talenata bila je još jedan stub stabilnosti kluba.

Trajno nasleđe

Kada se danas priča o jugoslovenskom fudbalu osamdesetih, priča o Radničkom iz Niša zaslužuje posebno mesto. Ovaj klub je pokazao da se mogu postići veliki rezultati i bez astronomskih budžeta, samo uz srce, rad i želju.

Ta magična noć 7. aprila 1982. godine, kada su niške "Meraklije" slavile pobedu nad Hamburgerom, ostala je urezana u istoriju kao dokaz da u fudbalu nema nemogućeg. "Real sa Nišave" je te večeri postao stvaran, a njegova priča inspiracija za sve one koji veruju da je fudbal igra u kojoj se čuda i dalje dešavaju.

Radnički Niš iz osamdesetih bio je više od fudblaskog kluba - bio je simbol vere u vlastite snage, ponosa jednog grada i dokaz da se velikim snovima može pristupiti hrabro i bez straha. Ta lekcija i danas odjekuje stadionima širom sveta, podsetajući nas zašto volimo ovu prelepu igru.