Fighting Irish: Istorija sterotipa koji je postao jedan od najpoznatijih sportskih slogana

Jedan od najpoznatijih stereotipa vezan za Irce je da su veseli, ratoborni i da vole da popiju. Verovatno je i najistinitiji opis prosečnog Irca, jer ljudi sa Smaragdnog ostrva su oduvek pokazivali koliko su ponosni i jaki, a takva im je i istorija.

Veoma su slični ljudima sa Balkana, pa oni najzagriženije opčinjeni njihovom kulturom i tradicijom gotovo po pravilu traže  neke istorijske konekcije sa najpoznatijom keltskom nacijom.

Upravo taj stereotip o irskoj ratobornosti stvorio je jedan od najpoznatijih slogana u sportu, koji se zadržao do danas, a koji zna gotovo svaki čovek na kugli zemaljskoj, u pitanju je slogan „Fighting Irish“.

Tokom 18 i 19. veka veliki broj Iraca se zbog teških uslova odlučio na odlazak „preko bare“ u potrazi za boljim životom. Velika većina se snašla, jer su se lako aklimatizovali na novo podneblje, zahvaljujući sličnom podneblju i uslovima. Ubrzo su se toliko raširili, da su imali i svoje univerzitete, među kojima se posebno ističe čuveni „Notr Dam“, koji postoji još od prve polovine 19. veka.

Sportske ekipe „Notr Dama“ uvek su se isticale u koledž ligama po svojoj borbenosti i uspešnosti, ali svakako je najpoznatija ekipa u američkom fudbalu, koja je postala i globalni brend. Njihova ekipa je bila tema čuvenog filma „Rudi“ o mladiću Danijelu Ritigeru, čiji je jedini san bio da debituje za voljeni klub.

Još od dolaska prvih Iraca na tlo Amerike bilo je jasno da ih mnogi neće gledati prijateljski, zbog čega su se često suočavali sa animozitetom drugih etničkih grupa. To se prenelo i na sport, pa su upravo sportisti „Notr Dama“ često na gostovanjima dočekivani povicima oh evo „prljavih, borbenih Iraca“. Isprva moralo je da im smeta, ali kada su postali svesni da protivnici neće posustati, preostalo im je samo jedno, da uvrede prihvate i okrenu ih u svoju korist. Nakon nekog vremena, mediji su izveštavajući o sportskim duelima ekipa „Notr Dama“ počeli da koriste izraz „Fighting Irish“, pokušavajući da opišu borbenost ekipa ovog univerziteta, pa taj izrat već do sredine dvadesetih godina prošlog veka ulazi u službenu upotrebu.

Univerzitet i njegovi sportisti sa zadovoljstvom prihvataju da koriste ovu frazu, ističući tako svoj etnicitet, identitet, ali i borbeni duh koji su njihovi preci doneli u Ameriku. Iako nisu ni prvi, a ni poslednji koji će uvredu prisvojiti i iz nje graditi svoj sportski imidž koji će gotovo vek kasnije postati jedan od najpoznatijih slogana ikada, ali i dobiti bezbroj slikovitih varijacija, ali i zaslužiti simpatije širom sveta.