Anderson za Skaut sport: O Dalasu, Dirku, opsednutosti košarkom i životnim lekcijama

Per aspera ad astra, na našem jeziku „Preko trnja do zvezda“ stara je latinska izreka koja govori da se do neslućenih visina mora ići težim putem, često nepredvidivim punim izazova. Ako se u njenu istinitost niste lično uverili, vreme je da vas razuverimo, ali ne kroz sopstveno iskustvo, već kroz priču Džastina Andersona, košarkaša Dubaija, sa kojim je Redakcija Skaut sporta imala prilike da razgovara prethodnog vikenda.

Anderson je vrhunski profesionalac, ozbiljno predan svom poslu, ali u suštini skroman momak, svestan odakle je potekao. Izrastao je u čoveka kog su roditelji naučili da bude kulturan i vredan, a za sve ostalo se pobrinula košarka.

Džastin je rođen u gradiću Montros, u saveznoj državi Virdžiniji pre 32 godine. Sve što ga je ikada zanimalo bila je košarka, a trud, rad i zalaganje, uz prst sudbine omogućili su mu da svoje ime gradi rame uz rame sa nekim od najvećih košarkaša u istoriji.

Kao dečak uživao je u magiji koju može da pruži samo NBA, navijao je, a i dalje navija za Dalas Maverikse, idol mu je bio verovatno i najbolji igrač u istoriji franšize iz Teksasa, Dirk Novicki.

A onda je neka nevidljiva sila odlučila da umeša prste. NBA draft 25. juna 2015. godine i Džastinovi snovi postaju realnost. U prvoj rundi kao 21. pika, izabrali su ga upravo Maveriksi, zato je taj dan ostao urezan u Džastinovom sećanju, ali i u sećanju njegove porodice.

Mladić iz gradića od oko 500 stanovnika, izašao je na veliku scenu.

-        -  O da naravno da se sećam, to je bio veliki trenutak za mene i moju porodicu. Za nekoga ko dolazi iz malog grada kao ja, uvek je bilo važno da pokažem ljudima da je moguće biti izabran na draftu, da je moguće zaigrati na najvećem nivou, u NBA ligi, NFL-u, MLB-u... Kada sam izabran to je bio jedan od najboljih momenata u mom životu. Biti izabran u prvom krugu je neverovatan osećaj, odrastao sam gledajući košarku, pratio sam draftove svake sezone, bez obzira koji je dan, ostajao sam do kasno znajući da sutradan moram u školu... Sjajan je osećaj biti odabran u prvoj rundi, ali ostvarenje sna je bilo to što me uzeo klub za koji sam navijao celog života, Dalas Maveriks. A tamo sam igrao sa idolom iz detinjstva, Dirkom Novickim – sa puno ushićenja je Anderson redakciji Skaut sporta podelio uspomenu na junsku noć pre deset godina, koja mu je zauvek promenila život.

A kada je već imao prilike da igra sa Novickim, morali smo ga upitati kakav je osećaj deliti svlačionicu sa legendarnim Nemcem. Anderson je za legendu imao samo reči hvale, ali je istakao i da su svi saigrači u Mavsima bili vrhunski profesionalci.

-       -   Dirk je zaista veliki radnik, veoma je bio uporan čak i na zalasku karijere. Ja sam došao u Dalas otprilike tri ili četiri godine pre kraja Dirkove karijere, i bio sam oduševljen i video koliko je posvećen, koliko se trudio na treninzima, ostajao da trenira sam nakon treninga ekipe, čak je doveo trenera iz Nemačke koji je radio sa njim na individualnim treninzima tokom cele sezone... Gledao sam dokumentarac o Dirkovoj karijeri, gde ima dosta „behind scenes“ segmenata, ali ja sam gledao sve svojim očima, stvarno je neverovatan lik. No u toj generaciji Dalasa bilo je još sjajnih momaka, Dejn Vilijams, Džej Džej Barea, Vesli Metjuz, Devon Heris, Čarli Vilanueva. To su sve momci sa kojima se i dan danas čujem, i uvek im se zahvalim za ono šta sam postao. Prošlo je 11 godina od kako ne igram sa njima, ali oni su mi pomogli da postanem profesionalni sportista, a ja to znanje prenosim na mlađe – svestan je Anderson da je imao prilike da košarkaški stasava sa ozbiljnim zvezdama, pa se trudi da novim generacijama prenese znanje.

Ali nije Novicki jedina zvezda sa kojom je imao prilike da igra. Tokom NBA karijere delio je svlačionicu i sa Džoelom Embidom u Filadelfiji, Kajrijem Irvingom u Bruklinu... Vašim odabranim „skautima“ potanko je objasnio šta takve igrače izdvaja od ostalih. U pitanju je strast.

-        -  Njihova posvećenost igri, rekao bih opsednutost je ono što ih je učinilo velikim. Kada sede kod kuće – gledaju košarku, na večeri – pričaju o košarci... Prirodno su „opsednuti košarkom“ i meni je taj jezik jako poznat, zato sam od svih mojih saigrača imao poštovanje. Nikada niko od njih me nije gledao kao lošeg košarkaša, ali ja kao igrač koji je došao odakle je došao, mislim da je to poštovanje ustvari najveća nagrada. Sjajno je kada te vole navijači, ali kada to isto osetiš od saigrača ili protivnika, kada osetiš da poštuju tvoj rad i zalaganje na terenu, to je ono što te čini najsrećnijim. Kada ti posle meča priđu i čestitaju, što radim i ja, to je zaista neverovatno. Mada samo biti u prilici da igraš košarku sa takvim igračima na najvišem nivou, to je najveće iskustvo – kategoričan je Anderson.

Iako je pred Džastinom još nekoliko godina igranja košarke na vrhunskom nivou, najviše zahvaljujući atletskoj građi i spremnosti, on uveliko pravi planove nakon što patike okači o klin.

-      -    I ja sam opsednut košarkom. Kada završim igračku karijeru, želim da se bavim trenerskim poslom, želim da budem deo nekog stručnog štaba, da pomažem u stvaranju ekipe, da budem prisutan u medijima. Svi moji planovi, pa čak i oni rezervni vezani su za košarku. Trudim se da vodim računa o novcu koji zarađujem, imam odličan tim savetnika koji mi pomaže da zarađeno ostane meni i mojoj porodici i da potraje što se kaže do kraja života. Kada sam bio u prilici da biram čime ću se baviti, jedino što mi je padalo na um bila je košarka i zato je jasna moja opsesija, uvek gledam i uvek pričam o njoj. Košarka mi je pomogla da obiđem svet, obišao sam skoro svaki kutak planete zahvaljujući poslu kojim se bavim, osim Australije. Za mladića koji je došao iz malog grada, a i Podgorica je mali grad, samo zamislite šta to znači? Video sam Ameriku, Afriku, Aziju, a takvu privilegiju nema mnogo ljudi... Da nisam košarkaš možda bih samo par puta u životu uspeo negde da otputujem – svestan je Anderson da živi život o kakvom mnogi samo sanjaju i zato je zahvalan košarci.

Osim velikih zvezda NBA lige Anderson je svlačionicu delio i sa igračima koji nastupaju na ovim prostorima, među njima i sa Dvejnom Vašingtonom, košarkašem Partizana. Za vedetu crno-belih ima samo reči hvale.

-      -    Momak sa neverovatnom energijom, uvek je pozitivan i tokom utakmica i tokom treninga, stalno ohrabruje saigrače. I dok je bio ruki imao je neverovatno samopouzdanje koje je mnogima išlo na živce. Uvek sam mu govorio da nikada ne dozvoli da nečija nesigurnost nadvlada njegovo samopouzdanje, a mene je to naučio Dion Sanders poznati trener američkog fudbala. Ljudi prosto ne vole kada imate samopouzdanje, a po karakteru Dvejn i ja smo slični. On je lik koji „unosi svetlost u mračnu sobu“, kada pogledate njegove partije u Partizanu, kako pleše nakon utakmica, unosi radost u halu, a to radi čitav svoj život. Kada god se sretnemo govorim mu da sam jako ponosan na njega i sve što je uspeo da postigne sa samo 25 godina, sve to je impresivno. Zaista je napredovao, igra u Evropi što za američke sportiste predstavlja ogromnu promenu, nadam se da će nam se putevi jednog dana ponovo ukrstiti, da ćemo deliti svlačionicu. Sviđa mi se Dubai, atmosfera u klubu, odnos sa navijačima, ne razmišljam ni o čemu što ne uključuje ovaj klub, tako da ukoliko Dubai bude želeo Dvejna, prihvatio bih ga oberučke – sa osmehom je poručio Džastin svom nekadašnjem saigraču iz Indijane.

A kada su Andersonovi planovi vezani za projekat kakav je Dubai, morali smo se dotaći planova i projekcija za ovu sezonu, koju ekipa iz Emirata za sada dosta dobro iznosi na dva fronta.

-       -   Ja sam čovek koji je uvek sa obe noge na zemlji, razmišljam samo o konkretnom trenutku i utakmici. Šta će biti sutra, o tome ću razmišljati sutra. Kada je reč o Evroligi, želimo plej-of, o tome pričamo stalno u klupskom autobusu, na večeri, znamo koliko je važno pobeđivati utakmice. Mislim da Dubai ide u pravom smeru, igramo prvu sezonu u najkvalitetnijem evropskom takmičenju, ostvarili smo nekoliko sjajnih pobeda koje su nas zbližile, koje su nam pokazale našu svrhu, našu pravu vrednost, ali isto tako smo doživeli nekoliko teških poraza koji su nam pokazali koliko je Evroliga teško takmičenje. Iza scene, uprava kluba radi sjajan posao, uvek su tu za nas igrače, naročito kada se uzme u obzir koliko često putujemo, koliko su u pitanju daleka putovanja, a svugde stižemo na vreme. Odlična sinergija vlada između uprave, stručnog štaba i igrača, i u ABA ligi i u Evroligi i zaista sam srećan što sam deo ovakvog projekta, svakog jutra kada se probudim jedva čekam da obučem dres i istrčim na teren. Možda navijači to u početku nisu videli, ali sada vide koliko truda ulažemo, što se oseća na svakom koraku u gradu, a to se možda najbolje videlo tokom duela sa Makabijem – kazao je američki košarkaš za Skaut sport.

Po dolasku u Evropu, Anderson je svoje ime na evropskom nebu polako gradio u Španiji, promenio je tri ekipe, tri grada, ali ističe da ga za taj period vežu lepe uspomene. Upoznao je prijatelje za ceo život, iskusio život, ali i zavoleo fudbal. Onaj sport koji preko bare zovu „soker“.

-        -  Pozdrav za moj Lugo, odličan grad, odlični ljudi. Valensija je isto bila sjajna, fenomenalan grad, sjajan tim, igrali smo odličnu košarku, a Barselona je čini se bila sudbina. Uživao sam u Barsi, morao sam tada da izaberem i svoj fudbalski klub, a to je naravno bila Barselona. Volim i Čelsi koji sam imao prilike da gledam u Londonu protiv Arsenala, a odabir Čelsija je bio slučajan, gledam plavi klub igra protiv crvenog i tako sam izabrao Čelsi, zbog boje. Kada sam došao u Barselonu shvatio sam šta ljudima znači klub i zato sada sa ponosom vičem „Visca Barça“. U Barseloni mi se svidelo sve, grad, vreme, ljudi, hrana, stekao sam prijatelje za ceo život. Ako bih morao da odaberem svoj omiljeni grad to bi bila Barselona, ali Dubai je prat – oduševljen je Anderson Španijom, ali i Dubai mu je sve bliži srcu.

Anderson je vrlo neobičan lik, skroman momak veoma čvrsto na zemlji, a tako percipira i košarku. Kada je reč o igračima protiv kojih je teško igrati Anderson ima veoma zanimljiv izbor.

-      -    Nisam ja toliko dobar poenter, ali znam da pogodim, moja uloga je drugačija. Osećao sam se čudno kada me čuvao Toni Alen, tokom moje karijere u NBA ligi. Bio sam mlad, a Toni je imao ogroman raspon ruku, uvek te dodiruje, bocka, udara... Prosto nosio je tu neku auru koja ti garantuje da će uvek biti tu negde oko tebe. Kada je reč o igraču kog mi je bilo najteže čuvati u Evropi, zvučaće čudno, ali to je Vejd Boldvin. Brz je, pravi atleta, vrlo dobro kontroliše igru, zna kako da iznudi faul, zato uvek morate imati ruke iza leđa kada ste sa njim u duelu, baš ga je teško zaustaviti. Ali ja sam našao način da ga zaustavim, jer to je moj posao. Sačuvati Boldvina pravi je izazov. Naravno svaki igrač je izazov za sebe, posebno teški za zaustaviti su i Majk Džejms, Kendrik Nan, Karsen Edvards, Markus Hauard, Kevin Panter, to su sve odlični igrači. Ali izazov koji ti donosi Boldvin je zaista drugačiji, moraš da budeš brz, ali i da držiš ruke podalje od njega, što nije lako – istakao je, između ostalog, Anderson.

Ipak, najzanimljivije je ono kako Anderson gleda na život, a i to gleda kroz prizmu košarke. Mladić iz provincije koji je tiho zakoračio na veliku scenu, a svet je upoznao preko košarke.  

-        -  Košarka me izvela na pravi put, naučila svemu. Kroz košarku sam naučio kako da se ponašam sa ljudima, kako da se izdignem iz loše situacije, kako da se ne uzvisim kada je dobro. Naučila me strpljenju, da budem nežan, ali i čvrst, neustrašiv. Košarka je od mene napravila avanturistu, potekao sam iz gradića, obišao svet, upoznao ljude iz različitih delova sveta, među njima i sa Balkana, Španije i Italije... Košarka me učinila onim što sam danas, a to nisu uspeli da shvate ni moji roditelji. Oni su od mene napravili dobrog i vaspitanog čoveka, a za sve ostalo se pobrinula košarka – zaključio je Anderson.

Desetominutni razgovor sa odličnim igračem, ali i čini se još boljim čovekom, završen je pozivom na klupski sastanak u susret duelu sa SC Derbijem, koji je Dubai na kraju rešio u svoju korist. No, ostao je utisak da su profesionalnost i skromnost vrednosti koje Anderson jednako posvećeno nosi, kao i dres svog kluba.