Nekada prijatelji, danas ljuti protivnici, tako bi se najkraće mogla opisati priča o odnosu beogradskog Partizana i atinskog AEK-a. Dva kluba koja su nekada delila iskreno prijateljstvo i međusobno poštovanje, danas su podeljeni netrpeljivošću, naročito među navijačima.

Sada već davne 1999. godine, tadašnja SR Jugoslavija bila je u ratu sa NATO-om, bombe su svakodnevno padale širom države, a svetska javnost (poprilično podeljena) različito je izveštavala o bombardovanju. U momentima kada se situacija činila beznadežna, atinski klub, nastao od izbeglica iz Istanbula (Konstantinopolja) odlučio je da bratskom narodu pruži pordšku, pa je inicirao prijateljski susret sa beogradskim Partizanom. Ali ta podrška nije bila samo simbolička, AEK je odlučio da taj meč odigra u Beogradu koji je u tom trenutku bio zasipan bombama svakodnevno. Sa igračima u prestonicu Srbije došla je i grupa navijača, želeći da zajedno sa svojim timom bar na trenutak pruži podršku bratskom narodu. Koliko su želeli da se istaknu u podršci, uprkos tome što je Grčka deo NATO-a, pokazuje podatak da su u Beogradu zapalili američku zastavu. 

Ideja o prijateljskom susretu, potekla je od tadašnjeg predsednika grčkog velikana, Dimitrisa Melisanidisa, a ceo tim je sa zadovoljstvom prihvatio ideju, pa su predvođeni kapitenom Demisom Nikolaidisom krenuli na opasan i nepredvidiv put do Beograda. A sa njima krenula je i jedna istorijska ličnost. U Beogradu je sa navijačima krenuo i legendardni grčki partizan, Manolis Glezos. On je prema legendi u Drugom svetskom ratu, u toku borbi za oslobođenje Grčke od Trećeg rajha, skinuo zastavu sa svastikom sa Akropolja. Grci su u Beograd stigli preko Mađarske, a na stadionu ih je dočekalo 15.000 navijača. 

Meč sam po sebi imao je prijateljski karakter. Iskazan je prkos prema svetskom poretku, ratu, a igrači su pre početka utakmice nosili transparent sa natpisom “NATO STOP THE WAR, STOP THE BOMBING”. U toku trajanja meča nisu se oglašavale sirene za opasnost, rezultat je bio 1:1, a igra je prekinuta je u 68. minutu, kada su navijači dva kluba simbolično na sredini terena stali jedni uz druge. No, 26 godina kasnije, na isti dan, sudbina je odlučila da se AEK i Partizan ponovo sastanu, doduše u rukometu, ali i u bitno drugačijim odnosima i okolnostima. Od prijateljstva, nije ostalo ništa. Navodno koren netrpeljivosti dogodio se par godina nakon bombardovanja, prilikom fudbalske utakmice Partizana i Marseja. Navijači AEK-a otišli su sa Francuzima (odavno je poznato da najjaču levičarsku trijadu u Evropi čine navijači AEK-a, Olimpika i Livorna) što “grobari” nisu mogli da im oproste. Partizanovi navijači imaju naravno dobre odnose sa navijačima Solunskog PAOK-a, pa je rivalstvo ta dva kluba presudilo prijateljstvu Partizana i AEK-a. Rukometaši Partizana i AEK-a sastali su se u okviru EHF Kupa, prvi meč u Atini odigran u maloj sali, podgrejao je netrpeljivost, igrači “Parnog valjka” žalili su se da atmosfera ne samo što nije bila gostoljubiva, već je prelazila granice sporta i fer pleja uopšte. Odgovor je usledio u Beogradu. Prethodnog vikenda AEK je nakon pobede od pet razlike (27:22) doputovao u Beograd, ali meč nije počeo. Na tribinama “Banjice” sa navijačima Partizana bili su i navijači PAOK-a. Nekoliko topovskih udara i Atinjani nisu želeli da se vrate na teren. Meč je odložen za istorijski važan datum, odnosno danas. Krovna kuća evropskog rukometa zakazala je duel na neutralnoj lokaciji, u Bugarskoj, u Šjumenu u 11 časova ujutro. Regularnih 60 minuta Partizan je dobio sa 30:25 i izborio sedmerce, ali je ispao na vrlo surov način. Verovatno će zbog toga netrpeljivost između klubova dodatno narasti, a sve je moglo biti drugačije. 

Pre dve i po decenije, na stadionu u Humskoj nije igralo zbog fudbala, već zbog časti, prijateljstva dva naroda, ali i otpora prema nepravdi. Bio je to jedan od onih trenutaka koji prevazilazi granice sporta, lekcija iz solidarnosti koju bi svet trebalo da pamti.

Zato je naprasna netrpeljivost između navijača dva kluba gotovo neobjašnjiva. U odnosu na parole mira koje su se 1999. godine čule u Humskoj, navijači dva kluba su u dvomeču upućivali salve uvreda. 

Možda je vreme da se podsetimo. Da ne zaboravimo. Jer ako je AEK mogao da dođe u Beograd kad su padale bombe, danas bi u najmanju ruku bilo za očekivati da se sa obe strane pokaže poštovanje sa obe strane. Da kao i tog 7. aprila 1999. godine, sport bude most između dva naroda, bez obzira na rezultat na terenu.