Dušan Duda Ivković: Mangup sa Krsta i trener svih trenera

Naselje Crveni krst, u narodu poznatije samo kao Krst, iznedrilo je mnoge velikane od kulture i umetnosti pa sve do sporta koji su kasnije pronosili ime i slavu Beograda, ali i nekadašnje države. 

Na ulicama ovog, nekada radničkog, a danas urbanog naselja stasavale su legende poput Dragana Nikolića, Bate Živojinovića, Dušana Prelevića, Pive i Dude Ivkovića... Na Krstu je čuveno Beogradsko dramsko pozorište, a tu je nastalo i čuveno Sportsko Društvo „Radnički“ koje je do današnjeg dana ostalo obeležje ovog dela prestonice Srbije, poznatije kao „Radnički sa Crvenog krsta“. 

I baš na tom mestu, u blizini sportskog kompleksa Radničkog, stasao je jedan od najvećih evropskih i svetskih trenera Dušan Duda Ivković. 

Duda je dete sa Krsta, rođen 29. oktobra 1943. godine, a od malih nogu je zavoleo sport. Prema sopstvenom kazivanju, detinjstvo je proveo jureći za loptom, ali i interesujući se za razne druge sportove, koji su tih godina zaokupljivali pažnju javnosti. Duda je govorio da se za košarku zainteresovao već sredinom pedesetih, a pošto tada nije bilo televizora sport je mogao da se gleda samo uživo. Tako je stvorena neraskidiva veza njega i Radničkog koja će potrajati sve do kraja njegovog života. Isprva, su fudbal, boks i rukomet i u javnosti i u Radničkom imali prednost.

„Ušao sam u svet košarke sredinom pedesetih godina prošlog veka, u vreme kad je ona bila predmet podsmeha u Jugoslaviji. Govorili su tada da je košarka ženski sport, da se igra rukama, a ne nogama kao fudbal, da u njoj nema pesničenja i sličnih stvari koje priliče muškarcima. Mene je košarka privukla na prvi pogled. Možda i zbog činjenice, na koju je ukazao i dugogodišnji generalni sekretar FIBA Bora Stanković, da je košarka jedini sport koji ima horizontalnu metu. Što zahteva posebnu veštinu“ govorio je Duda svojevremeno.

Duda je u svet košarke ušao zavhaljujući starijem bratu, Slobodanu Pivi Ivkoviću uz koga je igrački stasavao u Radničkom. Dudina igračka karijera trajala je do 1968. godine i kompletnu je proveo u svom klubu, a onda je seo na klupu svog kluba. Dudu su kolege i saigrači opisivali kao vrlo uporog i vrednog čoveka, koji je sa igračima znao da se postavi i kao prijatelj i kao trener, a sam je često isticao da mu je karakter usadio njegov otac. 

„Otac mi je dao istrajnost, upornost i veru u rad i naučio me da je porodično vaspitanje temelj čoveka. Jednom mi je rekao: Sine, bolje je biti dobar zanatlija nego loš intelektualac“ govorio je svojevremeno Duda. Međutim, osim što je bio odličan poznavalac košarke, Duda je bio i intelektualaca, završio je Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, međutim još za vreme studiranja odlučio se za košarku. 

Po povratku iz vojske, Duda je preuzeo juniorski tim Radničkog, Piva je vodio seniorski, a sedamdesete godine bile su prekretnica i u njegovoj karijeri i u istoriji kluba. Piva je sa seniorima osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1973. godine, a već naredne sezone Duda je doneo titulu i u juniorskom uzrastu. 

„Sport je bio moja sudbina, jer sam rođen preko puta Radničkog. Kada stalno prolaziš pored te čuvene galerije velikana i sam poželiš da probaš isto što i oni. Tako sam ušao u svet košarke i to u vreme kada su rvači i bokseri bili daleko ispred nas. Bum je nastao kada je Piva postao prvak Jugoslavije 1973. godine, u vreme kada je to bila najjača liga u Evropi, a ja sam dogodine učinio isto ali sa juniorima Radničkog, što je za mene bila velika stvar“ sa ponosom je isticao Ivković. 

Upravo rezultati sa mlađim selekcijama preporučili su Dudu i za nešto veće korake, pa je tokom 1976. godine bio pomoćnik selektoru juniorske reprezentacije Luki Stančiću na Evropskom prvenstvu, gde je Jugoslavija mimo svih očekivanja osvojila zlato protiv SSSR-a u finalu. Nakon toga postaje pomoćnik Ranka Žeravice u Partizanu, a već 1979. godine, u svojoj prvoj samostalnoj sezoni na klupi crno-belih osvaja duplu krunu, što je do tada bio najveći uspeh KK Partizana. Od 1976. do 1980. bio je selektor u mlađim selekcijama Jugoslavije. Na evropskim prvenstvima je osvojio tri medalje: srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978). Sa seniorima je bio šampion Balkana 1980. Nakon toliko uspeha na različitim nivoima svima je bilo jasno da je Duda vrhunski trener, pa je krenuo njegov uspon i na međunarodnom klupskom nivou. 

Prvi inostrani angažman imao je u solunskom Arisu, gde je trenirao i čuvenog Nikosa Galisa, ali se nakon dve sezone vratio i sve do početka devedesetih radio je u Jugoslaviji, u tom periodu trenirao je ponovo Radnički, a potom i Šibenku i Vojvodinu. Uporedo je bio i pomoćnik selektora Krešimira Ćosića, a na Univerzijadi u Edmontonu osvojio je srebrnu medalju sa mladim sastavom koji je predvodio Dražen Petrović. 

Krajem osamdesetih nasledio je Ćosića na čelu reprezentacije, sa kojom je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1988. u Seulu i zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 1989. godine u Zagrebu, Svetskom prvenstvu u Argentini (1990) i Evropskom prvenstvu u Rimu (1991) godine u Rimu. Početkom devedestih preuzima PAOK, sa kojim je osvojio drugu i do današnjeg dana poslednju titulu 1992. godine za Solunjane. Reprezentacija Jugoslavije 1992. godine nije mogla da učestvuje na Olimpijskim igrama zbog sankcija koje su uvedene državi zbog ratnih dešavanja, što je za Ivkovića po kazivanju mnogih bio njegov najteži poraz. Informacija da im je zabranjeno učešće zatekla ih je u hotelu u Solunu, a upravo celokupnoj ekipi kao i njemu imponovalo je što se pretpostavljalo da bi u finalu moglo da dođe do duela sa čuvenim američkim „Drim-timom“. U međuvremenu je vodio i Panionios, klupu reprezentacije je 1997. godine prepustio Željku Obradoviću, te sezone je uspeo da Olimpijakos digne do neslućenih visina. Sa Olimpijakosom je osvojio triplu krunu, objedinio FIBA Evroligu, grčko prvenstvo i kup, a onda je preuzeo i velikog rivala AEK, sa kojim je 2000. godine osvjio Saporta Kup. 

U periodu 2002-2005 vodio je najjači ruski tim, moskovski CSKA sa kojim je osvojio tri uzastopne titule i jedan kup, a uspeo je i da klub tri puta odvede na F4 Evrolige no bez titule. Uporedo sa ulogom trenera bio je i sportski direktor moskovskog velikana. Nakon epizode u CSKA, dve sezone je vodio i tadašnji drugi moskovski klub Dinamo, sa kojim je 2006. godine osvojio ULEB Kup, a onda je odlučio da se na kratko povuče iz košarke. 

No, njegov preah od košarke, nije potrajao dugo. Na molbu Bore Stankovića, 2008. godine preuzeo je reprezentaciju Srbije, koja je na Euru 2009. godine osvojila srebro, nakon poraza u finalu od Španije. Da uspeh nije bio slučajan, potvrđeno je i na Svetskom prvenstvu, naredne godine kada je Srbija osvojila četvrto mesto, a tome je kumovala čuvena greška sudija. Srbija se u polufinalu sastala sa Turskom, neverovatno tvrd i neizvestan meč odlučile su sudije. Kerem Tunčeri je nagazio aut-liniju.

Povratak na klupsku scenu usledio je 2010. godine, povratkom na mesto uspeha, u Atinu. Sa Olimpijakosom je ponovo osvojio Evroligu 2012. godine, neverovatnim preokretom protiv CSKA. Odlučujući poen postigao je Jorgos Printezis za drugu titulu velikana iz Atine. Poslednji trenerski angažman imao je u Efesu kojeg je trenirao do 2016. godine, sa kojim je osvojio Kup i Superkup Turske. 

Pored svih trofeja i priznanja koje je osvojio u svojoj trenerskoj karijeri, a nije ih mali broj, jedan podatak je ostao zapisan kao fakat. Duda Ivković je jedini trener koji je uspeo da osvoji četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006). Tokom 2017. godine uvršten je u FIBA Kuću slavnih. 

Dušan Duda Ivković napustio je naš svet, na današnji dan 2021. godine, ali je svojim delom pokazao kako se prevazilaze granice sporta, odnosno kako se postaje deo nacionalne i svetske istorije. Mangup sa beogradskih ulica, košarkaški velikan, ljubitelj golubarstva kog se nije odrekao ni u trenucima najvećih uspeha u karijeri, sve su to karakteristike koje će pamtiti oni koji su imali prilike da gledaju njegovo delo. Trofeji i medalje samo su deo priče o treneru svih trenera, ostatak su njegov karakter, znanje i sposobnost da stvori tim i iz pojedinaca izvuče najbolje. Njegovo ime zauvek će biti vezano za Radnički, za Beograd, za Srbiju i za svetsku košarku. Od prašnjavih terena na Krstu, do najvećih svetskih uspeha Duda je sam krčio put. Zato je košarka danas jedan od najpopularnijih sportova, a Duda je jedan od njenih tvoraca.