Fudbalski klub Partizan neraskidivo je vezan za Brisel, iako to na prvu loptu možda i ne zvuči logično.  Stadion Hejsel u Briselu posebne emocije budi kod svih navijača Partizana. Taj stadion u dva navrata „crno-belima“ podario je nezaboravne uspomene vezane za Ligu šampiona.

Prva, i možda lepša, a možda i tragičnija vezana je za finale tadašnjeg Kupa evropskih šampiona 1966. godine, a druga za kvalifikacije za Ligu šampiona 2010. godine. 

Ipak, tema teksta je upravo uspomena na prvo i do danas jedino finale elitnog evropskog takmičenja koje je Partizan igrao. Upravo na današnji dan, 11. maja 1966. godine Partizan se suprotstavio i tada najdominantnijoj ekipi. „Parni valjak“ je ukrstio koplja sa Realom i na kratko zapretio fudbalskoj aristokratiji. Partizan je bio nada tadašnje Jugoslavije da pomrsi račune znatno ozbiljnijoj fudbalskoj sili, u tom trenutku petostrukom prvaku Evrope. 

Koliko je Partizan bio ozbiljan rival, najbolje pokazuje podatak da je prvi pogodio mrežu. U 55. minutu Velimir Vasović je pogodio za 1:0. Na trenutak činilo se da pehar ide u Jugoslaviju. Ipak, teško da neko zna kako se igra finale, kao Real. Amanasio Varela, izjednačio je u 70. minutu, a Fernando Varela srušio san o mogućem rušenju kralja. Real je osvojio šestu krunu, a Partizan legendu od čuvenim „bebama“ i jednoj od najboljih generacija u istoriji kluba. Crno-beli su uspeli da te sezone ispraše neke od najboljih ekipa tog doba, Nant, Verder, prašku Spartu i Mančester Junajted. 

Te majske večeri pre skoro šest decenija, nedostajalo je tako malo da Partizan sruši najveći klub na svetu. No, taj preokret Realu je doneo period patnje. Na sledeći trofej u Ligi šampiona čekali su čak 32. godine. A naredni trofej osvojen je 1998. godine, a sudbina je umešala prste. Naredni trofej doneo im je Predrag Mijatović, legenda Partizana.

 Dvadesetak minuta i malo sportske sreće falilo je za istoriju. No i danas se prepričava, Partizan je uzdrmao kralja.