Šejn Mekgovan: Samodestruktivna bitanga i pesnik zaljubljen u Seltik

Irska muzika je jedna od najpopularnijih na svetu, gotovo da nema kutka sveta gde nema ponekog irskog paba, gde u nekom trenutku sa zvučnika neće krenuti neka prepoznatljiva irska balada, na čije note teško možete ostati nemi.

Bilo da o Irskoj znate nešto ili pak ne znate ništa, zasigurno znate neku pesmu sa „Smaragdnog ostrva“, ali verovatno ne znate odakle je znate.

Najzaslužniji za promociju irskog folklora širom sveta, zasigurno je legendarni frontmen „The Pogues“-a, koji nas je napustio pre oko dve godine Šejn Mekgovan.

Ah kakva je to bila baraba, čovek koji je spajao irski folk sa pankom, rokom, popom ma sa čim sve ne. Prosto bi se moglo sa sigurnošću reći da je taj čovek rodonačelnik ovog muzičkog pravca.

Šejn je dete irskih iseljenika, rođen u Kentu 1957. godine i od prvih koraka pokazivao je ljubav prema muzici i umetnosti. Međutim, koliko god da je bio dobar pesnik i muzičar, toliko je Šejn ostao poznat po samodestruktivnom ponašanju. Već u drugom razredu gimnazije izbačen je zbog zloupotrebe droge, a prvi put na odvikavanje od poroka poslat je sa svega 17 godina.

Proboj na muzičku scenu ostvario je tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je postao popularan na pank sceni pod pseudonimom „Šejn O'Huligan“, kao pevač, autor fanzina i zaposleni u jednoj prodavnici muzičkih instrumenata.

Početkom osamdesetih osniva popularnu grupu „The Pogues“ koja će biti kruna njegove karijere, nastupajući sa njom širom sveta napisaće neke od najpoznatijih svetskih hitova, irski folk će popularizovati do neslućenih granica, a svoje ime upisati u anale.

Svi verovatno znate čuvenu baladu „Fairytale Of New York“ muzički kritičari je opisuju kao najlepšu i najtužniju Božićnu pesmu, a ona je ostala kao jedan od upečatljivijih svedočanstava o njegovoj karijeri. Osim nje, poznate su obrade tradicionalnih pesama, a jedna od poznatijih svakako je i pesma „Dirty old town“ koja je bila i ostala popularna među mladim ljudima. Balada o običnom mladom čoveku, koji svoje dane troši u starom, prljavom gradu, bez budućnosti i sanja velike snove. Pa i to je neka priča, jer osim toga što pesma govori i o uspomeni na prvi poljubac kraj reke, priča je o nekim neobičnim ljubavima, ostvarenim i neostvarenim, ali i prema tom takvom starom, prljavom gradu. A ljubavi Šejnove bile su neobične. Jedna od najvećih njegovih ljubavi, ako izumemo alkohol i drogu, bio je Seltik.

A kako drugačije, Irac po nacionalnosti morao je biti zaljubljen u klub keltskih korena, i to nikada nije krio, iako je ta informacija vrlo često bila zanemarivana, a kako i ne bi kada Šejn nije dozvoljavao da u javnosti prevlada pesnička genijalnost ili muzički nastupi, već skandali i problemi sa zavisnošću.

Sam Mekgovan je u više navrata isticao da je Seltikov navijač, pa je 2011. godine snimio pesmu pod nazivom „Celtic song“. U pitanju je pesma zasnovana na aranžmanu melodije iz „With cat-like tread“ iz 1879. godine. Postoje mnoge verzije ove pesme, a originalna verzija, ona koja se pušta na Parkheadu, snimljena je 1961. godine, u izvođenju Glena Dalyja. Povodom 50. godišnjice originalnog izdanja, Šejn je 2011. godine snimio svoju verziju pesme. Koliko je bio zaljubljen u klub, pokazuje i detalj iz 2002. godine. Šejn je povodom proslave titule Seltika nastupio nakon podizanja trofeja, ali još uvek se prepričava detalj dok je izlazio na teren da pozdravi igrače. Znajući da je Seltik šampion, te da je meč samo formalnost, Šejn je čitav meč posmatrao sa bocom viskija u rukama. Kada je sudija odsvirao kraj, krenuo je iz lože ka terenu, ali je onako pripit uspeo da se posvađa sa obezbeđenjem. No, ni tu nije bio kraj, nakon što je zakasnio na svoj red da peva, posvađao se sa maskotom kluba. Takav je bio Šejn.

Pre dve godine, njegov način života došao mu je glave, prosto godine nezdravog života uzele su danak. Ipak, počast mu je odata širom sveta, a posebno su se od njega oprostili njegova Irska i Seltik. Dok je kovčeg sa njegovim telom prolazio kroz Dablin pratile su ga gajde, nakon opela u katedrali zapevala se „Fairytale Of New York“, a dirljivo od njega oprostio klub. Nakon njegove smrti, na „Parkheadu“ su se puštale njegove pesme. Bitanga kakva je bio, nije ni zaslužila manji oproštaj.