Hrabro srce Tirnijevo

„Neću te lagati, Dankane. Gledati te kako živiš je kao gledati Škotsku kako pokušava da se domogne Svetskog prvenstva. Frustrirajuće je. Ponižavajuće. Nekad i bolno. Ali naposletku, živim u nadi da ćete oboje uspeti.“ – citat je iz škotske serije Šetlend gde jedan prijatelj opisuje konstantne loše izbore i samodestrukciju drugog, znajući da je sposoban za mnogo više.

Dankan nije uspeo, ali Škotska jeste. Otišli su na svoj prvi Mundijal još od 1998, a ukupno deveti. Nijednom, baš kao ni na Evropskim prvenstvima, nisu prošli grupnu fazu. Ali nije ih briga za to. Često je putovanje do cilja lepše i bajkovitije od samog cilja. Škotima cilj obično posluži da obuku svoje kiltove, temeljno degustiraju piva i vatrene vodice zemlje domaćina i da, eventualno, nakon degustacije zadignu pokoji kilt prema prolaznicima.

A to spomenuto putovanje za njih nikada ne bude lako. Škoti to vole da rade na teži način, stoga ne čudi što se njihovi navijači anesteziraju preventivnom alkoholom pred meč. Čak je i legendarni Ali Mekoist rekao da navijanje za Škotsku treba da ide uz zdravstveno upozorenje. Ranije su, dobro se sećamo, za plasman na neka prvenstva čekali penal seriju i Mitrovićevo neumeće sa bele tačke.

Kako je utakmica na Hempden Parku odmicala, delovalo je da će odlazak na predstojeći Mundijal konačno biti nešto lakši zadatak. Crveni karton za protivnika, onda i vođstvo za 2:1. Konačno rezultat kojim izbijaju na 1. mesto. Ali dok su svi još bili zadihani od skakanja i radovanja, Danska je već izjednačila. Bili su, kao pomenuti Dankan, ponovo na ivici samodestrukcije. Pa nije valjda da su se opet uzalud ponadali, hoće li i ovakvu priliku propustiti?

Neće. Neće, jer se pojavio on. Kiran Tirni. Hladan poput vetrovitih Šetlendskih ostrva. Hladan poput svih onih ledenih dana u Engleskoj kada smo ga viđali samo u šorcu i majici. Jer, kako kaže, „kod nas u Škotskoj je to kao proleće“.

https://x.com/ESPNUK/status/1989800578436735300 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ESPNUK (@ESPNUK) December 7, 2023

Dočekao je loptu na svoju levicu u 90+3 i dok su svi u sebi pomislili „Ne šutiraj“, on je šutnuo. Šutnuo je tako da je lopta bežala od Šmajhela, a išla ka Severnoj Americi. Kasnije je Meklejn onim četvrtim golom samo demonstrirao šta će Škoti koji sednu u avion sledećeg leta videti na ekranima ispred sebe jer je lopta imala putanju baš kao let na liniji London-Njujork koji će većina njih odabrati.

Tamo će, u Severnoj Americi, sledećeg leta biti i on, Bože zdravlja. Samo to „Bože zdravlja“ posebno treba naglasiti kada je on u pitanju jer ga zdravlje baš nije služilo prethodnih godina. Ostaće jedan od onih fudbalera čije ime izustimo uz uzdah i „kakav bi to igrač bio da ga je telo poslužilo“. Ovako, česte povrede uslovile su povratak u Seltik sa tek napunjenih 28 godina.

Mogao je ovog leta, i pored tih problema, verovatno u mnogo jači klub, ali je birao srcem. Ipak je to njegov Seltik, njegov klub od kada je prohodao, ma od kada se rodio na Ostrvu Men, tamo u nemirnom moru između Škotske i Irske, gde mu je otac tada radio. Već sa 10 meseci su se vratili u gradić nedaleko od Glazgova. Zvanično – da Kiran ima bolje odrastanje sa više pogodnosti. Nezvanično – najveća pogodnost je bila blizina Seltik Parka. A njegov je ćale zakleti Kelt koji je, zajedno sa bratom, vozio autobuse sa navijačima do stadiona.

Već sa 7 je počeo da trenira u Seltiku, radeći naporno da jednog dana ostvari svoj cilj da zaigra za seniorski tim. Ostajao bi poslednji na svakom treningu, kažu treneri. Tražio bi da igra i sa starijima od sebe, da oseti te udarce, jer je bio svestan da će samo tako napredovati, naučiti i ojačati. Cilj je ostvario i pre nego što je postao punoletan, odigravši 102 meča u prvom mandatu pre odlaska u Arsenal. Sada se vratio da odigra još bar toliko.

Kažem, mogao je da odabere i nešto drugačije, bolje, da je drugačiji čovek i da za njega postoji nešto bolje od Seltika i biti blizu porodice. Potiče iz jedne prave radničke, a i ta okolina Glazgova u kojoj je živeo je baš takva. Majka mu je jedina inspiracija i želi da joj se oduži što je, dok su sestra i on bili mali, radila i po 3 posla da bi imali sve što treba. Još tada je naučio da šta god želi u životu, mora da radi za to i da ništa nije poklonjeno.

Zato je radio više od svih na terenu i van njega i zbog svoje radne etike brzo postajao ljubimac navijača. Znali su da nagrade njegova beskonačna ponavljanja u oba pravca i bar desetak pretrčanih kilometara na svakom meču. Za Seltik mu nije potrebna dodatna motivacija, ali je isto bilo i u Arsenalu, a i u Sosijedadu. Pitali su ga u Baskiji kako da mu pomognu da se brže adaptira, rekao je „Samo mi dajte teren, ne treba mi ništa više“. Tamo uvek priča.

Van njega i ne baš. Pre i posle utakmica je uvek nosio slušalice. Ništa čudno... da ne znamo da uopšte nije slušao muziku, niti bilo šta na njima. Nosio ih je kako bi lakše zaobišao novinare i njihova pitanja.

Bio je usredsređen na ono što želi da ostvari. Nisu ga zanimale tipične fudbalerske vanfudbalske stvari. On je jedan od poslednjih „old-school“ ostrvskih fudbalera. Skromnost mu je uvek bila srednje ime. Nikada nije imao vremena za gubljenje. Znao je da to vreme može mnogo bolje da utroši u pripremu za meč, za odmor, za dodatan rad u teretani.

I ima Škotska veće zvezde – Liverpulovog specijalca Robertsona; MekTominija preplanulog od napuljskog sunca i konačno, po sopstvenom priznanju, nahranjenog pravim paradajzom; pa što da ne i Vilinog momka za sve, MekGina. Ovaj prvi jeste kao kapiten predvodio saigrače, drugi pogodio za vođstvo bogovski, a treći opet preorao teren.

Ali moralo je, valjda je to ta dobra karma, da se Tirniju vrati za sav naporan rad od kada trči travnjacima i za sve propuštene utakmice – tačnije 148 u karijeri, izbrojao je neko, razvučene u 812 dana – koje su ga bolele koliko i sve Škote gledanje svoje selekcije u prethodne 2 i po decenije kako pokušavaju da odu na to prokleto Svetsko prvenstvo.

Prošla je sva bol, i njegova, i njihova tog utorka koji će se prepričavati dugo, dugo među njima. Možda baš dok ponovo, i to u kiltovima, budu pomagali da se očisti sneg na stadionu u nekom novom Novom Sadu ili baš istom, ako taj grad uopšte može više da bude isti.

Pričaće o tom hrabrom momku, neko će ga možda nazvati i savremenim Vilijamom Volasom, kome se, u trenucima kada bi se svakome od straha stegao svaki mišić, njegova levica opustila kao nikada i poslala loptu u mrežu saigrača iz njegovog Seltika.

I zato se svi nadamo da će biti zdrav makar tih mesečak dana narednog leta da kao primer svima, kao kapiten bez trake, kao nekada Volas, povede svoju netalentovanu, ali srčanu, prkosnu i hrabru armiju do nekih novih stranica istorije.