Direktan prelazak u najvećeg rivala, gotovo nikada se ne sviđa najvatrenijim pristalicama, često dovede do ozbiljnih pretnji po bezbednost samih igrača, a i kada nema direktnih pretnji, ostaje gorak ukus u ustima i navijača i igrača. Brojni su primeri fudbalera, koji su prelazili iz jednog u drugi tim, menjali dresove odnosno boje i od heroja postali najveći izdajnici. Primera transfera u najveće rivale ima mnogo, gotovo bi bilo nemoguće pobrojati ih jer se, naročito u modernom dobu dešavaju prilično često. Svi se sećamo Figovog transfera iz Barselone u Real, jednom prilikom gađan je i svinjskom glavom, na Balkanu je takvih primera bilo mnogo, Joško Jeličić iz Hajduka u Dinamo, Niko Kranjčar iz Dinama u Hajduk... Kleo je iz Zvezde prešao u Partizan, mada sigurno da nijedan navijač crveno-belih nije žalio kada je Brazilac prešao sa druge strane Topčiderskog brda, jer u Crvenoj zvezdi nije ostavio dubljeg traga. Ipak, verovatno najpoznatiji primeri izdaje, vezani su za čuveni „Old Firm“ derbi, rivalstvo između Seltika i Rendžersa. Ova dva kluba, osnovana su kako bi pomogla ugroženim kategorijama stanovništva, Seltik za katoličku manjinu u Škotskoj, a Rendžers za protestantsku većinu. Osnivači nisu ni sumnjali da će to proizvesti jedno od najvećih rivalstava poznatih po sektarijanizmu, da će mržnja biti tolika da će prelasci iz jednog u drugi tabor biti toliko retki. 

Nakon Drugog svetskog rata svega nekoliko igrača promenilo je tabor velikana iz Glazgova, ali nikada nijedan to nije uradio direktno. Prvi je bio Alfi Kon Junior, veznjak iz okoline Edinburga. On je profi karijeru počeo u Rendžersu, sa njima osvojio Kup pobednika kupova, kao i pehar u Kupu Škotske, što ga je preporučilo Totenhemu. U Londonu je proveo tri sezone, nije se naigrao, ali je zaradio nadimak „Kralj Vajt Hart Lejna“. A onda je došlo vreme za istorijski potez i povratak u Glazgov, samo u zeleno-beli tabor. Kon je tako postao prvi igrač nakon Drugog svetskog rata koji je igrao za oba velikana iz Glazgova, nešto što se činilo gotovo nemogućim. U Seltiku je proveo dve sezone, osvojio jedan kup, a onda je lutao po SAD-u i Velikoj Britaniji daleko od ozbiljnog fudbala. Navodno, olakšavajuća okolnost bila mu je što je u detinjstvu bio navijač Hartsa. 

Moris Džonston bio je legenda Seltika, osvajač kupa i prvenstva, napadač koga je zelena strana Glazgova naprosto obožavala. Džonston je po veroispovesti katolik, što je dodatno doprinelo njegovom statusu među „keltima“. Kada je 1987. godine otišao u Nant, navijači Seltika u suzama su ga ispratili maštajući o njegovom povratku, sam Mo je istakao da nikada ne bi mogao da zaigra za drugu ekipu u Škotskoj, dodatno romantizujući ovu priču. Ipak, nakon dve sezone u Francuskoj, Mo se odlučio na povratak u Škotsku, samo u redove Rendžersa. Kada je transfer ozvaničen, omrznuo ga je kompletan Glazgov. Navijači Rendžersa su znali da je legenda najvećeg rivala, nisu mu verovali, za Seltikove on je bio izdajnik. Sa „policajcima“ je osvojio dve titule, u istoriju se upisao kao prvi katolički igrač koji je prešao u Rendžers nakon najvećeg svetskog sukoba, ali nikada nije bio prihvaćen. 

Ukupno pet igrača nakon 1945. godine igralo je za oba kluba u Glazgovu, ali samo jedan je uspeo da napravi takvu pometnju kako je to učinio Keni Miler. Korpulentni napadač od malih nogu je navijao za Rendžers, iako je rođen u Edinburgu i ponikao u Hibernijanu. Dečački san ostvario je 2000. godine kada je za dva miliona funti prešao u Glazgov. U prvoj sezoni je zablistao, postigao 11 pogodaka na 38 mečeva, postavio i rekord od pet pogodaka na jednoj utakmici u pobedi nad Sent Mirenom od 7:1. Gotovo sve je išlo kako treba, ali ga je Rendžers u septembru 2001. godine poslao na pozajmicu u Vulverhempton. Nakon samo pet mečeva, zaradio je ozbiljnu povredu, no Vulvsi su pristali da plate otkupnu klauzulu od tri miliona funti i sa Milerom potpisali ugovor na četiri i po godine. Sveukupno u Vulvsima je proveo četiri godine, postigao 50 pogodaka na preko 160 utakmica, a onda na zimu 2006. godine odbio je da produži ugovor. Po isteku ugovora na kraju sezone, odlučio je da se vrati kući, odnosno u Glazgov. Samo ovoga puta ne u Rendžers, već u redove najvećeg rivala, Seltika. Put kojim se ređe ide Miler je izabrao kao od šale, a poznat kao prgav igrač, onaj koji ide glavom gde drugi ne smeju nogom, vrlo lako je prihvatio poziv najvećeg rivala. Na početku mandata u Seltiku mučio sa završnicom, a sudbina je namestila da mu nišanske sprave prorade baš protiv Rendžersa. U prvom derbiju te sezone, konačno je pogodio, ali nije u potpunosti opravdao očekivanja. Samo 11 pogodaka na 46 susreta u jedinoj sezoni u Seltiku i osvojena dupla kruna. Brzo se otisnuo natrag u Englesku, bio je deo Derbijevog tima koji je imao jednu od najgorih premijerligaških sezona u istoriji, a onda se vratio u Rendžers. Za „policajce“ je nastupao u čak tri navrata sakupio preko 300 nastupa i postigao 116 pogodaka. 

Luda glava Keni Miler je jedini fudbaler u istoriji „Old Firma“ koji je nakon prelaska u redove najvećeg rivala, uspeo da se vrati u matični klub. 

Još samo dva igrača su u poslednih osamdeset godina uspela da zaigraju za oba velikana iz Glazgova, međutim njihovi transferi nisu izazvali takvu pomutnju. Stiven Pirsli i Mark Braun igrali su za Rendžers, pa potom Seltik, ali ni približno nisu podigli tenzije kao prethodna trojica, a posebno Džonston i Keni. 

Prelazak u najvećeg rivala retko kada prođe bez kontroverze, a Kon, Džonston i Miler su pokazali koliko rizika nosi odluka da se promeni dres u Glazgovu. Gorak ukus i podizanje tenzija uvek prate ovakve transfere i čini se nijedan trofej ne može da zaseni mržnju koja između dva kluba postoji već decenijama. Rivalstvo dva najveća škotska kluba odavno nema veze samo sa fudbalom, koren netrpeljivosti je značajno dublji, a primeri ove petorice samo pokazuju koliko je hrabrosti potrebno da se krene putem kojim se ređe ide.