Leit, nekada radničko naselje na severu škotske prestonice, Edinburga, krajem 19. veka važio je za glavnu luku i bio je naseljen uglavnom irskim doseljenicima koji su decenijama pristizali iz susedne Irske koja se suočavala sa Velikom glađu. U uskim uličicama ispunjenim siromaštvom i borbom, u četvrti poznatoj kao Kaugejt, skupina irskih doseljenika okuplja se 6. avgusta 1875. godine u ulici Sent Meri, sa isključivo jednim ciljem, pronaći način da se pomogne siromašnim građanima, a najočiglendiji način za to je igrati fudbal. Novonastali sport za Irce u Edinburgu, nije bio stvar razonode, već oruđe da se preživi, s obzirom na teške uslove i očigledne podele među protestantskom većinom i katoličkom manjinom. 

Kada se govori o škotskim fudbalskim klubovima sa jakom irskom tradicijom, prvi koji većini padne na pamet je Seltik. Sa svojim zeleno-belim dresovima, irskom ikonografijom i slavnom istorijom, Seltik se opravdano smatra najreprezentativnijim klubom irske zajednice, ne samo u Škotskoj, već i šire. Nijedan fudbalski klub u samoj Irskoj nema podršku, kakvu ima Seltik, međutim, priča o irskom nasleđu ne može biti potpuna bez Hiberniana, kluba koji je, iako često u senci slavnog Seltika, utemeljio samu ideju irskog identiteta u škotskom fudbalu, o čemu smo već pisali.

Sveštenik Edvard Džozef Henan bio je jedan od osnivača i prvi predsednik kluba, čuveni irski revolucionar Džejms Konoli donator i veliki navijač, a posebnost ovog kluba ogleda se upravo u tome što su tokom ranog razvoja fudbala severno od Hadrijanovog zida, bili čuvari identiteta irskog naroda u Velikoj Britaniji. 

Za Hibernijan navija i čuveni pisac Irvin Velš, autor novele „Trainspoting“, a i režiser istoimenog filma Dani Bojl je navijač kluba. To je jasno svima koji su obratili pažnju na lokaciju filma, kao i suptilno nošene zeleno-bele kombinacije glavnih likova. 

Kada su Irci bežali iz domovine na sve strane, bili su u potrazi za boljim životom, a oni koji su došli u Škotsku verovali su da će biti prihvaćeni, ali su se prevarili. Hibernijan se prvih godina postojanja suočavao sa ozbiljnim problemima, kako organizacionim, tako i sa odbacivanjem od strane većinskog domicilnog stanovništva, pa im je borba ostala kao jedini način da pokažu da vrede. U tome su i uspeli, s obzirom da su već 80-ih godina 19. veka bili u samom vrhu. Prvi kup su osvojili 1887. godine, a samo deceniju kasnije bili su vicešampioni. Drugu titulu klub osvaja već 1903. godine, a zlatna era kluba bila je polovina 20. veka kada je klub osvojio još tri titule, poslednju 1952. godine. Čak 12 puta gubili su u finalima kupa, dok se 2016. godine nisu smilovale i nebeske sile, pa su Hibsi napokon podigli pehar, posle neverovatnih 114 godina čekanja. Teško da postoje navijači koji su prošli toliko patnje, a na to sve treba dodati i da na ulazak u grupnu fazu čekaju od 1956. godine. Navijači mnogih klubova, morali bi da pozavide pristalicama Hibsa, na upornosti da podržavaju klub i kada mu ne ide kako treba. A Hibernijanova kompletna istorija obeležena je konstantnom borbom, za opstanak, trofeje, identitet i potlačene. 

Više od jednog veka traje i njihovo rivalstvo sa Hartsom, koje karakterišu ideologije, etnička pripadnost, različiti pogledi na svet i mnogo toga, ali ne u meri u kojoj se to prikazuje u „Old Firm“ derbiju. 

Kada klub opstane vek i po, to dovoljno govori o njegovoj snazi, upornosti i borbi, a upravo takav jubilej klub iz Edinburga, proslaviće ni manje ni više nego u Beogradu. U okviru kvalifikacija za Ligu konferencija, sudbina je spojila Partizan i Hibernian, a škotski predstavnik na svoj veliki jubilej, dolazi u Beograd. Simbolika ili ne, ali prestonica Srbije je kroz istoriju rušena u čak 44 navrata, za nju je vođeno 115 bitki, a prema istorijskim navodima Kelti su osnovali Beograd u 3. veku pre nove ere i dali mu naziv Singidunum. 

Iako se na keltske narode u Srbiji gleda sa posebnom simpatijom, zbog istorije i kulturoloških sličnosti, zbog brojnih međusobnih susreta u reprezentativnim duelima, kao i zbog nemalog broja humanitarnih akcija koje su Škoti realizovali prilikom poseta Srbiji (mada to čine gde god odu), duel na Stadionu Partizana biće sve samo ne prijateljski. Možda će navijači pre utakmice popiti pivo zajedno, na desetine navijača Hibernijana verovatno će u kiltovima šetati kroz Beograd, ali iz ovog dvomeča, samo jedan klub će izaći zadovoljan. Hibsi u Beogradu slave vek i po postojanja, sudbina očigledno nije mogla da udesi bolje. 

Možda nisu najveći klub u Škotskoj, ali Hibernian je jedan od klubova koji kroz svoje postojanje jasno pokazuje, da veličina kluba ne zavisi od osvojenih trofeja, već dubine korena i spremnosti da se 11 igrača na zelenom terenu bezuslovno bori za svoj grb.