Dobri rezultati na terenu garantuju dobru posećenost na tribinama, uveliko je izlizana matrica koja se poslednjih decenija na Balkanu ustalila kada se pokušava opravdati loša posećenost na tribinama gotovo svih fudbalskih klubova sa ovih prostora. Drugi razlog je bezbednost na utakmicama, česti navijački sukobi na ovim prostorima, što i nije daleko od istine, ali činjenica je da su prvenstva na prostoru bivše Jugoslavije sve manje zanimljiva iz mnogo razloga. 

Bilo kako bilo, dok se divimo uspehu klubova iz najjačih liga, dobrom ispunjenošću kapaciteta velelepnih stadiona, ne možemo da se ne osvrnemo na jedan kulturološki, slobodno se može reći i sociološki fenomen kakav je nemački drugoligaš Dinamo Drezden. 

Odavno ovaj klub, nekadašnji velikan istočnonemačkog fudbala predstavlja primer kluba kom na terenu ne ide baš najbolje, ne osvaja trofeje, decenijama tavori u nižim ligama, nema novca za velika pojačanja, a opet okuplja ogroman broj navijača na tribinama. U čemu je tajna verovatno se pitaju svi, kako to da jedan klub koji skakuće između drugog i trećeg ranga, svakog drugog vikenda ima gotovo ispunjene tribine? A odgovor na ovo pitanje veoma je jednostavan, ljubav navijača i očuvanje identiteta nekada moćnog kluba sa istoka Nemačke. 

Dinamo je osnovan 1953. godine od strane nekadašnje policije DDR-a i vrlo brzo je postao jedan od najjačih klubova u nekadašnjoj državi istočnog bloka. Osvojili su osam titula prvaka, imaju i sedam kupova, ali nakon ujedinjenja dve Nemačke, Dinamo Drezden je postao samo bleda senka onoga što je bio. 

Jedini bitan trofej u poslednje tri i po decenije, klub je osvojio 1990. godine i to tzv. Nemački kup. U pitanju je bilo takmičenje u kom su kao učesnici nastupili Dinamo i minhenski Bajern, kako bi se proslavilo ponovno ujedinjenje. U Bundesligi Dinamo je proveo samo četiri sezone, poslednji put u eliti su bili pre ravno tri decenije, a od tada najviše vremena proveli su u trećem rangu, čak 18 sezona. Imali su i dve sezone u četvrtom rangu, a ostatak su proveli u drugoj Bundesligi. 

Pa opet, tribine su bile prilično ispunjene. Čest argument za dobru posećenost stadiona na zapadu je i bolji životni standard stanovnika Nemačke, tako bar tvrde dežurni analitičari, međutim nije sve ni u ekonomiji. Ako pogledate ekonomske parametre konkretno vezane za Drezden, teorija o većoj plati nema utemeljenje. Drezden je nekada važio za grad sa jakom industrijom i zaista je bio jedan od ekonomskih centara bivšeg DDR-a, međutim nakon kolapsa komunizma i to se promenilo. Od 1990. godine decenije su bile obeležene niskim privrednim rastom u poređenju sa zapadnonemačkim gradovima. Nakon ujedinjenja, preduzeća i proizvodni pogoni gotovo su potpuno propali prelaskom tržišnu privredu, suočeni s konkurencijom iz Savezne Republike Nemačke. Nakon 1990. uveden je potpuno novi pravni sistem i monetarni sistem, a infrastruktura je u velikoj meri obnovljena sredstvima Savezne Republike Nemačke. Poslednjih godina ipak, Drezden je kao veliki urbani centar, napredovao brže od većine drugih regiona u bivšoj DDR. Između 1990. i 2010. stopa nezaposlenosti kretala se između 13 i 15 odsto, ali je od tada značajno opala. Pre pandemije koronavirusa stopa nezaposlenosti iznosila je 5,3 odsto i bila je iza ekonomskih centara kakvi su Minhen, Štutgart i Nirnberg. No, bez obzira na ekonomske parametre, stadion u Drezdenu uvek je odlično popunjen. 

U najboljim danima, kada je klub osvajao trofeje, prosečna popunjenost stadiona Rudolf Harbig bila je oko 25.000 gledalaca. Ukupan kapacitet je oko 32.000, a proširen je nakon ujedinjenja dve Nemačke. Najniža posećenost kluba zabeležena je u toku dve sezone provedene u četvrtom rangu, kada je mečeve posmatralo najviše 15.000 gledalaca. 

Poslednjih godina, razvojem društvenih mreža sve više ljudi se upoznalo sa Dinamovom navijačkom bazom, jer koreografije koje prave, ogromna brojka od po nekoliko hiljada na gostovanjima upravo pokazuju da uprkos lošim rezultatima podrška ekipi iz Drezdena ne opada. 

Najbolji primer bezuslovne ljubavi navijača prema klubu pokazan je u doba pandemije, kada je Dinamo igrao kup susret protiv Darmštada. Meč je odigran pred praznim tribinama, zbog tadašnjih propisa za sprečavanje širenja virusa, ali navijači su bili na visini zadatka. Iako su znali da će meč moći da posmatraju samo iz udobnosti svog doma, kupili su čak 72.000 karata, što uveliko nadmašuje kapacitet stadiona. Pozadina svega je shvatanje, da klub bez prodaje karata može zapasti u finansijske probleme, pa su navijači odlučili da pomognu. 

Nebrojeno puta masovnošću na utakmicama oduševili su evropsku i svetsku javnost, a neretko su svojim gestovima kupovali brojne simpatije. Jedan od najboljih primera bio je odlazak na utakmicu grupe navijača obučene kao srednjovekovni vitezovi. 

Važno je napomenuti, ni u Dinamu nije sve sjajno i lepo, kao i svi veliki klubovi suočava se sa problemom huligana, njihovi najvatreniji navijači poznati su kao izrazito desno orijentisani, sukobi sa drugim navijačima prilično su česti, pa ipak na gostovanjima često igraju u „domaćinskoj atmosferi“. 

Činjenica je da je Dinamo Drezden najpopulrniji klub u svojoj regiji, predstavlja lokalni ponos i važan je simbol identiteta lokalne zajednice. Ipak, Dinamo može poslužiti i kao najbolji primer da ogromna podrška sa tribina nije uslovljena samo dobrim rezultatima. Klub je danas drugoligaš, ali njegov identitet i kulturološki značaj prevazilazi čak i mnoge prvoligaše.