Argentinci su poznati kao vrlo strastven i prgav narod, a to se naravno moralo preneti i na tamošnji fudbal, pa strast nije ništa novo kada je u pitanju tamošnji fudbal. 

Da, Leo Mesi je verovatno najbolji fudbaler na svetu, Dijego Armando Maradona najveći, ali tamošnji fudbal može da se pohvali i velikanima koji nisu pojedinci, već klubovi koji širom sveta izazivaju strah i trepet. 

Možda se nisu proslavili na prvom Svetskom prvenstvu za klubove, ali sigurno da nema ljubitelja fudbala koji nikada nije čuo za Boku, River ili neki drugi klub iz ove južnoameričke države. 

Velika petorka je ukras tamošnjeg fudbala, Boka, River, San Lorenco, Independiente i Rasing, a ovaj potonji tema je današnjeg teksta. 

Rasing je jedan od najvećih argentinskih klubova, osnovan je 1903. godine, u Aveljanedi, širem području Buenos Ajresa. 

Stadion se zove „El Silindro“ iako je istorijski naziv poneo po čuvenom predsedniku „El Presidente Peron“ (Huanu Peronu). 

Aveljaneda je radnički grad u argentinskoj provinciji Buenos Aires, a barem polovina stanovnika industrijske sredine, živi za klub koji je više od kluba. Rasing, u narodu poznatiji kao „Akademija“ jedan je od najvećih klubova, ali i najtragičnijih, najmaleroznijih, odnosno klubova koji imaju veliku istoriju, pristojnu sadašnjost, ali i periode kada je bio puki epizodista. 

Od samog osnivanja Rasing je brzo stekao reputaciju velikana. Počeli su da nižu titule dok je fudbal u Argentini još bio u povoju, sedam uzastopnih šampionata između 1913. i 1919. učinilo ih je prvim dominantnim timom u zemlji. Nadimak „Akademija“ nisu stekli bez razloga, igrali su najlepši fudbal, obrazovali su generacije igrača. Klub je decenijama rastao, pa je 1967. godine dotakao visine, osvojili su Kopa Libertadores, pa Interkontinentalni kup, pobedivši škotski Seltik. Bio je to trenutak večnosti. Iako je ta godina od Rasinga stvorila legendu, nikada nikom nije bilo jasno, kako je klub nakon toga počeo da tone i postane jedan mediokritet argentinskog fudbala, koji će se decenijama boriti za opstana, gledati večitom rivalu Independienteu u leđa i mrzeti samog sebe što mu ne ide kako treba. 

Šezdesete godine bile su zlatne, osvojena je titula 1966. godine, ona je bila preduslov uspeha godinu kasnije, ali nakon toga, uslediće 35 godina patnje, podsmeha rivala i životarenja. Navodno, svemu je kumovala vradžbina, zakopavanje 13 crnih mačaka na terenu, poslednja je iskopana neposredno pre titule osvojene 2001. godine, a decenijama nisu pomagale ni molitve, teren je bio osveštavan u nekoliko navrata, dovođeni su vračevi... Ništa nije išlo od ruke. 

Tek 2001. godine prokletstvo je prekinuto, Rasing je uzeo trofej šampiona, mada nikada više nije vratio stari sjaj. 

Rasing deli grad sa Independienteom, takozvanim crvenim đavolima koji su, ironično, bili uspešniji tokom godina Rasingove tuge. Njihovi navijači su i „prokleli“ Akademiju, jer „Klasiko de Aveljaneda“ je više od fudbala.

Danas je Rasing ponovo stabilan klub. Igraju ofanzivno, i ne odustaju od svoje istorije. I dalje su „Akademija“. Ali u genima kluba umesto uspeh, piše borba. Svaka sezona je puna velikih očekivanja, ali iznova donosi novu turu straha, nada i starih rana. Uprkos tome što su velikani, navijači vrlo dobro znaju koliko mora da se pati da bi se došlo do uspeha. Voleti Rasing znači, patiti. Večito biti zaljubljen u devojku, koja te ne voli. Ne primećuje, ne uzvraća ljubav, ali je i dalje u tvom životu.