Gibraltar kao mala teritorija na samom kraju Iberijskog poluostrva, nikada nije bila zanimljiva sa fudbalskog aspektra. Neatraktivan fudbal, gotovo amaterski, bez učešća u UEFA takmičenjima. Ovo se odnosilo i na ligu i na reprezentaciju, pa je ova prekomorska teritorija Velike Britanije uglavnom u žižu javnosti dolazila isključivo iz političkih razloga, odnosno sukoba (nekada vojnog, danas samo političkog) Ujedinjenog Kraljevstva i Španije. 

Međutim, ulazak u UEFA takmičenja na klupskom i reprezentaztivnom nivou, ovu mikroteritoriju otvorio je široj svetskoj javnosti, koja je tek onda shvatila, da se fudbal tamo igra još od kraja 19. veka, da je liga prepuna zanimljivih klubova, neobičnih imena, ali i neobičnog formata. 

Sve je počelo 2013. godine kada je krovna evropska federacija primila Gibraltar „pod svoje skute“, FIFA ih je primila tri godine kasnije. Do tada klubovi su igrali samo između sebe, poneki prijateljski susret, a reprezentacija je igrala samo na nezvaničnim turnirima. 

Prvi mečevi na rtu odigrani su još 1895. godine, a desetak godina kasnije oformljeno je prvo prvenstvo. Gibraltar je nešto duže od jednog veka imao čak dve divizije, odnosno prvu i drugu ligu, a klubovi su nastajali i nestajali tokom čitavog perioda. Razlog tome je nedovoljno entuzijazma, ali i finansija, s obzirom da Gibraltar ima samo oko 38.000 stanovnika, a površina je svega 6,7 kilometara kvadratnih. Na tako malom prostoru pravo je čudo da uopšte imaju ligu. 

No kvalitet nije bio na zavidnom nivou. Ipak, stanovnici su bili zadovoljni što uopšte imaju ligu, a to je dovelo do stvaranja dominantnih tradicionalnih klubova kakav je verovatno i najpoznatiji Linkoln Red Imps. U pitanju je najtrofejniji klub, sa čak 29 titula, a imaju i 20 kupova. Ipak, Linkoln nije počeo da osvaja trofeje rano, njihov trofejni period počeo je sredinom osamdesetih i traje do danas. Sa druge strane, dominantni klubovi s početka prošlog veka, Britanija i Princ od Velsa danas više ne postoje. Naravno, nestankom tih klubova, nastajali su novi, ali to nisu jedine zanimljivosti ove lige. Od pre nekoliko godina promenjen je i format. 

Većina liga na svetu ima sistem ispadanja i ulazaka u viši rang, najpoznatiji primer bez ovog sistema svakako je MLS. Ipak, od pre šest godina i Gibraltar se pridružio SAD-u. No, razlog nije bio novac ili marketing, kao što je to slučaj „preko bare“ nego slab kvalitet. Gibraltar je želeo da napravi kompetitivnu ligu, pa je odlučio da ugasi drugi rang. Inauguraciona sezona odigrana je 2019. godine, ali šampiona nije bilo. Razlog je pandemija koronavirusa koja je prekinula takmičenje. Takođe, inicijalno je trebalo da u ligi učestvuje 17 klubova, ali su četiri odlučila da odustanu i pre početka takmičenja, pa je takmičenje odigralo samo 13 klubova. 

Umesto drugog ranga, savez je odlučio da napravi ligu rezervi, u kojima nastupaju mladi igrači, a cilj je da se unapredi kvalitet i mladima da šansa da igraju bez pritiska. U tome su i uspeli, kvalitet je značajno poboljšan, liga je profesionalna, a i nacionalna selekcija je napravila prve uspehe. Možda su mnogima ti koraci zanemarljivi, ali stanovnicima Gibraltara nisu. Ligom rezervi, naravno dominira Linkoln. 

Ono što ovu ligu takođe čini zanimljivom je i činjenica da se kompletna igra na jednom stadionu. Na ovako maloj teritoriji, praktično grebenu, nema prostora da se prave ogromni stadioni. Gibraltar zvanično ima dva, Viktorija Park, na kom se igra liga, ali koji je dugo bio predmet spora sa Španijom zbog lokacije, kao i Evropa Sport Park koji služi za ragbi i druge sportove. I reprezentacija igra na Viktoriji. To znači da postoje samo formalne uloge domaćina i gosta. Poslednje godine doprinele su popularnosti, liga je postala privlačna igračima iz različitih zemalja, ne samo niželigaškim igračima iz Španije i Portugala. 

Danas u ovoj maloj, ali simpatičnoj ligi učestvuje 11 klubova, koji se nadmeću za izlazak u Evropu, a klubovi sa Gibraltara više nisu lak zalogaj, to je pokazao Linkoln pre koju sezonu pobedivši škotski Seltik. 

Prvenstvo Gibraltara možda nikada neće biti popularna, velike medijske kuće se neće utrkivati za TV prava, ali ima svoj šarm. Stadion je retko pun, ma kakav derbi da se igra, mali broj stanovnika prosto ne omogućava da svi žele da gledaju, nekomora i da igra. Ali upravo u tome leži šarm. To je liga gde svi poznaju sve, san o tituli ili izlasku u Evropu sanja se na istom stadionu, kojeg sakriva senka Stene Gibraltara.