Fudbal je oduvek bio više od igre. On je strast, identitet, način izražavanja, ali i moćno političko oružje. Kroz istoriju, diktatori su ga koristili za učvršćivanje vlasti, kontrolu masa i izgradnju sopstvenog kulta ličnosti. Neki su favorizovali određene klubove, drugi su se mešali u vođenje liga i reprezentacija, dok su najbrutalniji koristili fudbal kao sredstvo represije. U režimima gde je svaka sfera društva bila pod kontrolom, ni fudbal nije bio izuzetak. Naprotiv, postajao je još jedno bojno polje, ali ne za golove, već za ideologiju.

Fudbal i politika oduvek su bili isprepleteni, a neki od najmoćnijih diktatora koristili su ovaj sport kao sredstvo propagande i kontrole. Dok su neki zaista voleli fudbal, drugi su ga videli kao alat za manipulaciju masama. 

Možda i najpoznatiji diktator, vođa Trećeg rajha Adolf Hitler nije bio pasionirani ljubitelj fudbala, ali je sport smatrao jako važnim za promociju sopstvene ideologije. Ipak, iako nije bio zaljubljen u fudbal, odnosno ne postoje jasni dokazi da je nekog simpatisao, spekuliše se da je podržavao Šalke 04. Naime, klub iz Gelzenkirhena dominirao je nemačkim fudbalom tokom nacističke ere, pa su se pojavile priče da ga je Hitler favorizovao. Međutim nemački velikan je u više navrata demantovao bilo kakvu zvaničnu vezu s nacistima.

Da nisu samo nacisti propagirali sport, pokazuje i primer italijanskog diktatora Benita Musolinija. On takođe nije bio strastveni navijač, ali nekolicina klubova se povezuje sa njegovim imenom. Kao i u slučaju Šalkea, u tom periodu apeninskim poluostrvom dominirala je Bolonja. Zli jezici kažu da je to bilo zato što je i sam Musolini bio iz oblasti Emilija Romanja. No, sa Benitom se povezuju i rimski klubovi Roma i Lacio. Roma je nastala po direktivi fašističkog režima, sam Musolini je smatrao da glavni grad mora da ima jak klub. Svim rimskim ekipama je naloženo da se ujedine u jedan, tako je nastala popularna „vučica“. Ali Lacio je to odbio. Lacio, kao prvi rimski klub nije želeo da izgubi tradiciju i odbio je to. No, danas su navijači Lacija veoma naklonjeni nekadašnjem diktatoru iako je njihov klub oponirao stvaranje jednog rimskog kluba. 

I fašistička španija pod generalom Fransiskom Frankom imala je svoje klubove. Najveći španski klub, Real Madrid navodno je bio miljenik Franka. No, pre uspona Reala, navodno je Franko navijao za Ateltiko, koji je nastao kao vojni klub. Danas kada neko želi da unizi uspehe Reala, uvek pominje tu činjenicu, a to naročito rade navijači Barselone. No istorijski fakat je i to, da je Frankov režim direktno spasio Barsu. Zato se spočitavalo da je možda naklonjen Barseloni. 

Sovjetski diktator Josif Staljin, nije bio lud za fudbalom, ali je imao jak uticaj na klubove. Moskovski CSKA i Dinamo, bili su pod direktnom upravom tajnih i javnih službi, kao i vojske. Navodno, kao i njegovi bliski saradnici voleo je Dinamo. Sovjetski fudbal je bio strogo kontrolisan, a igrači su često služili propagandnim ciljevima države. Rumunski diktator Nikolae Čaušesku bio je veliki pobornik Steaue Bukurešt, vojnog kluba koji je uživao povlašćen status. Steaua je u tom periodu dominirala rumunskim fudbalom, a vrhunac je bio osvajanje Kupa šampiona 1986. godine.

Muamer Gadafi nije bio strastveni fudbalski fanatik, ali je njegov sin Sadi Gadafi igrao za nekoliko italijanskih klubova, uključujući Peruđu, Udineze i Sampdoriju. U Libiji je Al-Ahli Tripoli bio jedan od klubova povezanih s režimom. Međutim za Mauamera se pričalo da navodno voli Mančester Junajted. No onoga dana, kada je pao sa vlasti, neki papiri pronađeni u njegovom kabinetu sugerisali su da simpatiše Liverpul. 

Takođe, jedna legendarna priča pratila je i nekadašnjeg severnokorejskog lidera Kim Jong-il-a. On je navodno bio simpatizer Inter Milana, ali to nikada nije zvanično potvrđeno. Fudbal u Severnoj Koreji služi isključivo kao propaganda, a domaći klubovi su pod strogom kontrolom države.

Dok su neki diktatori zaista voleli fudbal, većina ga je koristila kao sredstvo kontrole i promocije svoje moći. Klubovi koji su im bili bliski često su dobijali povlastice, ali su igrači i navijači istovremeno bili podložni cenzuri i represiji. Fudbal se kroz istoriju pokazao kao moćno oružje, u pravim rukama donosi radost, a u pogrešnim postaje alat straha.