Hajduk 1976. - Ekipa koja je mogla sve

Zamislimo Split krajem zime 1976. Grad pod okriljem kamenih Dinarida i plavog Jadrana, grad koji miriše na so i ribarsku mrežu, na lavandu, na kafu koja se kuva na šporetu dok komšija ispod viče nešto o Hajduku. Grad Dioklecijanove palate, u čijim su zidinama ljudi živeli vekovima, ne kao turisti, ne kao statisti u nekoj istorijskoj priči, nego kao živi, glasni, strastveni mediteranski narod koji je od tih rimskih kamenih ostataka napravio dom, pijac, kafić i pozornicu za svoju svakodnevicu.

Taj grad imao je zajednički jezik koji je razumeo svako, od starca koji je preživeo dva rata do deteta koje još nije naučilo čitati. Taj jezik bio je hajdučki.

Kada bi neko hodao splitskom Rivom, onom dugačkom šetalicom uz more gde se susreće ceo grad, i pitao prvog prolaznika o Hajduku, nije dobijao statistiku. Nije dobijao tabele ni rezultate. Dobijao bi priču. Priču ispričanu rukama, sa naglim usklicima i dramskim pauzama, sa ponosom koji ne treba puno reči da bi se osetio. Priču o tome ko su oni - Hajduk i njegov narod, odakle dolaze i šta znači biti Dalmatinac.

Hajduk nije samo fudbalski klub. On je pečat. On je dokaz da Split postoji, da se ne da, da može. U svakom golu koji je Hajduk dao bila je stisnuta čitava jedna kolektivna potreba za samopotvrđivanjem.

I te zime 1976, kada je martovsko sunce polako počinjalo da se penje iznad Biokova, kada je more još uvek bilo hladno ali grad već topao od iščekivanja, snovi su bili veći nego ikada pre. Evropa je dolazila na Stari Plac. I Split je bio spreman da dočeka PSV i pokaže ko je.

Zlatna generacija

Hajduk je bio strašna ekipa. Ne kolekcija dobrih pojedinaca koji su se slučajno sreli u istoj svlačionici. Nego ekipa u najdubljem smislu te reči, jedanaest igrača koji su se toliko dobro poznavali, toliko dugo zajedno trčali, toliko puta zajedno pobeđivali i gubili, da su na terenu delovali kao skladna mašina.

Kapo od te makine bio je Tomislav Ivić.

Ivić je bio čovek koji je izgledao kao profesor filozofije, a razmišljao kao šahovski velemajstor. Miran, odmeren, rečit samo kada je trebalo ali kad bi govorio, igrači bi slušali kao da im čita sudbinu. Nije vikao. Nije lomio stolice. I to je bila njegova tajna moć, da natera momke, različitih karaktera i temperamenata, da poveruju u jedan sistem, više nego u same sebe.

Taj sistem bio je totalni fudbal. Ne kopija ajaksovog, ne puka imitacija Krojfovog nego Ivićeva vlastita interpretacija, prilagođena mentalitetu, pečena na mediteranskom suncu i ohladjena jadranskom burom. Fudbal u kome svaki igrač mora razumeti celu sliku. Fudbal koji zahteva inteligenciju isto koliko i fizičku spremu.

I rezultati su govorili sami za sebe. Između 1971. i 1980. Hajduk je osvojio četiri jugoslovenska šampionata i pet uzastopnih kupova - podvig koji do raspada Jugoslavije nije ponovio nijedan drugi klub. Pet uzastopnih kupova. Dok su Beograd i Zagreb raspolagali svim resursima jedne moćne federacije, dok su imali infrastrukturu i novac i prilike koje Split nikada nije imao, Hajduk je prosto pobeđivao. Godinu za godinom. Trofej za trofejom.

Srce te generacije bio je Ivica Šurjak - čovek koji je izgledao kao da je stvoren za neko drugo, bogatije doba.

Zamislite ga: visok, vitke građe, sa dugom kosom koja je lepršala dok je trčao. Izgledao je više kao rok muzičar nego kao fudbaler. Ali kada bi dobio loptu u noge, sve ostalo bi prestajalo da postoji. Prvobitno levi bek, Ivić ga je pretvorio u napadačkog veznjaka, u igrača koji je mogao sve: da dribla, da asistira, da šutira, da vodi ekipu, da u presudnim momentima bude hladan kao led.

Šurjak je u onom trenutku bio jedan od pet-šest najkvalitetnijih igrača na čitavom kontinentu.

Pored njega, Slaviša Žungul bio je sve suprotno od Šurjaka i upravo zato je bio savršena dopuna.

Žungul je bio momak iz Požarevca, koji je odrastao u Kaštelima kraj Splita i koji je Split primio kao svoj grad potpuno i bez ostatka. U njemu nije bilo ničeg dalmatinskog po poreklu ali sve je u njemu mirisalo na Mediteran. Bio je slobodan na način koji je u onoj Jugoslaviji bio gotovo subverzivan. Viđali su ga po splitskim barovima, uvek sređen, uvek u lepom društvu, uvek sa osmehom čoveka kome je jasno da zna nešto što ostali ne znaju. Oblačio se bolje, živeo glasno, smejao se glasnije.

I davao golove.

Jugoslovenska štampa ga je poredila sa Gerdom Milerom, legendarnim nemačkim centarforom i poređenje nije bilo preterano. Žungul nije bio igrač koji je izmišljao složene situacije. On je bio igrač koji je složene situacije rešavao jednostavno, instinktivno, nemilosrdno.

Ivan Buljan, bio je stub odbrane, čvrst i neprelazan. Buljan je bio tip odbrambenog igrača koji protivničkim napadačima oduzima ne samo loptu nego i volju da napadaju.

Dražen Mužinić vladao je veznim redom sa elegancijom dirigenta koji zna da orkestar funkcioniše samo kada svako zna svoju ulogu.

Ne treba zaboraviti Juricu Jerkovića, Luku Peruzovića, ali ni ostale majstore s mora.

Svaki od njih bio bi starter u bilo kom velikom zapadnoevropskom klubu tog doba. Zajedno, bili su nešto više od zbira pojedinačnih delova.

U martu 1976, čekalo se da taj zbir odvede do nečega što Hajduk nikada pre nije video izbliza.

Polufinala Kupa Šampiona Evrope.

Stari Plac - Mesto gde se gosti nikad nisu kladili na pobedu

Pre nego što uđemo u utakmice, morate zaboraviti sve moderne stadione koje ste ikada videli.

Stari Plac nije bio ništa od toga.

Stari Plac, poznat i kao "Plinara", bio je u susedstvu gradske plinare čiji se dimnjak video s pola grada. Teren sam po sebi bio je skandal po tadašnjim evropskim standardima. Neravan, tvrd, peskovit. Pravi domaćinski teren. Domaći igrači su taj teren poznavali kao sopstveni džep, znali su svaku neravninu, svaki prevoj, svaku zamku. Gosti nisu. I ta razlika, ta intimna veza, bila je Hajduku ravnopravna dvanaestom igraču.

Ali ono što je Stari Plac činilo zaista neponovljivim nije bio teren.

Bile su to tribine i udaljenost između tribina i aut-linije. Tačnije nepostojanje te udaljenosti.

Publika je bila tu, bukvalno tu, naslonjena na metalnu ogradu koja je bila jedina tanka granica između tribine i terena. Igrač koji bi trčao uz aut-liniju mogao je da čuje šta mu navijač viče u uho. Mogao je da oseti njegov dah. Mogao je skoro da ga dotakne rukom. Ta fizička blizina između publike i terena stvarala je atmosferu koja je bila sasvim drugačija od bilo čega što su gostujući igrači doživljavali kod kuće.

A onda je tu bila Torcida.

Osnovana 28. oktobra 1950. najstarija organizovana navijačka grupa u Evropi, starija od svih tribina i svih Ultras pokreta koji su decenijama posle nje nicali po kontinentu - Torcida nije bila navijačka grupa u uobičajenom smislu te reči. Nije bila organizacija sa pravilnikom i memberšip karticama. Bila je nešto mnogo intimnije i mnogo dublje od toga.

Bila je tradicija prenošena s oca na sina, s brata na brata. Bila je ritual, onaj posebni mir koji te obuzme dok čekaš u redu za ulaz, dok osećaš kako se gomila zgušnjava i uvlači te u nešto što je veće od tebe. Bila je kolektivni identitet osećaj da si deo nečega što nije počelo s tobom i neće se završiti s tobom.

Kada je 3. marta 1976. PSV Ajndhoven polako dolazio na Stari Plac, svestan sopstvene vrednosti, navikao na poštovanje koje im Evropa ukazuje, nešto se promenilo u njihovim licima. Ne odmah. Ali postepeno.

Nije to bio strah u kliničkom smislu. Profesionalni fudbaleri ne priznaju strah. Ali postojala je neka nelagoda, neka svest da ovo nije kao ostale utakmice, da pravila koja važe na Filips stadionu u Ajndhovenu ovde ne važe. Da su ušli na tuđi teren u najdubljem mogućem smislu te reči, ne samo geografski, nego kulturno, emotivno, gotovo egzistencijalno.

Bila je to vrsta pritiska koji se ne može simulirati ni na jednom treningu. Koji se ne može objasniti mladom igraču koji ga nikad nije osetio. Stari Plac te večeri nije bio stadion.

Bio je živa stvar koja je čekala da proguta PSV Ajndhoven.

Veče u kojoj je Split bio centar Evrope

Nisu svi mogli da uđu.

Dvadeset pet hiljada gledalaca, možda i više ih je bilo unutra, tijesno zbijenih, naslonljenih jedni na druge. Ali ispred kapija stajalo ih je još, oni koji nisu imali karte, koji su čekali da neko proda, koji su slušali kako buka raste iznutra i znali da propuštaju nešto što se ne dešava svakog dana. Neki su se penjali na zidove i okolne zgrade. Neki su jednostavno stajali napolju i osluškivali jer i sam zvuk Starog Placa te večeri bio je vredan hodočašća.

Ko je bio unutra, nikad nije zaboravio.

PSV nije dolazio kao žrtva. To nije bio protivnik koji je dolazio da preživi. Dolazio je da pobedi.

I Hajduk to nije smeo da zaboravi ni na sekund.

Nije ni zaboravio.

Osmi minut utakmice.

Đorđević je primio loptu na desnoj strani, pogledao unutra i centrirao, onaj savršeno uštiman pas kojim iskusni igrač gađe saigrača u trepavicu. A Mijač je bio tu, kao što su uvek bili tu igrači koji u presudnim momentima upišu svoje ime u istoriju - skočio je, napregnuo vrat, i loptu ubacio glavom u mrežu Jana van Beverena koji je ostao na kontra nozi i  nepomičan od iznenađenja.

Stadion je eksplodirao. I ta reč ovde nije metafora, nije preterivanje. To je bio fenomen. Zvučni talas koji je izašao iz 25.000 grla odjednom bio je toliki da ga je čulo pola grada. Hajduk je dao gol.

Split je bio jedan glas te večeri.

Hajduk je igrao kao da teren nije bio tvrd, kao da nisu bili pod pritiskom, kao da PSV nije bio jedan od najjačih timova u Evropi. Igrao je slobodno, slobodnije nego što se sme igrati kada toliko toga stoji na kocki. Kombinacije su se nizale brzo i precizno, a PSV je trčao za senkom hajdukove igre ne uspevajući da je uhvati.

Ivić je godinama gradio ovaj sistem. I sada, te večeri, pred takvom publikom, protiv takvog protivnika sistem je proradio sam od sebe.

A onda je Žungul, slobodna duša splitske rive, večiti osmeh, čovek koji nije znao za teret niti za strah primio loptu leđima okrenut golu, i centrirao iz okreta kao da šalje pismo starom prijatelju. I Šurjak taj melanholični genije sa dugom kosom, igrač koji je bio dostojan svakog stadiona u Evropi bio je tamo. Loptu je pospremio u mrežu tiho i sigurno.

2:0.

Tim rezultatom je Hajduk dočekao kraj prvog dela dvomeča. Početak splitskog sna.

Poruka Ajndhovenu, poruka Evropi, iz Dalmacije dolazi nešto što zaslužuje pažnju. I poštovanje.

Ajndhoven čeka - 14 dana u kojima je Split sanjao

U narednih četrnaest dana, Split je bio u oblacima.

Razgovaralo se o tome u pekari, u ribarnici, na pijaci, na Rivi, u kafanama. Stariji su se sećali utakmica iz prošlosti i govorili da ovo nije isto, ovo je nešto novo, nešto bolje, nešto za šta nisu imali reči jer se još nije desilo. Mlađi su računali ko bi mogao biti protivnik u polufinalu.

Polufinale Kupa Šampiona Evrope. Te reči zvučale su kao nešto sa drugog sveta, kao teritorija kojoj Hajduk nema pristupa, kao pozivnica na zabavu na kojoj uvek sede isti: Real Madrid, Bajern, Ajaks...

A sada je Hajduk bio korak od toga. Jedna utakmica. Euforija je bila razumljiva. Bila je zaslužena. Bila je lepa.

Ali euforija je i najopasnija stvar koja može zadesiti ekipu pre revanša.

Tomislav Ivić je to znao. Znao je to na onoj dubinskoj, iskustvenoj razini koju nema igrač koji nikad nije trenirao, znao je da je euforija tihi otrov koji ulazi u noge i oduzima im onu istu lakoću koja ih je dovela do ovog trenutka.

Sigurno je razgovarao s igračima. Sigurno im je objašnjavao, podsjećao. PSV nije ekipa koja se predaje. Filips stadion nije Stari Plac. Dva gola prednosti u fudbalu nije ništa, naročito kada protivnik nema šta da izgubi.

Ali fudbaleri su bili mladi. Bili su heroji svog grada i svoje zemlje. Bili su najslavniji momci u gradu koji živi za fudbal.

I u tome je ležala opasnost.

17. mart - Kad se nebo okrenulo

Filips stadion u Ajndhovenu bio je sve što Stari Plac nije bio. Uredan. Moderan. Hladan. Sa pravilnim tribinama i pristojnim rastojanjem između publike i terena, sa travnjakom ravnim kao sto.

Hajdukovi igrači nisu imali Torcidu iza sebe. Nisu imali Jadran i kamen i pesmu. Imali su samo jedni druge i prednost od dva gola koja je u tim trenucima izlaza na teren Filips stadiona morala da deluje kao čvrst zid iza koga se može dočekati protivnikov napad.

Šesnaest i po hiljada Holanđana sedelo je i čekalo čudo.

U prvom poluvremenu se odbrana Hajduka dobro držala i delovalo je da sve ide kako treba. A onda nastavak. Nastavak u kome se sistem srušio.

Iz dubine terena, Piter Dalkvist je primio loptu potpuno sam. Lopta je preletela i golmana ali i ostale odbranbene igrače. Kao da odbrana Hajduka nije postojala. Dalkvist je krenuo prema golu i šutnuo desnom nogom, čisto, bez oklevanja. 1:0 za PSV.

Sve ono što su sagradili na Starom Placu te sjajne martovske večeri počelo je da se trese. Prednost od dva gola je prepolovljena. Nije to bio samo gol. Bio je to signal. PSV je rekao: znamo da možemo, i nećemo stati.

Hajduk je pokušao da se pribere. Da nađe onu lakoću, onu slobodu u igri, onu hajdučku kombinatoriku koja je zbunila Van Beverena na Starom Placu. Ali lakoća se ne priziva po narudžbini. Ona dolazi sama - ili ne dolazi. I te večeri u Ajndhovenu, hodala je nekim drugim travnjacima.

Pet minuta kasnije.

Hajduk gubi loptu pred svojim šesnaestercem, a onda Hari Lubse skače na Edstremovo nabacivanje i loptu šalje glavom u mrežu. 2:0 za PSV.

Zbir dvomeča: izjednačen.

A onda, u produžetku, na scenu stupa Vili van der Kuijlen.

Čovek koji je od šutiranja napravio filozofiju, koji je loptu tjerao s podjednako ubojitom preciznošću i lijevom i desnom, koji je znao da u fudbalu postoje momenti kada treba samo uzeti loptu i pucati - bez kalkulacija, bez čekanja na bolju poziciju, bez straha od greške.

Odbrana Hajduka mu je poklonila loptu na ivici šesnaesterca. U trenu je podesio nišanske sprave i pucao.

Treći gol. 3:0 za PSV u revanšu.

Dvomeč je završen 3:2 za Holanđane. A Split je poklopila tišina. Ona posebna, teška tišina koja ne dolazi od nedostatka buke - nego od snova koji su se ugasili. U kafanama su se radio-prijemnici utišali. Čaše su ostajale na stolovima bez da ih neko dotiče.

Bila je to fudbalska realnost, ona brutalna, nepravedna, savršeno ravnodušna realnost koja ne pita koliko si bolji, koliko si lepše igrao, koliko je grad voleo tebe i tvoj klub. Pita samo ko je dao više golova. i te noći, u Ajndhovenu, PSV ih je dao više.

Šta se zapravo desilo?

Nije lako odgovoriti na to pitanje. I svako ko kaže da ima siguran odgovor - greši. Ili nikada nije igrao i gledao fudbal. Ili nikada nije izgubio nešto što je mislio da mu već pripada.

Možda je bio umor. Sezona kakvu je Hajduk imao te 1975/76 bila je ubilački gusta, utakmica za utakmicom, putovanje za putovanjem, bez prave pauze, bez onog prostora za disanje koji telu i glavi treba da se obnove. I dok su se u Kupu Šampiona borili sa PSV-om, paralelno se vodila i bitka za jugoslovenski naslov i jugoslovenski kup.

Možda je bio i psihološki teret koji dolazi sa ulogom favorita. Postoji paradoks u sportu ali i u životu koji se retko ističe, a koji je svima poznat: nekad je lakše igrati bez očekivanja nego sa njim. Autsajder trči slobodan - nema šta da izgubi, sve što osvoji je bonus. Favorit trči sa teretom i svest da je polufinale nadohvat ruke, ta blizina sna, možda im je oduzela upravo onu lakoću koja ih je kod Plinare činila nesavladivima.

Lakoća se ne može narediti. Ne može se istrenirati. Dolazi sama, iz slobode, iz odsustva straha, iz one posebne mentalne praznine u kojoj se dobri igrači nalaze kada igraju najbolji fudbal. I te večeri u Ajndhovenu, ta praznina bila je ispunjena konfuznim odlukama u odbrani Hajduka. Kao da je Hajduk pobedio samog sebe.

A možda je i ovo je najteže prihvatiti. PSV je prosto bio bolji. Ili barem tvrdokorniji u pravom trenutku.

Hajduk je, te generacije, bio ekipa koja je na domaćem terenu bila neuhvatljiva ali koja je u gostima, u tuđim gradovima, pred tuđim navijačima, bez mora, peska i Torcide iza leđa, previše puta pucala.

Sent-Etjen, PSV - svaki od njih pobeđen u Splitu, svaki od njih osvetio se na svom terenu. Možda je to bila granica te ekipe. Granica sa kojom nisu znali izaći na kraj.

Epilog: Šta ostaje

Stari Plac danas ne postoji kao fudbalski stadion.

Hajduk se 1979. preselio na Poljud, moderan stadion izgrađen za Mediteranske igre, stadion koji ima sve što Stari Plac nije imao - ravan teren, mekanu travu, udobna sedišta, pristojnu udaljenost tribina od terena.

Bolji stadion. Drugačiji stadion. Umetnička vizija.

Onaj stari ostao je u uspomeni onih koji su tamo bili. I ta uspomena ima specifičan miris i ukus. Uspomena koja se ne može fotografisati niti snimiti, koja živi samo u glavama ljudi koji su tada bili mladi i koji su stajali tik uz aut-liniju i osećali kako im tlo treperi pod nogama.

U kafićima oko Poljuda i danas se skupljaju ti isti starci ili njihova deca, ili unuci koji su primili priče kao porodično nasleđe. Zidovi tih kafića okićeni su fotografijama iz zlatnog doba: igrači koji nose trofeje, masa na Starom Placu, kadrovi sa utakmica koje je vreme učinilo legendarnim. Negde na tim zidovima, verovatno, postoji i fotografija iz marta 1976. - mladi Šurjak u skoku, Žungul u trku, Van Beveren kako vadi loptu iz mreže sa onim izrazom lica koji golmani imaju kada ne znaju šta ih je snašlo.

Te fotografije ne govore o porazu u Ajndhovenu. O tome se ne priča. Priča se o onome što je bilo pre, o onoj noći kada je Split bio centar Evrope, kada je klub iz dalmatinskog primorja dočekao jedan od najvećih holandskih timova i poslao ga kući sa dva gola razlike i oborenim pogledom.

Ali u tome je možda i cela tajna Hajduka.

Bio je romantičan. Birao je lepotu nad sigurnošću, rizik nad oprezom, slobodu nad kalkulacijom. Mogli su igrati sa najboljima. Mogli su ih pobediti. Mogli su ih naterati da zaborave svoju veličinu i osete nešto što nisu planirali da osete.

Strah. Poštovanje. Divljenje.

Takav je Hajduk.