Ismaili SC: Sunovrat "Egipatskih Brazilaca"

Egipatski fudbal dosta podseća na regionalni ili škotski, barem kada je reč o pozicioniranju klubova. Jedan suvereni vladar, jedan redovni pratilac i mrvice koje skupljaju svi ostali.

Al Ahli iz Kaira je u 77 godina postojanja jedinstvene lige (mada nije odigrano toliko sezona, jer je Egipat često bio u sukobima, što unutrašnjim, što međunarodnim) uspeo da osvoji čak 45 titula i apsolutno je bez premca kada su u pitanju trofeji. Najbliži pratilac, naravno je najveći rival Zamalek, sa 14 pehara nacionalnog šampiona, a samo sedam trofeja, tek sporadično završavalo je u rukama pet različitih klubova.

Po jednom su se radovali Al Moklavon, Al Olimpi, Tersana i Gazl El Mahala, a čak tri puta račune nedodirljivom dvojcu pomrsio je klub sa severoistoka zemlje, Ismaili SC. U pitanju je klub iz grada Ismailija, na zapadnoj obali Sueckog kanala kog su zbog dresova, zvali "Egipatski Brazilci". A zbog čega je ovaj klub postao tema današnjeg teksta, nije ništa, nažalost lepo. Po drugi put u svojoj dugoj istoriji uspeli su da ispadnu iz elitnog ranga. Očajno odigrana sezona, koštala ih je statusa prvoligaša pa će klub treći po veličini, a možda i prvi po značaju za egipatski narod, naredne sezone morati da se vucara po nižem rangu.

Ismaili je osnovan pod imenom Nahda (na arapskom ova reč znači buđenje ili preporod) jer je predstavljao prvi, pravi egipatski klub osnovan izvan Kaira i to 1921. godine, samo godinu dana pre donošenja deklaracije o nezavisnosti ove stare države.

Stoga i ne čudi odabir imena, koje ipak nije potrajalo dugo, jer je nakon samo par godina promenjeno u korist grada iz kog dolaze.

Tokom prvih godina klub je igrao na različitim lokacijama širom grada, najčešće na mestu gde je bila pijaca, pa su od početka privlačili veliki broj gledalaca. Ali Ismaili je prvih dvadesetak godina postojanja imao veoma skromne osnove, peščani teren, sa samo jednom svlačionicom i kolibom kao upravnom zgradom. Tek sredinom četrdesetih godina lokalno stanovništvo, predvođeno najimućnijim predstavnicima, kupiće lokaciju na kojoj će nići travnati teren sa značajno boljim uslovima.

Prvi značajniji rezultat, dolazi tek 1967. godine, kada uprkos značajno imućnijim rivalima, poput Al Ahlija, Ismaili osvaja titulu šampiona. Nakon 22 utakmice, Ismaili "prvi prolazi kroz cilj" sa 15 pobeda, šest remija i samo jednim porazom, naravno od Al Ahlija, u gostima.

Međutim, osvajanje titule šampiona države, biće samo uvod u najsjajnije dane ovog kluba. Prvo mesto im je donelo igranje u Ligi šampiona Afrike, koju će mimo svih očekivanja pokoriti i postati prvi arapski i egipatski klub koji će se okititi trofejom kontinentalnog šampiona. Na nacionalnom stadionu u Kairu, podići će prvi i jedini pehar prvaka Afrike, a u tome će im pomoći činjenica da su svi ostali klubovi iz Egipta, posuđivali svoje najbolje igrače kako bi predstavili svoju državu u najboljem svetlu.

Sve do devedesetih godina Ismaili će ipak moći da se pohvali samo ovim trofejima, jer primat je naravno preuzeo Al Ahli, a mrvice za njima skupljali su drugi. Druga zlatna era počeće u poslednjoj deceniji prošlog veka, novi trofej prvaka države dolazi u sezoni 1990/91 i to na dramatičan način. Pobednik lige morao je biti odlučen u direktnom okršaju, između Al Ahlija i Ismailija.

Sezonu su završili bodovno poravnati ali i sa identičnom gol razlikom. Ismaili je u dramatičnom duelu, slavio pobedu (0:2) golovima u poslednjih 15 minuta igre i tako sebi obezbedio drugi pehar u istoriji. Do kraja decenije, odnosno 1997. i 1999. godine Ismaili će podići i dva pehara u kupu, protiv Al Ahlija i Al Moklavona čime će najaviti da je spreman da se suprotstavi značajno uspešnijim klubovima. Ipak, Ismaili je osim dva osvojena trofeja, tokom svoje istorije izgubio čak četiri finala, a u nekoliko navrata ispadao je i u ranim fazama, zbog čega su od rivalskih navijača tretirani kao klub koji nije predviđen za velika dela. Poslednju titulu osvojili su u sezoni 2001/02, opet ispred nosa Al Ahliju, ali ovoga puta sa dva boda viška.

Taj pehar ponovo im je doneo plasman u Ligu šampiona, ali ovoga puta zaustavljeni su na poslednjem koraku, u finalu ih je tukao predstavnik Nigerije, Enjimba. To će biti poslednji veliki (ne)uspeh ovog kluba, jer sve posle toga neće biti vredno pomena. Polagano će klub početi da propada, a prvi put na pragu ispadanja iz lige, nakon 68 godina, bili su lani. Tačnije, ispali bi kao poslednji, da savez nije doneo odluku da nema ispadanja. No, ova sezona bila je sudbinski predodređena za ispadanje. Porazom od Vadi Degle pre nekoliko dana zapečaćeno je ispadanje iz lige, prvi put još od 1958. godine.

Istorijski važan klub za Egipat, jedini višestruki osvajač prvenstva osim Al Ahlija i Zamaleka i prvi egipatski i arapski klub kontinentalni prvak od naredne sezone moraće da igra u nižem rangu. "Egipatski Brazilci" (zbog kombinacije dresova koja podseća na reprezentaciju Brazila), "Derviši" i najveći klub sa obala Sueckog kanala daleko je od najsjajnijih dana i biće osuđen na borbu protiv sebi nedostojnih rivala kako bi se vratio tamo gde mu je i mesto. Samo, nakon loših finansijskih i organizacionih poteza, to će biti vraški težak posao.