Ludi zimski ples: Fudbal koji ne čine samo 22 igrača i lopta

Afrički kup nacija – sintagma na čiji spomen svaki premijerligaški menadžer prevrne očima, a još ga više preziru tamošnji stručni konsultanti. Svi bi oni štošta rekli o tom turniru kada to ne bi plesalo na ivici rasizma i donelo sa sobom silne kazne i osudu, često licemerne, javnosti. Mnogi elitni klubovi zato, eto kao namestilo se slučajno, i ne dovode Afrikance.

A ne igraju oni tada jer vole, već da bi izbegli paklene letnje vrućine, razumejte ih. Ali oni su iz tog banalnog razloga izgradili poseban identitet – da Afrikanci odlaze u bitnom delu sezone, pa treneri, saigrači, a i navijači, tek tada shvate koliko su oni, zapravo, bitni za te klubove.

No, još bitniji su svojim ljudima, onim mnogim sa jedva nekoliko desetina dolara mesečnih primanja, bez struje, bez toaleta, bez čiste vode, ali uvek sa osmehom i ponosom na svoje zemljake koji su kroz fudbal uspeli da se iščeprkaju iz tog blata, bukvalno i figurativno. I svaki igrač koji se odazove pozivu svoje zemlje zna koliki je pritisak i teret koji nosi. Zna da možda baš on može biti heroj koji će te ljude bar na nekoliko dana učiniti srećnim i da će tih noći otići u krevet, neki i na pod, možda praznog stomaka, ali punog srca.

Ali neka ne brinu svi elitisti jer će od 2028. to ime čuti tek na svake četiri godine, kako su ovih dana odlučili čelnici krovne afričke fudbalske organizacije. Sa jednom malom fusnotom – zato će se odigrati dve godine zaredom 2027. i godinu kasnije kako bi ušli u taj četvorogodišnji ritam. I svi su posle na dobitku – niti AKN pada u godinu Svetskog prvenstva, niti klupskog mu pandana, niti će ih evropska elita prezrivo gledati tako često.

Mnogi bi nanizali mnoštvo negativnih stvari o ovom turniru – dosadan je, nema golova, nema taktike, nema kvaliteta, prave se tragikomične greške. I za neke stvari bi bili u pravu. Uostalom, ne bi  režiser prenosa u četvrtfinalu prošlog izdanja više pažnje posvetio navijačicama Zelenortskih Ostrva nego samoj utakmici koju je ovaj tim igrao protiv Južne Afrike. I ko bi ga krivio kada one zaslužuju zasebnih 90 minuta i prava je šteta što sada njihovih „plavih ajkula“ nema na turniru.

Ali u tome je srž – afrički fudbal se ne voli zbog fudbala, već zbog svega onoga što je oko njega. A perifernih i marginalnih, toliko zanimljivih, stvari ima na pretek.

Zapadnjaci vole svoju uređenost, tačnost, organizovanost. U Africi, pričaju oni koji su je posetili, vreme ne postoji. Dobro je da svi uopšte i stignu na vreme na turnir, doduše lagano, uz zvučnik, muziku i plesne pokrete. Afrikanci, a i neki od nas, vole svoj haos i improvizaciju i nikada se ne stresiraju. Na kraju krajeva, ako mogu da bez stresa izdrže 90+ minuta vuvuzela, tog zvuka koji sam đavo koristi za mučenje kada mu trozubac nije dovoljno efikasan, onda mogu sve.

Te tamošnje tribine su poseban sport i ne čine ih samo vuvuzele. To je sajam folklora. Naravno, nacionalne boje na navijačima od pete do glave, a neretko i na raznim nastavcima na glavi, su neizostavne. Tu su i raštimovani orkestri sastavljeni od bubnjeva, truba i čega još ne koji bez imalo znanja o sviranju tih instrumenata proizvode diskutabilne ritmove, čisto da publika ne pleše na suvo.

Jer, Afrika je ples, tamo je osećaj za igru urođen i stečen na rođenju, to im je nešto kao disanje. Plesom pristižu u svlačionice, plesom slave golove, plesom ih sa tribina bodre njihovi ljudi. A mnogo je lepše videti te nasmejane, razigrane generacije oko terena, koje često ne zanima previše šta se dešava na njemu, nego mišićave, namrštene i neinspirativne likove, pretežno iz istočnoevropskih krajeva, koji goli do pasa, tobože, daju vetar u leđa igračima, a ni ne bace pogled na fudbal.

Kad smo već kod nečastivih, ima na afričkim tribinama i vračeva. I ima na terenu, ili bar na klupama, onih koji u njihove moći veruju. Pitajte samo selektora Nigerije koji je ubeđen da je DR Kongo na penale otišao u interkontinetalni baraž za Mundijal umesto njegovog tima jer je neki čikica na tribinama veštičario i bacao vudu mađije. Početnička greška. Da je gledao naš „Montevideo“, znao bi da uvek treba da imaju neko majmunče uz sebe koje će dekoncentrisati vrača. Srećom po njega, bar u grupi Nigerija nema protivnike koji su poznati po vračanju, ali će zato goreti sve na meču prvog kola između spomenutog nekadašnjeg Zaira i Benina, prestonice vudu magije.

O nestancima struje, puštanjem pogrešnih himni, najezdama insekata, ambulantnih kola koja neće da upale ili nosila koja moraju da preuzmu saigrači povređenog da ne bi još više nastradao, da i ne govorimo.

I zato je malo šteta što se ovogodišnji turnir odigrava u fensi, sređenom, u svemu evropski približnom Maroku, a ne nešto južnije u nekoj, dozvolićete, pravoj Africi. Ali jasno, zaslužili su domaćinstvo i Marokanci, sva ta publika tamo koja obožava i živi za fudbal. Oni su možda nešto najsličnije južnoameričkim navijačima. Biće, ne sumnjajte, ogromnih banera preko svih tribina, podrške do samog kraja i decibela njihovih grla koji će nadglasati vuvuzele i instrumente. Biće to atmosfera pakla za sve njihove protivnike.

No, ipak, verovatno će zbog te uređenosti države biti manje onih nebitnih, vrlo bitnih stvari koje ćemo dugo pamtiti. Za to će, izgleda, morati da se pobrinu akteri na terenu. Baš onako kako će u afričkim fudbalskim almanasima ostati upamćen skakutavi ples na zadnjici golmana DR Konga Roberta Kidiabe kod proslave gola. Ili zambijski sudija Sikazve koji je svirao kraj utakmice u 85, pa onda ponovo desetak sekundi pre isteka 90. minuta jer je, kaže on, doživeo toplotni udar. Ili selektor Ekvatorijalne Gvineje Miča sa svojom reakcijom, koja je odavno ušla u mim kulturu, nakon promašenog penala legendarnog kapitena Emilija Ensuea.

Ili baš kao što je, očigledno, bilo suđeno da Zambija niotkuda i neočekivano osvoji trofej 2012. u Gabonu pobedivši Obalu Slonovače posle 18 šuteva u penal-seriji na stadionu koji se nalazi samo nekoliko stotina metara od mesta na kojem se 1993. srušio avion sa zambijskim reprezentativcima koji su krenuli u Senegal na meč kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. Svih 30 putnika – 25 fudbalera i članova stručnog štaba, uz 5 članova posade – poginulo je na licu mesta. Fascinantno je, ipak, što je Zambija sa potpuno novom reprezentacijom samo godinu dana stigla do finala AKN, gde je poražena od Nigerije. I to dovoljno govori o sili motivacije.

Možda će biti i manje šarenila na tribinama jer, ipak, nije tako jeftino, a ni lako, stići iz Mozambika, Bocvane, Tanzanije ili sa Komorskih Ostrva na krajnji severozapad kontinenta. Upravo navijača ovih poslednjih teško da će biti više od desetak na otvaranju protiv domaćina.

Ali bitno da će tamo biti Đanija Infantina, tik uz predsednika CAF-a Patrisa Mocepea, južnoafričkog milijardera. Pozdraviće Infantino, kao vladar fudbalskog sveta, sve prisutne na novoizgrađenom stadionu koji, gle čuda, može da izgleda kao svemirski brod i sa „samo“ 75 miliona dolara uloženih u njega. Bez sumnje će se tog dana Đani ponovo osećati i kao belac, i kao crnac, kao gej, hrišćanin, musliman ili animista koji veruje u životinje i vračeve. Biće sve što treba kako bi jeftino pokupio glasove i naklonost konfederacije sa najviše članova.

Biće on tu da svojim prisustvom dokaže da je njihov turnir jednako vredan kao svi ostali. A znamo i bez toga da jeste. Biće tu i kvalitetnog fudbala, samo budite strpljivi i uporni. Biće tu i stotine skauta koji će tražiti nešto za svoje klubove i ostaje nada da će njihove ovdašnje kolege, kada već nisu sposobni da budu na licu mesta, bar pustiti utakmice na Areni i potražiti neke jeftine, a kvalitetne fudbalere koji i dalje igraju u afričkim klubovima.

Navikli smo da se AKN potcenjuje, ali dajte mu šansu i vratiće vam ljubavlju, iskrenošću i borbenošću. Vratiće vam uspomenama kojih ćete se setiti za koju godinu da ste doček Nove godine, umesto uz opskurne muzičke programe, proveli uz Gabon-Obala Slonovače ili Mozambik-Kamerun ili iščekivali poslednjeg četvrtfinalistu na Badnje veče.

Vezaćete se tako za neke nasumične reprezentacije, proveravaćete narednih godina kako im ide u kvalifikacijama za Svetsko i hoćete li ih gledati na novom Afričkom kupu nacija. I sve to zato što ste im dali šansu da vas osvoje. A oni koji su već odavno pali na njihov šarm, svi oni kojima je muka od sterilnog EURO-a i kontinentalnih turnira sa reprezentacijama koje se ni ne nalaze na istom, znaju koliko je ovo takmičenje posebno.

Kažem, dajte mu šansu. Makar i zbog udara nostalgije. Osim aktuelnih, čućete imena davno zaboravljenih asova za koje ste mislili da više i ne igraju fudbal. Videćete Zahu, koji sada igra ligu bez briga u Šarlotu; Žan-Mišela Serija, sada vezistu Maribora; El Fardu Bena, koji je i dalje u Srbiji, u Zemunu; lažnog egipatskog Trezegea, nekada krila Aston Vile, koji će vas naterati na razmišljanje o onom pravom; videćete da Mahrez i dalje ume da zalepi loptu za svoju levicu...

Dajte mu šansu jer, ako već gledate eksjugoslovenske lige ili Seriju A, ni ovo vam neće teško pasti. Čak će vas pozitivno iznenaditi. I nikako ne uzimajte telefon i ne skrećite pogled dok traje neki prekid jer baš tada kadar ide na ono što čini afrički fudbal – ta radost, bizar i šarenilo na tribinama.