Reprezentacija koja se ne vraća kući

Bilo je u upravo završenim afričkim kvalifikacijama inspirativnih priča – Zelenortska Ostrva su se plasirala na svoje prvo Svetsko prvenstvo, a san nekoliko reprezentacija, poput hrabrih Benina, Nigera, Ugande, Burkine Faso i Namibije da bar kroz baraž pokušaju da se izbore za Mundijal, trajao je sve do poslednjeg sudijskog zvižduka. Međutim, san jedne reprezentacije ugašen je i pre nego što je počeo, ona nije ni dobila priliku da sanja. 

Reprezentacija Eritreje je jedina članica FIFA-e, uz suspendovanu Rusiju, koja nije učestvovala u kvalifikacijama za svetsku fudbalsku smotru u Severnoj Americi 2026. Iako ni tamošnji fudbalski savez, ni njihova vlada nisu izdali zvanično saopštenje, javna je tajna da su baš te dve institucije namerno stopirale učešće svojih fudbalera u kvalifikacijama iz bizarnog, ali i veoma zabrinjavajućeg razloga – da reprezentativci koji nastupaju u domaćim klubovima ne bi pobegli iz zemlje. 

Priliku za beg u ovim kvalifikacijama imali bi čak 10 puta jer bi se sve utakmice igrale van Eritreje zbog toga što nemaju stadion koja ispunjava propisane uslove, ali i zbog situacije u zemlji. Iako očekivano, zvanično su se povukli samo 6 dana pre prve utakmice sa Marokom u novembru 2023, a pored njih, u grupi E su se nalazili još Niger, Tanzanija, Zambija i Kongo. Naravno, Maroko se direktno plasirao na Svetsko prvenstvo sa maksimalna 24 boda, dok je Nigeru falilo 5 bodova da se kao drugoplasirani izbori za baraž.

ZBOG ERITREJE JE SKANDALOZNO PROMENJENO PRAVILO

Odsustvo Eritreje je napravilo velike probleme Afričkoj fudbalskoj konfederaciji, a i svojevrsan skandal. Kako je njihovo povlačenje pokvarilo savršen sistem od 9 grupa sa po 6 reprezentacija gde pobednik svake odlazi direktno na Mundijal, jedna grupa je ostala sa 5. To ne bi bio toliki problem da 4 najbolje drugoplasirane reprezentacije ne odlaze u baraž iz kog će se pobednik plasirati u interkontinentalni baraž, gde će biti ogroman favorit za konačnu popunu učesnika SP. 

Pošto bi selekcije u grupi u kojoj je trebalo da bude Eritreja bile oštećene jer bi imale 2 utakmice manje bez kojih drugoplasirani sigurno ostaje bez šansi za baraž, CAF je pre 6 meseci doneo, a tek prošlog meseca obelodanio odluku da se bodovi protiv poslednjeplasiranog tima ne računaju. Zbog toga je najviše profitirala Nigerija, koja bi po starim pravilima ostala bez baraža, dok su zbog toga bez istog ostali Burkina Faso i Uganda, pa se očekuju žestoki protesti sa njihove strane. 

STROGA DIKTATURA I TERITORIJALNI SUKOBI

Eritreja je od kraja 19, pa sve do sredine 20. veka bila pod italijanskom upravom. Asmara je u to vreme bila jedan od najlepših gradova Afrike, a zbog građevina koje su Italijani izgradili u art deko stilu, glavni grad ove države su zvali i „Mali Rim“. I dan danas te zgrade predstavljaju najlepši deo grada i kada se nađete tamo, deluje kao da ste upali u vremeplov, pa su zato one pod zaštitom UNESKO-a. 

Država, koja se nalazi na istoku Afrike, 1942. prelazi u ruke Britanaca, a 1950. su je Ujedinjene Nacije priključile Etiopiji, što je izazvalo rat za nezavisnost koji je trajao više od 30 godina, a za koju se konačno izborila 1993. na referendumu. Međutim, država od tada nije održala izbore jer je sve vreme na vlasti Isajas Afuerki, nekadašnji vođa oslobodilačkog pokreta, od koga samo 3 aktuelna svetska lidera duže vladaju.

Kako to biva sa dugovečnim vladarima, na vlasti ostaju uz pomoć diktature, pa Eritreju zovu i „afričkom Severnom Korejom“, pošto je veoma izolovana i nalazi se odmah iza nje na listi zemalja sa najmanje slobode za svoje građane. Slobodna televizija i strani kanali ne postoje, već samo oni preko kojih ministarstvo informisanja dostavlja cenzurisane informacije iz zemlje i sveta, a isti je slučaj i sa štampanim medijima. Svi protivnici režima se zatvaraju, obično doživotno, ili nestaju. Internet gotovo i da ne postoji za obične građane – ima ga u institucijama, hotelima i internet kafeima u većim gradovima, ali je veoma spor, skup i strogo kontrolisan, dok mobilni internet nije dostupan široj javnosti, tako da opcija da se stanovnici samostalno informišu ne postoji.

Kako se na jugozapadnoj obali Eritreje nalazi jedan od najvažnijih svetskih prolaza, Bab-el-Mandeb, koji spaja Indijski okean sa Crvenim morem, a potom i Sueckim kanalom, jasno je da se u tom delu sveta radi o ogromnoj borbi za prevlast i da on ne može biti miran. Pored toga, ova država se spori sa Džibutijem i Jemenom oko par ostrva, kao i sa Etiopijom oko teritorije, tako da šanse za rat uvek postoje.

Stoga, predsednik Afuerki želi snažnu vojsku, pa su svi stanovnici, i muškarci i žene, u obavezi da prođu obuku od minimalno 18 meseci, a koja počinje u poslednjoj godini srednje škole. Međutim, izvori kažu da prosečno služenje vojske zapravo traje 6 i po godina, a neretko i više decenija. U tako militarno kontrolisanom društvu, potrebne su dozvole za putovanja i unutar zemlje, dok je one za odlazak u inostranstvo veoma teško dobiti. 

IZGUBLJENE REPREZENTACIJE I BEG U BOLJI ŽIVOT

Jasno je da u takvoj državi šansa za normalan život gotovo da nema, a da su sport i zabava sporedne stvari. Pogotovo ne postoji perspektiva za fudbalere koji gube svaku šansu da se takmiče na međunarodnom nivou, da napreduju i, ako zasluže, odu u jaču ligu. Ali sportisti, a posebno fudbaleri, su jedni od retkih „običnih ljudi“ koji imaju priliku da izađu iz zemlje odlaskom na takmičenja. Čak i tada prolaze kroz broje kontrole kako bi zvaničnici bili sigurni da tamo neće govoriti za strane medije i biti „nelojalni“ svojoj državi.

Ljudski je instinkt želeti da se pobegne od takve opresije, pa njihovi reprezentativci tokom takmičenja u inostranstvu neretko pobegnu iz svog hotela i odlaze do kampova za izbeglice gde traže politički azil. A jednom kada pobegnu, reprezentacija ih zauvek gubi jer niti bi ih fudbalski savez i režim prihvatili, niti bi sami fudbaleri želeli da predstavljaju državu koja im je uskratila osnovna prava. I nije to jedinstveni, izdvojeni incident već nešto što se ponavljalo mnogo puta, pa je po naređenju vlade Eritreje fudbalski savez redovno u poslednjih 15-ak godina odustajao od regionalnih i kvalifikacija za kontinentalna i svetska takmičenja. Na sve to, uvedeno je i pravilo da sportisti koji putuju van zemlje moraju da plate depozit od oko 830 evra kao vrstu garancije da će se vratiti kući.

Ova reprezentacija je svakako među najslabijim u Africi, a na poslednjem objavljenom spisku za zvanični meč pre 6 godina našli su se fudbaleri koji igraju za dva najbolja domaća kluba, Denden i Red Si, dvojica iz etoiopijske lige i nekoliko igrača iz slabijih švedskih klubova. Najbolji fudbaleri koji su igrali za nacionalni tim su Henok Goitom, nekadašnji napadač Mursije, Valjadolida, Almerije, Hetafea i AIK-a, a sada trener švedskog prvoligaša Degerforsa, kao i sveži penzioner Mohamed Said, nekadašnji član, između ostalih, Orebra, Siriusa, Kolambasa i Kolorada, a koji je 7 godina proveo u mlađim kategorijama Vest Broma. 

Zbog silnih povlačenja, Eritreja je jedina FIFA članica koja nema svoj renking pošto pravila svetske kuće fudbala propisuju da reprezentacija koja ne odigra nijednu zvaničnu utakmicu u periodu od 4 godine isti i gubi, a Eritreja je poslednju odigrala još septembra 2019. u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Kataru. Od prijateljskih mečeva, od tada su odigrali samo tri sa nezvaničnom seniorskom selekcijom Nigera u Asmari.

Iako su učestvovali i ispadali već u preliminarnoj rundi kvalifikacija za Svetska prvenstva 2014, 2018. i 2022, poslednji put su u kvalifikacijama za kontinetalno prvenstvo igrali još 2008. Pre povlačenja iz kvalifikacija za predstojeći Mundijal, povukli su se i iz preliminarne runde kvalifikacija za Kup afričkih nacija 2025, doduše pod izgovorom da nemaju dovoljno dobru fudbalsku infrastrukturu.

Poslednje povlačenje bilo je pre godinu dana kada je trebalo da se bore za odlazak na Kup afričkih nacija za igrače iz domaćih liga, što bi bilo posebno problematično ukoliko bi oni izašli iz zemlje. Iz istog razloga, ni fudbalerima domaćih fudbalskih klubova nije dozvoljeno da se takmiče u afričkoj Ligi šampiona, već je to omogućeno samo ženama., a nije da ni one nisu bežale. 

Od 2006. zabeleženo je najmanje 12 slučajeva kada se igrači tamošnje selekcije ili klubova nisu ukrcali za avion koji leti nazad u Eritreju, već odlaze do izbegličkih kampova gde traže pomoć od UNHCR-a. Najčešće se to dešavalo tokom CECAFA kupa – takmičenja za reprezentacije iz regiona centralne i istočne Afrike: 

2006. kvalifikacije za afričku Ligu šampiona – 4 igrača FK Red Si pobeglo posle utakmice u Najrobiju.

2007. CECAFA kup u Tanzaniji – 12 reprezentativaca pobeglo.

2007. kvalifikacije za KAN 2008. – 6 tražili azil u Angoli, a kasnije još 3 u Sudanu.

2009. CECAFA kup – samo trener i zvaničnik se pojavljuju na povratnom letu posle poraza u četvrtfinalu, ostatak potražio pomoć Konzorcijuma za izbeglice u Keniji. Bar 11 njih je završilo u Adelejdu, Australija.

2012. CECAFA kup u Ugandi – 17 fudbalera i timski doktor tražilio azil.

2015. Prva runda kvalifikacija za SP 2018 – 10 igrača zatražilo azil u Bocvani.

2019. septembar CECAFA U20 u Ugandi – 4 igrača pobeglo čuvarima posle polufinala.

2019. decembar CECAFA u Ugandi – 7 igrača pobeglo i zatražilo azil.

2021. CECAFA U20 za žene – 5 fudbalerki pobeglo.

BROJNA DIJASPORA I BUDUĆNOST REPREZENTACIJE

Kako se stanovništvo iz Eritreje konstantno iseljava još od 1960-ih zbog silnih ratova, a potom i režima, njihova dijaspora je ogromna. Najviše ih ima u SAD-u i Skandinaviji, a u Švedskoj je rođen i odrastao najpoznatiji fudbaler eritrejskog porekla, Aleksandar Isak, čiji su roditelji pobegli od konflikta u Africi. Pisali smo i o čoveku koji je pre više od 40 godina napustio Eritreju, pa preko Danske završio na Grenlandu, gde je prvo postao trener tamošnjeg najboljeg kluba, a potom i reprezentacije. Sve to govori da ovaj narod voli fudbal i talentovan je za njega. 

https://x.com/SantosMwine/status/1903347899280294247 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— SantosMwine (@SantosMwine) December 7, 2023

Postoje najave da savez radi na tome da okupi igrače iz dijaspore i napravi reprezentaciju koju će činiti samo oni. Odluka je, naravno, uslovljena time da bi tako sprečili novi beg najboljih igrača iz domaće lige, čime bi Eritreja izgubila još jednu reprezentaciju, ali i, ono što je bitnije za režim, nekoliko potencijalnih vojnika. Ipak, veoma je upitno da li bi fudbaleri iz dijaspore uopšte želeli da igraju za Eritreju dok je na čelu države aktuelni predsednik.

Region istočne i centralne Afrike fudbalski ionako zaostaje za ostatkom kontinenta, a dodatno se degradira kompleksnim situacijama unutar ili između tamošnjih zemalja. Pretežno vođena mišlju da pomogne razvoju fudbala u ovom delu, Afrička fudbalska konfederacija je zato odredila Keniju, Tanzaniju i Ugandu za domaćine narednog Kupa afričkih nacija 2027. 

Dok bi za normalne zemlje kvalifikacije koje će uskoro početi bila prilika da se domognu prestižnog takmičenja, za fudbalere iz Eritreje će to biti prilika da se domognu života sa osnovnim ljudskim pravima. Naravno, ukoliko njihov fudbalski savez ne donese odluku da se ponovo povuku.