Ogledalo Afrike – Od turnira za zaborav do utakmice za večnost

Bilo je ovo izdanje Afričkog kupa nacija na korak od turnira za zaborav, a na kraju će biti ono kojeg će se svi sećati jer smo dobili možda i najkultniju utakmicu u istoriji ovog takmičenja.

Do kraja je sve bilo očekivano, bez ijednog iznenađenja, pa smo tako i dobili finale koje su predvideli gotovo svi koji znaju bar nešto o afričkom fudbalu. Svi favoriti su osvojili svoje grupe, a sve trećeplasirane ekipe ispale na prvom stepeniku nokaut faze.

Poklapalo se tako da dobijemo klasike i velike derbije, ali tradicionalno su se sve ekipe od četvrtfinala zatvorile, pa samo na jednom meču od tada do poslednjeg u finalu nije došao kladioničarski “od nula do dva” i samo na tom istom bar jedna ekipa na meču nije sačuvala mrežu. Videli smo 121 gol na 52 utakmice, odnosno skromna 2.33 po meču.

https://x.com/Cleverlydey4u/status/2008052215995597164 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— Cleverlydey4u (@Cleverlydey4u) December 7, 2023

NAVIJAČKI KOLORIT NA TRIBINAMA

Maroko je svojom infrastrukturom dao afričkom fudbalu ono što zaslužuje, ali mu je time istovremeno i oduzeo dušu. Ni biblijske kiše na skoro svakoj utakmici nisu pokvarile stanje terena, nije bilo nestanka struje, pogrešnih himni, najezdi insekata i čega sve ne što “krasi” tamošnji fudbal. Jer, kao što rekosmo, ne gleda se popularni AFKON samo zbog dešavanja na terenu, već zbog svega mimo fudbala.

Sigurno nas je i udaljenost Maroka od najživopisnijeg dela Afrike ostavila bez još većeg kolorita i bizara na tribinama jer mnogi nisu mogli da priušte toliko putovanje, ali smo i ovako videli dosta.

Zapravo, videli smo možda i najupečatljivijeg navijača ikad. Njegovo ime je Mišel Enkuka Emboladinga koji fizički neodoljivo podseća na Patrisa Lumumbu, heroja nacije i prvog lidera DR Konga. Na svakoj utakmici njegove reprezentacije bi se obučen u odelo popeo na postolje, podigao uvis desnu ruku, baš kao na Lumumbinom spomeniku u Kinšasi, i stajao tako nepomičan sve vreme. Pomerio se tek u 119. minutu utakmice protiv Alžira kada je Bulbina postigao gol za prolaz “Pustinjskih ratnika” u četvrtfinale – skinuo je naočare da obriše suze, a onda se samo sručio na ruke navijača.

NETFLIKS ĆE IMATI MATERIJALA ZA SERIJU

Sve je izgledalo moderno, fensi i trendi, pa i ne čudi da su za promociju finala iskoristili i iShowSpeeda, najpopularnijeg svetskog strimera, kome je to bila poslednja tačka na jednomesečnom proputovanju Afrikom. Maskirao se u maskotu Asada, a kada je skinuo glavu kostima nastala je erupcija oduševljenja među mlađom publikom na stadionu.

https://x.com/FearedBuck/status/2012951229333209332 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FearedBuck (@FearedBuck) December 7, 2023

A kad smo već kod striminga, ceo turnir ispratio je Netfliks, koji će snimiti dokumentarac o ovom izdanju. Ali Boga pitaj koliko bi uspeha ovaj serijal imao da nije bilo epskog, filmskog finala.

U finalu se sve obrnulo – heroji su postali tračigari, publika se opet zaljubila u anti-heroja oličenog u selektoru Papeu Čauu, a sporedne uloge su izašle u prvi plan. Marokanci su bili ubeđeni da su najbolji i imali su u planu da njihovo osvajanje tek drugog trofeja u istoriji, i to posle 50 godina, u svem kraljevskom sjaju bude ovekovečeno kroz kamere giganta kakav je Netfliks, a ispostavilo se da su zabeležene njihove suze, najveći poraz i bruka.

Bruka domaćina počela je još mnogo ranije – znali su dobro ko će im biti najteži rival i krenuli sa sabotažom još kada je reprezentacija Senegala sletela u Rabat. Manjak obezbeđenja, neadekvatan smeštaj zbog kog su Senegalci morali da se prebace u drugi, loši uslovi za trening, manjak karata koji sleduju svakog igrača, kao i premalo karata obezbeđenih za senegalske navijače uopšte… I sve to nije bilo dovoljno jer su reprezentativci ove zemlje iz svega toga samo crpeli motivaciju.

Valid Regragi, selektor “Atlaških lavova”, imao je obraza posle finala da izjavi da je finale poslalo sramotnu sliku Afrike u svet. Istina, ali za tu sramotu nije zaslužan Senegal već Maroko. Ako sve navedeno u pasusu iznad nije bilo dovoljno prizemno, potrudili su se da na poslednjoj utakmici potvrde svoj nedostatak klase.

Navlačilo se na njihovu stranu tokom cele utakmice, poništen je regularan gol Senegalu, a onda i kruna svega u vidu više nego sumnjivog penal za Maroko. Ali dok je Maroko igrao prljavu igru, Čau je igrao šah jer je njegov potez bio potez velemajstora, tako važan na više nivoa.

Prvo i osnovno, pokazao je da prava Afrika neće da trpi nepravdu koju je trpela vekovima zbog bogataša koji su radili šta su hteli i videli sebe kao superiorniju rasu. I on, i njegovi igrači i svi Senegalci na tribinama bili su kao Leonida i 300 Spartanaca, spremni životima da brane svoju zemlju u tom trenutku protiv desetostruko brojnijih Marokanaca.

https://x.com/FBAwayDays/status/2013001890087272681 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FBAwayDays (@FBAwayDays) December 7, 2023

Možda najbolji prikaz toga, ali i sramote domaćina i ponosa jednog naroda jeste situacija u kojoj jedan senegalski Spartanac, rezervni čuvar mreže Jevan Diuf, postaje čuvar Mendijevog peškira dok skupljači lopte i obezbeđenje (!?) pokušavaju da ga ukradu. U tom navlačenju oko peškira, kao da je najvrednija stvar na svetu i da sve zavisi od toga hoće li Mendi njime obrisati rukavice, svoju prizemnost (da, verovali ili ne, ovaj izraz ne označava ništa pozitivno) pokazao je i Hakimi, koji ga je u jednom trenutku bacio daleko iza gola.

https://x.com/FranciscoBrainy/status/2013135626455912644 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— FranciscoBrainy (@FranciscoBrainy) December 7, 2023

Elem, potez Čaua je bio takav da Senegal nikako ne može biti poražen. I da se nisu vratili, Maroko bi automatski bio proglašen šampionom, ali ih niko, osim sunarodnika koje ne zanima način na koji bi podigli trofej, ne bi smatrao istim jer bi to postali na onakav način. I poslednji, jednako bitan, rezultat tog poteza bio je taj što je u potpunosti poremetio izvođača penala. Selektora je CAF suspendovao do daljeg, ali male su šanse da se mnogo potresao zbog toga.

A kada je poruka Senegalaca poslata i kada je Mane, uticajan poput Drogbe koji je sredinom prve decenije ovog veka zaustavio građanski rat u Obali Slonovače, pozvao je svoje saigrače nazad, onda je to finale iznedrilo najlepšu afričku bajku i poslalo je u svet. Pozvao ih je Sadio, taj dobri Sadio, znajući da Bog ili bar kosmička pravda postoje. I pomolio se da ga On ili ona, ako će ga ikada nagraditi za sve što radi radi za svoje rodno mesto i ljude u njemu, to uradi baš tada.

I ušlo je nešto u glavu Brahimu Diazu, kao da ga je, dalekobilo, demon iz “Crne svadbe” obuzeo i ubedio ga da petodecenijsko čekanje marokanskog naroda stavi na kocku panenke. Mnogo veći fudbalski majstori od njega se ne bi usudili na tako nešto, ali on, osokoljen time što je najbolji strelac takmičenja, jeste. Promašio je i tako sahranio snove svojih sunarodnika. Presudu viših sila i konačnu pobedu pečatirao je Pap Gej. Da smo isto to videli u poslednjoj epizodi neke Netfliksove serije, rekli bismo “Je l’ moglo bar nešto realnije?”

Naravno, ponedeljak je u Senegalu, po naredbi predsednika, bio neradan dan. Bio je to drugi trofej u istoriji za njih, a prethodni je osvojen pre samo četiri godine. S obzirom na to koliko talentovane nadolazeće generacije ova zemlja ima, ne bi čudilo ako bi zaposleni Senegalci jedan plaćeni slobodan dan dobili i 2027, te godinu kasnije, kada se održavaju naredna dva turnira.

ZRNO RADOSTI ZA NEKE, ZA DRUGE SMAK SVETA

Što se tiče ostalih ekipa, najprijatnija iznenađenja su Sudan i Tanzanija. Sudan je iznenadio pobedom nad Ekvatorijalnom Gvinejom i kao jedna od četiri najboljih trećeplasiranih ekipa prošao u osminu finala gde ih je zaustavio upravo Senegal. Ali i ta jedna pobeda bar je malo usrećila Sudance kojima nije nimalo do fudbala. U 2011. već rasparčanoj državi ponovo, već skoro tri godine, besni građanski rat. Zbog toga je preko 12 miliona ljudi raseljeno, preko 20 miliona gladuje i nema adekvatnu negu, a najveći fudbalski klubovi, gde igraju i skoro svi reprezentativci, igraju ligu Mauritanije. A od Tanzanije, u kojoj je situacija takođe daleko od idealne zbog diktatorskog režima koji ne bira način da ućutka svoje protivnike, niko nije očekivao ni bod u grupi sa Nigerijom, Tunisom i Ugandom, a oni su osvojili dva i takođe prošli dalje kao treći, pre nego ih je sačekao Maroko i sa samo 1:0 zaustavio.

https://x.com/PoojaMedia/status/2005397447112265811 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— PoojaMedia (@PoojaMedia) December 7, 2023

Koliko ovo takmičenje znači svima na crnom kontinentu vidi se i po posledicama brukanja Angole i Gabona. Angola, jedna od najbogatijih zemalja Afrike, rešila je da se ubuduće više okrene ka razvoju domaće lige i igračima odatle, te ulaganju u mlade fudbalere. Gabon, čiji su reprezentativci zabeležili sva tri poraza, je bio još suroviji – vlada ove zemlje je otpustila ceo stručni štab, suspendovala nacionalnu selekciju do daljeg i trajno izopštila Obamejanga i Ekuelea Mangu iz reprezentacije.

I JOŠ PONEKA ZANIMLJIVOST

Dobro je i da nismo izgubili Patsona Daku zbog akrobacija tokom slavlja nakon gola za izjednačenje protiv Malija u nadoknadi i pada na glavu. Dugo nije davao golove za Lester, pa i ne čudi da je zarđao i u tom segmentu.

https://x.com/ThaEuropeanLad/status/2003155776374976945 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— ThaEuropeanLad (@ThaEuropeanLad) December 7, 2023

Videli smo ponovo meč između Tunisa i Malija, na četvrtom uzastopnom izdanju AKN-a, a ovog puta su bolji bili Tunišani. Ovaj ishod rezultirao je i hapšenjem, a umalo linčovanjem, vrača iz Malija koji je obećao da će ova reprezentacija podići trofej i za to uzeo 33 500 evra od ljudi koji su pred turnir na ovaj načim želeli da “poguraju” svoje miljenike. Ovaj njihov meč je, srećom, odigran u celosti za razliku od prošlog kada je zambijski sudija svirao kraj u 85, pa u 89. minutu.

Bilo je i još nekih zanimljivih trenutaka na terenu – makazice El Kabija, i to u dva navrata, asistencija Gaela Kakute, gomila promašenih penala i ona čudna odbrana Bonua kao iz igrice u penal-seriji, čak 14 odbrana debeljuškastog golmana Bocvane Foka protiv Senegala, nekoliko spektakularnih golova…

Ali, ruku na srce, osim tog finala koje se moglo i drugačije završiti, nije ovo bio AKN u svom najlepšem izdanju. Srećom, vratiće se već 2027. u onom izvornom obliku, pošto nas tada čeka ta prava, divna Afrika. Tada će tri istočnoafričke lepotice – Kenija, Tanzanija i Uganda – ugostiti ono najbolje što ovaj kontinent ima. Ugostiće ih na stadionima koji neće biti tako savršeni, niti će putna mreža biti takva, ni hoteli, ni bilo šta drugo. I igraće se na leto, usred najvećih vrućina.

Biće to već prava romantika i pravi afrički fudbal na stadionima nedaleko od visina Kilimandžara, plaža Zanzibara, životinja Serengetija i obala jezera Albert i Viktorija.