Zair je brojao do 9 – DR Kongo, bogami, neće

Prva je muka roditelja, kad im se dete (jedva punoletno) odvoji od kuće i krene „trbuhom za kruhom“ na studije u Beograd – ne samo iz ostalih delova Srbije već i iz okolnih bratskih zemalja, da mu obezbede smeštaj. Često se baš tada ponovo uspostave prekinute veze sa rođacima, ili njihovim naslednicima, koji su davno napustili ognjište, a voćnjake, drvored i poljanu zamenili neboderima, kaldrmom i asfaltom. Ipak, taj privremeni krov nad glavom ne odgovara nikome, jer neke se veze baš teško obnavljaju. Skoro nikako. Parče papira na kojem je urednim rukopisom ispisano ime nekog studentskog doma za tu je decu zlata vredno.

Neki od njih dobiju smer kretanja ka Patrisu Lumumbi. Neretko jedva razumeju ime i prezime i najčešće nemaju pojma ko je on bio. Onda guglaju – ah, radosti 21. veka. Hm, u Beogradu imamo i ulicu i studentski dom pod takvim imenom. Nisu međusobno daleko, ali sada je važno videti gde je krevet. Na ulici sigurno nije. I tako, tek nekoliko dana kasnije, kada se priviknu na cimere i velegradski vazduh koji često mogu i da vide, tek poneki od najnovijih stanovnika Beograda zagrebu po imenu i prezimenu, ne bi li saznali nešto više. I onda saznaju da je Patris Lumumba bio prvi premijer Republike Kongo, nakon njenog proglašenja nezavisnosti 1960. godine od Belgije. I da se tu nije dugo zadržao jer je ubrzo uhapšen i pogubljen, što je izazvalo velike demonstracije u Beogradu. Ipak je Patris bio Titov prijatelj.

Sada, mnogo godina kasnije, Tito bi samo delimično, a Patris u potpunosti bio ponosan na svoje zemljake koji su prvi put u prilici još od 1974. godine da zaigraju na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Istina, tada su predstavljali Zair i nisu postigli nijedan gol u tri meča, a ekipa Jugoslovena im je spakovala devet komada. Za poneti. Taj je poraz i dalje najubedljiviji za reprezentaciju zemlje koja je često menjala svoje ime, a od 1997. nosi naziv Demokratska Republika Kongo.

Nakon pobede nad Nigerijom posle boljeg izvođenja jedanaesteraca u afričkom baražu odigranom u marokanskom Rabatu više se govorilo o ponašanju selektora rivala, koji je navijače reprezentacije najmnogoljudnije frankofonske zemlje optužio za magijski ritual povezivanja sa svetim vračima, nego o uspehu čete koju sa klupe predvodi ne preterano poznati Francuz Sebastijan Desabr. Mnogo su poznatiji oni koji se loptaju na terenu.

Sa kapitenskom trakom oko ruke i precizno izvedenim odlučujućim jedanaestercem do Interkontinentalnog baraža u martu odveo ih je jedini fudbaler sa trocifrenim brojem nastupa za nacionalni tim. Šansel Embemba, rođen u Kinšasi u rasponu od 1988. do 1994. godine – jer, to je tako normalno širom Afrike, na mala je vrata prošlog leta otišao iz marsejskog Olimpika u Lil, ali mu je sigurno mnogo važnija bila prva stanica u Evropi – Brisel i ljubičasti dres Anderlehta. I ko zna da li bi se sada radovao da ga Klod Le Roa, tadašnji selektor popularnih Leoparda, nije uvrstio u reprezentaciju pre nego što je krenuo put Belgije. Jer, šta je za Belgijance jedan igrač kada su početkom prošlog veka mogli da kolonizuju čitavu zemlju!?

Aktuelni temelj nacionalnom timu DR Konga u prethodnim godinama i decenijama postavljali su, uglavnom, igrači lokalnog Mazembea, petostrukog prvaka Afrike i vicešampiona sveta 2010. godine. Međutim, čelnici Fudbalskog saveza su shvatili da su im mnoga talentovana deca već uveliko u Evropi, što preko različitih fudbalskih kampova ili po rođenju, pa su među njima tražili i pronalazili reprezentativce sa novom dozom iskustva igranja na vrhunskom nivou. I tako već dugo pomenuti Desabr sastavlja nacionalni tim isključivo od igrača koji nastupaju širom Starog kontinenta, a na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni koji su rođeni u domovini. Shodno tome, mnogo njih je u mlađim kategorijama nastupalo i za reprezentacije država po rođenju, a ne po poreklu, u čemu je još jedna „pobeda“ stručnog štaba i tamošnjih fudbalskih radnika.

Van-Bisaka, Tuanzebe i Masuaku pozive primaju u Engleskoj, uz pomenutog Embembu koloniju „Francuza“ čine i Mukau i Embuku, iz Primere na okupljanje stižu Bakambu i Pikel, Bundesligu predstavlja Esende, a među reprezentativcima ima i onih koji za hleb i mnogo više zarađuju u Belgiji, Grčkoj, Turskoj, Škotskoj, na Kipru. I baš zbog svih njih, ova selekcija će u martu u Meksiku biti favorit da u konkurenciji još pet ekipa bude među dve najbolje, jer će samo one obezbediti put u taj deo sveta i u junu sledeće godine. Bolivija i Nova Kaledonija su sigurni učesnici Internacionalnog baraža, a za preostala tri mesta konkurišu Irak i Ujedinjeni Arapski Emirati, odnosno dva predstavnika KONKAKAF zone. Konačan spisak biće poznat predstojeće noći, kada će na osnovu plasmana na FIFA rang listi biti određeni i parovi doigravanja. Reprezentacija države koja broji više od 100 miliona stanovnika, koja je bogata prirodnim resursima i okrenuta rudarstvu, jedanaesta na svetu po površini i petnaesta po naseljenosti nadomak je ostvarenja cilja. Potreban joj je još samo korak.