Ajzea Tomas u Londonu: Važno je da ubedite sebe da ste najveći, poput Mohameda Alija

Ako neka organizacija na svetu ima šlifa i resurse za samopromociju to je onda NBA. Berlin i London savršene su destinacije za širenje globalnog uticaja najvećeg košarkaškog brenda na planeti, a engleska prestonica postaje i evropski NBA centar nakon desetogodišnje tradicije organizovanja prekookeanskih utakmica u regularnoj sezoni.

Takvi događaji nisu samo košarkaški spektakl, prilika za fanatike da bez skupih letova preko Atlantika i promene više vremenskih zona vide superzvezde, kakva je Morent i budu deo NBA zajednice. To je demonstracija moći NBA kao organizacije i promocija vrednosti koje gaji – gotovo politička kampanja i stavljanje do znanja svima mogućnosti koje su pred svima.

Zato, osim Morentove „šape“ grizlija u O2 areni, kojom je pokazao Medžiku da ipak nije lik iz Diznijevog crtaća, već svestrana košarkaška mašina, audio-vizuelnog spektakla kakav se ne viđa na mečevima Evrolige ili fudbalske Premijer lige, ili „tajne večere“ Adama Silvera sa „prijateljima“, NBA upoznaje ljubitelje sporta, medije i mlade kojima je košarkaška lopta broj jedan, sa promoterima i ambasadorima iz elitne klase.

Među njima posebno mesto i vreme da, bukvalno održi predavanje, prvog dana po otvaranju NBA hausa u Griničkom poluostrvu, imao je heroj jedne generacije, protivteža velikih generacija Bostona i Lejkersa, potom i Čikaga, lider Detroit Pistonsa u zlatno doba NBA lige, Ajzea Tomas.

Puna sala dočekala je člana Nejsmitove Kuće slavnih sa posebnim poštovanjem. Ušao je sa moćnom aurom, zgrabio loptu i prišao voditelju. Videlo se da nije dobrog zdravlja, mada je sve zamaskirao osmehom i stavom. Od kraja 2024. godine predvodnik „Bad Boysa“ objavio je da boluje od retke bolesti, Belove paralize, što je uticalo na promene na njegovom licu i šakama.

Znajući kakav je borac bio u karijeri sigurno je da ga takav nesrećni splet životnih okolnosti neće sputati da sija. Kao što nije izvrnuti zglob u šestom meču finala s Lejkersima 1988. godine da postavi rekord koji i danas stoji – 25 poena u jednoj četvrtini meča finalne serije NBA lige. Nije ta serija bila uspešna za Pistonse, pošto su s povređenim Tomasom izgubili i u šestom i u sedmom meču borbe za prsten, ali je Ajzeina volja ostala da se pamti.

Nju je, kazao je u vidu najmoćnije poruke koju je poslao iz Londona, crpio iz idola – Muhameda Alija.

„Prva stvar koju bih istakao kao važnu kada je reč o pripremi je samopouzdanje. Koliko zaista verujete u sebe? To je važno pitanje, jer svi u sebi imamo mnogo sumnji. Jedan od mojih junaka zvao se Muhamed Ali, verovatno ste čuli za njega. Ono što bi uvek govorio sebi je: „Ja sam najveći!“ Gledao bi se u ogledalo i govorio bi: „Ja sam najveći!“, ubedljivom retorikom govorio je Ajzea.

„I onda bi uveravao sebe da jeste najveći – i pogađate... i dan-danas govorimo da je Muhamed Ali najveći. Ono što želim da vam kažem dok ste ovako mladi, glas koji čujete u svojoj glavi, koji vam govori negativne stvari... naterajte ga da vam govori pozitivne stvari. Razgovarajte sa sobom samima, govorite sebi „da ste najveći“. I onda će jednog dana neko drugi reći: „Vi ste najveći!“"

Tako je dvostruki šampion svrstao sebe na NBA Maunt Rašmor plejmejkera. U društvu velikih imena iz više era.

„Moj Maunt Rašmor plejmejkera bi morao da ima Medžika i Oskara Robertsona, jer su njih dvojica bili izuzetno veliki – fizički su bili dominantni i drugačiji od nas „malih“ košarkaša. Stef Kari, ako ga imamo u konverzaciji u vezi sa plejmejkerima, i njega bih uvrstio u društvo. I uključio bih sebe. To bi bio moj Maunt Rašmor“.

Dakle, sve same američke superzvezde, a danas je drugačije. Lica franšiza i lige dolaze sa ostalih kontinenata, što je, kaže Ajzea, dokaz uticaja košarke na svaki pedalj planete.

„Ne znam ko bi mogao da bude naredni američki košarkaš koji će biti lice lige. Mislim da je različitost dobra stvar, jer što je liga više internacionalno eksponirana više ljudi dobija šansu da igra, više ljudi učestvuje. Košarka nije samo američki sport, pa da najbolji moraju da dolaze iz Amerike. Najbolji danas mogu da stignu iz bilo kog dela sveta. Liga je otvorena prema planeti. Naredno lice moglo bi da bude i iz Kine, zar ne? Ili odavde? Smatram da je to lepota ove igre, jer se uvek širi, raste i ljudi uvek imaju šansu da predstave svoju igru u velikom pozorištu.“

Ipak, američka lica su uvek tu, bez obzira ko je MVP.

„Kari, Durent i Lebron Džejms... koliko god bili popularni i cenjeni širom planete... taj trio bi trebalo da bude poštovan još više. To što su oni učinili za sport i na koji nivo su ga digli u poslednjih 20 godina, posebno Lebron Džejms... jer ne samo da je doprineo popularizaciji košarke u Americi i globalno, nego je sve promenio. Pogledajte samo koliko je sve dignuto na viši nivo i u finansijskom smislu, smislu vrednosti franšiza, plata igrača, televizijskih prava i svega ostalog... Njih trojica su pomerili granice mnogo više od onoga što je bilo ko od nas mogao ikada da zamisli“, kaže Ajzea i priseća se svojih igračkih dana.

„U jednom trenutku bilo je nestvarno šta su za ligu učinili Džordan, Medžik, Bird, moja generacija u Pistonsima, Karim, Doktor Džej, ali ono što su ova tri tipa uradila tokom poslednjih 20 godina... čoveče... neverovatno! Kao što rekoh... nikada nismo mogli ni da zamislimo da će košarka doći dovde, da će ovoliko ljudi širom planete gledati... Posebne zasluge treba da idu njima trojici.“

Kolega Đorđe veliki je ljubitelj Portland Trejl Blejzersa iz perioda prelaska u novi milenijum, pogotovo Rašida Valasa i saigrača i „čvršće“ ere NBA lige. Ako je neki tim bio oličenje snage i nemilosrdne odbrane to su Tomasovi „Bad Boysi“, pa je pitanje bilo baš usmereno ka uporedbi intenziteta duela.

„Evo šta sam primetio u vezi sa današnjom košarkom. Dozvoljeno ti je da budeš malo žešći ili fizički jači nego što je bio slučaj pre tri godine. Tada, ili čak pre dve godine, mogli bismo da kažemo da je NBA postala meka i da postaje možda i prelaka za ozbiljne talente. Ali danas, kada gledam utakmicu, vidim da se timovi brane jače, da je u reketu više borbe i sve to donosi balans, koji se polako vraća.“

„Pre pet-šest godina previše je akcenta stavljano na napad – dobijao je sve prednosti, a u odbrani vam nije bilo dozvoljeno da se zaista takmičite sa napadačkim talentom. Ali sada, način na koji se sudi na utakmicama i način na koji igrači imaju priliku da pokažu i odbrambene veštine, čini mi se da se igra polako vraća u doba kada smo je svi voleli, gde je igrati napad bilo istinski izazovno, kada su odbrambeni igrači zaista proveravali granice napadača i terali ih na najbolja izdanja. Tokom tri ili četiri godine videli smo sjajnu ofanzivu i nula odbrane. U poslednjih par godina imali smo neke od najvećih ofanzivnih izdanja u istoriji. To znači da ste imali neke od najgorih odbrambenih izvedbi ikada. Sada se balans vraća i možete da vidite i sjajan napad i sjajnu odbranu“, pomalo brutalan, ali ujedno optimističan bio je u odgovoru na Skautovo pitanje.

Sve vreme držao je loptu u rukama. Ponekad bi je dobacio nekom u publici i prihvatio je nazad. Kazao je da je lopta deo njegove ličnosti i nešto što ne odvaja od svog života i dan-danas.

„Košarka nam je pružila takvu dobrodošlicu u Evropu, osetilo se uzbuđenje, ali najvažnije je to što je okupila sve ovde. Danas ljudi više razmišljaju kako da od ove igre zarade novac, ali sama igra je ono što vas uvodi u svet prijateljstva, pravih vrednosti, različitosti jezika, kultura. Košarka razbija različite barijere i zbog tih stvari dolazite na utakmice, zbog takvih stvari se okrećete sportu. U početku uopšte ne razmišljate o finansijskom faktoru, iako on prati sve. Više se okrećete igri zbog njenih vrednosti i moći da sve okupi na jednom mestu.“

Upravo su vrednosti košarke bile ono čemu se stalno vraćao tokom razgovora sa novinarima i publikom.

„NBA ima ogroman uticaj, ali i nosi ogromnu odgovornost. Odgovornost koju imaš kao sportista, aktivni ili bivši, šampion ili član Kuće slavnih, dok promovišeš sport širom planete je velika. Postoje vrednosti koje nosi košarka, uz nju dolaze određeni zakoni i oni se šire globalno. To je neprestano. Fantastično je biti deo toga.“

Odgovornost i uticaj NBA je demonstrirala u Londonu, a to je potvrdila i time što je MVP finala 1990. godine i već 26 godina član Kuće slavnih bio taj koji je kao superzvezda imao zadatak da natera klince da se zaljube u košarku i spoznaju sve što ona nosi.

„Sa NBA ligom i asocijacijom igrača ustanovili smo lepezu vrednosti, pre mnogo vremena, kojima želimo da približimo igru međunarodnoj publici. Složili smo se sa vlasnicima klubova, mislim 1984. godine, da unapređujemo igru i širimo je. Vrednosti koje smo uspostavili tada bile su odanost, poverenje, požrtvovanje, a jedan od načina na koji možete da se žrtvujete je taj da možete da se približite navijačkoj bazi. Morate da budete na raspolaganju medijima, da budete pristupačni. Odanost se tiče bratstva među igračima. Poverenje koje imate jedni u druge. Poslednja stvar je biti posvećen svojoj veštini. Imati disciplinu kada je reč o treninzima, brizi o telu, saradnji sa saigračima. Te četiri stvari su četiri stuba koji i dan-danas stoje.“

„Najvažnija stvar za razvoj košarke na novim mestima je predstaviti ove vrednosti. Razumevanje zašto je sport važan. Danas ljudi više gledaju na način koliko novca možete zaraditi postavši profesionalni sportista. Ali razlog zbog kog ulazite u sport treba da bude da naučite vrednosti igre, vrednosti sebe kao osobe. Da radite na sebi i da postanete bolja osoba. Kada to učinite, igra sama prati. Više se radi o ličnosti – kada stignete u tim kao mlad bitno je kako radite, koliko ste disciplinovani, požrtvovani, koliko poverenja pružate saigračima, ali najvažnije – kako komunicirate sa saigračima. Na taj način mnogo učite i stičete nove prijatelje, ne samo u timu, već i van njega. Razbijate kulturne razlike, rasne, stereotipne... Sve to je nešto što sport donosi i ako ste dobri u tome posledica je dobra zarada i dobar život.“

Ajzea Tomas ima posebno mesto u istoriji NBA lige, možda i jednog od najvećih zlikovaca, ako ga možemo tako nazvati – Džokera u svetu u kom bi Džordan ili Medžik bili Betmen. Na kraju krajeva, zbog njih nije ispunio san da bude deo olimpijskog drim tima 1992. godine.

E pa toliko važna i velika ličnost odabrana je da bude ambasador NBA lige u najvećoj evropskoj metropoli, što potvrđuje da mečevi u Berlinu i Londonu nisu samo šou za široke mase.