U Lombardiji, najbogatijoj regiji Italije, u dolini reke Po spava Kremona. Tačnije, ne spava od kada je u njihov grad stigao Džejmi Vardi i učinio Lombardiju još bogatijom. 

Dojučerašnja lisica i dojučerašnji član Serije B, Kremoneze, jesu čudan spoj poput sastojaka mostarde, poznate poslastice iz ovog dela države, ali Vardi je uvek bio unikat. Mogao je da ode u Saudijsku Arabiju i uzme silne milione, mada bi to sa njegovim životnim stilom i karakterom bila rizična epizoda u strogoj kraljevini, ili odabere sterilniji MLS i uživa tamo gde ga gotovo niko ne bi prepoznao.

Ali nije. Iako je bio jedno od zaštitnih lica jedne od najvećih komercijalnih mašinerija današnjice, on to nije postao zato što je bio isti kao drugi, već zato i samo zato što je bio svoj. A to je i najteža i najlakša stvar na svetu u isto vreme. Nije mario za pravila koja su postavljena, rutine koje su nametnute i stvari koje drugi rade samo jer su čuli da to tako treba. Zato i nije krenuo putem kojim bi svi pošli, već je otišao da meša najbolji espreso sa par limenki red bula pre svake utakmice i da se časti najboljom picom posle iste.

Spojio je lepo i korisno. Mada nema puno toga od škole, pametna je to momčina i zna da je teško sa 38 nositi se u Premijer ligi. Kako je ime izgradio na brzini i životom na ivici ofsajda čekajući loptu u prostor, trebala mu je liga u kojoj štoperi nisu u naponu snage, već tu negde na početku ili sredini četvrte decenije života, da bi bar od takvih bio brži. A u Italiji iskusne štopere vole gotovo koliko i vino jer misle da su baš kao ono – što stariji, to bolji.

I naravno, ništa manje važno, verovatno se konsultovao i sa svojom Rebekom gde bi ona volela da živi, pa iako je daleko od prefinjene dame, Italija je tako klasičan odgovor. 

A kad smo kod klasike, Kremona je kolevka klasične muzike i grad violina. Taj prefinjen instrument kakav danas znamo postao je to što jeste baš u Kremoni u 16. veku zahvaljujući Andrei Amatiju. Umeće pravljenja žičanih instrumenata, a posebno violina, prenosilo se sa kolena na koleno. I nisu bili jedina takva porodica. Sva najveća prezimena koja se povezuju sa violinom rođena su, živela i umrla u čarobnoj Kremoni – i Amati, i Stradivari, i Gvarneri i Ruđeri. Na svojim radovima su se potpisivali i dodavali latinizovano „-us“ na svoja imena i prezimena jer je latinski u 16. i 17. veku u Italiji bio jezik učenih ljudi. Sačuvani primerci sa potpisima, a ima ih, prodaju se i za 15 miliona evra.

Možda vam je ovaj intermeco o violinama bio dosadan baš kao što će, u to nema sumnje, biti dosadno i Džejmiju Vardiju kada mu sve ovo budu pričali tokom obilaska Muzeja violina i dok one budu svirale na njegovom zvaničnom predstavljanju 10. septembra u auditorijumu Đovani Arvedi. 

Pozvaće ga sigurno da pred 464 najelitnih Kremonaca u sali, dok još nekoliko hiljada ispred nje čeka da izađe i pozdravi ih poput pape, kaže ponešto (valjda neće one njegove četiri kultne reči, mada bi zvučale tako prefinjeno na italijanskom), pa da na kraju na njegovo „Grazie“ sa britanskim akcentom krenu sa aplauzom. 

Smaraće ga to, sigurno, jer će njegov auditorijum biti Stadio Đovani Zini od 14 i nešto hiljada stolica. Ne onih „aristokratskih“ iz Arvedija, sa mekanom podlogom da se uglađene zadnjice ne nažuljaju, već onih plastičnih, pomalo izbledelih od italijanskog sunca, na kojima sedi obična raja. Jer to je njegova publika, za njih on igra. Tamo će on staviti svoj potpis – Džejmius Vardius. 

Fudbalski bard u Lombardiji je spreman da pleše po travnatoj podlozi, dok se bar iz jedne ulice blizu stadiona čuje kako neko gudalom miluje žice violine. Vardi je ponovo u „underdog“ priči, a znamo da je sa Lesterom ispisao najlepšu. Kremoneze je pre njegovog dolaska već osvojio maksimalnih 6 bodova. Pa neće valjda... Ma ne. I sa njima?!