Gospodin i srednjoškolska derišta

Došao je u kraljevski klub da stvori dugogodišnju dinastiju, a otišao kao jedan od trenera koji je najmanje vladao na prestolu pokraj terena.

A delovalo je kao da su savršen spoj, kao da su se sve zvezde na nebu poklopile i da će univerzum implodirati.

Ćabi Alonso, najveći fudbalski šmeker i gospodin, i Real Madrid, najveća „šminka“ i najprestižniji klub na svetu koji je neretko svoja pojačanja birao po tome koliko su estetski prijatna.

Ali od te prakse su, očigledno, odstupili već neko vreme. Ne, ne mislim da ocenjujem i procenjujem fizički izgled muškaraca, već na to što biti gospodin i imati gospodske manire u Realu više ne znači ništa, a nekada je bilo glavno.

Jedna od stvari koje su posle Alonsovog odlaska počela da izlaze na površinu jeste i ta da je na jednom od treninga u novembru pred celom ekipom viknuo „Nisam znao da ću trenirati vrtić!“

Ali pogrešio je. Nije to vrtić jer deci u vrtiću možeš stvoriti autoritet, zavisna su od starijih i nesposobna za život. On je, nažalost po njega, a i sve ljubitelje fudbala, trenirao srednjoškolce. Ona razmažena derišta u pubertetskom zanosu, decu bogataša i „znaš ti ko sam ja“ roditelja, one usijane glave koje misle da su uvek u pravu i da znaju sve, kojima je sve smešno i koji nemaju emocije i empatiju, one za koje autoritet ne postoji i svi matorci ih smaraju jer im uskraćuju slobodu.

I opet nažalost po Alonsa, njihov „znaš ti ko sam ja“ roditelj, ili bar staratelj kojem su roditelji dali ovlašćenje, bio je Florentino Perez. A on je ujedno i direktor te srednje škole koji je, kao nijedan direktor ikad, potpuno na njihovoj strani i ne zaziru od njega. Štaviše, odlaze kod njega po zaštitu.

Zašto? Zato što mu te tinejdž zvezde trebaju za profit i neke nove generacije navijača. Trebaju mu da bi deca iz vrtića, onih pravih vrtića, uz enorman svetski PR, već tada počela da vole Real Madrid. Da moderne mamike ispunjavaju želje svojim ponosima i oblače ih u malene dresove sa „MBAPPE 10“ i „VINI JR. 7“ na leđima i naručuju rođendanske torte sa njihovim slikama ili imenima.

Jer samo su ta deca nesvesna kakvim, pre svega osobama, pa tek onda fudbalerima, Perez drži stranu i ko smenjuje fudbalskog, i ne samo fudbalskog, gospodina. Ta deca ne znaju koliki ego imaju ova „odrasla deca“, večiti srednjoškolci, koji se dure čim im i najmanja stvar ne odgovara. Niti znaju koliko su toksični za svlačionicu jer deca samo gledaju utakmice, i to ne sve, i ne čitaju portale i profile sa insajderskim informacijama.

Ne znaju, pa će im zato ta derišta ostati idoli, da se Embape drznuo da dovede u pitanje autoritet trenera koji je, kao pravi gospodin, želeo i u porazu da bude veliki jer je mislio da mu je klub i dalje takav. Želeo je da napravi špalir za protivnika koji je pošteno pobedio, makar to bila i ljuti rival Barselona. Želeo je, na kraju krajeva, pokaže i svoj toj deci koja su ih gledala šta je poštovanje i da se ono mora imati i u pobedi i u porazu.

Želeo je, ali je jedan od dvojice harambaša iz razreda ponovo ušao u tu ulogu kao nekada dok je pohađao školu u Parizu, istu onu koja je procvetala i napravila istorijske uspehe kada ju je egoistični siledžija napustio. Poveo je svoje drugare iz razreda koji pucaju od hormona i uvek su raspoloženi za nešto problematično, buntovno i zabranjeno u svlačionicu jer oni su previše kul da bi nekome pravili špalir.

Kao što su i previše kul da se zalažu na treningu, da na utakmicama igraju odbranu požrtvovano, da ih trener izvodi iz igre tokom utakmice, da noć pred utakmicu sa Atletikom spavaju u Bilbau nego bi u Madridu, da im se zabrani da ih roditelji i drugarići posećuju tokom treninga, da se pravilno hrane kao pravi elitni sportisti, da detaljno prouče svakog protivnika i da se taktički pripreme.

Tako su, sve samo ne kul, srednjoškolci oterali profesora Alonsa, onog staromodnog gospodina koji uvek elegantan dolazi na posao jer poštuje instituciju u kojoj se nalazi i čiji je deo i sam nekada bio. Oterali jer nije znao da su ta vremena kada je ta institucija zasluživala poštovanje prošla. Oterali su ga iako je Real Madrid mnogo više njegov nego njihov.

Gospodin profesor Alonso će sada, najverovatnije, da se zaposli na Univerzitetu u Liverpulu. Tamo nema nezrelih klinaca, već mladih ljudi željnih da uče, pogotovo od onih od kojih mogu mnogo da nauče, i napreduju. I što je najbolje, Liverpul je još više njegov nego Real.

A Real? Ko će ikada biti autoritet tim srednjoškolcima osim, eventualno, Zidana? I kada će Perez prestati da brani loše đake, ma koliko oni talentovani bili, i shvatiti da će taj tim procvetati tek kada oni budu premešteni u drugu školu, verovatno na Bliskom istoku?