Neka se čuva hokej, u Kanadi je fudbal hit

Kanada i fudbal. Čudno zvuči. Ne baš previše inspirativno. Kada bi prosečnog fudbalskog znalca pitali da nabroji dva kluba iz Kanade, verovatno bi se setio Vankuvera, potom i Toronta i eventualno Montreala. Lako ih je upamtiti jer nose imena gradova iz kojih dolaze. Ova tri kluba nastupaju u MLS, koji je simbol američkog sokera. Dakle, baš kao u NBA ligi, i u fudbalu su Kanađani asimilovani u američki sistem sportskog nadmetanja.

Kanada inače ima sopstvenu Premijer ligu. Ali to je manje poznato takmičenje. Tamo igraju malo poznati klubovi, nema ni velikih fudbalskih imena. Aktuelni šampion je ekipa Atletiko Otava. Ipak, Kanada, kakva god da je, a znamo da važi za jednu od najsređenijih država i najsrećnijih za život, proživljava trenutke slave na globalnoj fudbalskoj sceni zahvaljujući Mundijalu. Ne samo zato što je domaćin, već i zato što se plasirala među 16 najboljih na svetu. Kanada i fudbal sada ipak ne zvuče tako čudno kao na početku teksta.

Detaljnije upoznavanje sa Kanadom na ovim prostorima krenulo je tokom nesrećnih devedesetih. Migracije su vodile ovdašnji narod uglavnom u Zapadnu Evropu, neki su stigli na drugi kraj sveta, do Australije, a bilo je i onih kojima je Kanada postala novi dom. I to dom koji je bilo lako zavoleti. Nisu ka Kanadi hrlili samo Balkanci, mnogi drugi narodi našli su utočište od Toronta i Montreala pa sve do krajnjeg zapada i Vankuvera. Grad koji gleda na Tihi okean jedan je od najvećih balkanskih gradova van Balkana.

U reprezentacijama poput Švajcarske, Austrije i Australije najbolje se mogao videti trenutak devedesetih. Jer u dresovima tih selekcija često možemo da vidimo prezimena koja vode poreklo sa ovih prostora. To su sve fudbalskije zemlje od Kanade, pa crveno beli dres retko nosi neko poznato prezime. Da se setimo skorijeg vremena i dominacije Milana Borjana na golu, i to uz kapitensku traku. Legendarni golman Crvene zvezde i dalje aktivno igra, ali ga nema na Mundijalu. Sa 80 nastupa jedan je od najstandardnijih reprezentativaca te selekcije u 21. veku. Borjan ne igra za državni tim od 2023. godine, ali tu su sada neki novi momci koji pišu istoriju.

Kanađanima je ovaj Mundijal treća prilika da gledaju svoj tim na završnici najvećeg sportskog takmičenja. Prvi put Kanada je na prvenstvu sveta bila 1986. godine u Meksiku. U grupi sa Sovjetskim Savezom, Francuskom i Mađarskom nije imala nikakvih šansi, nisu uspeli da postignu nijedan gol. Ali, bila je to istorija. Onda je usledila duga pauza. Tek 2022. ponovo su bili tu. I opet su izgubili sve tri utakmice. Međutim, Alfonso Dejvis postigao je gol protiv Hrvatske i tako otvorio novu stranicu kanadskog fudbala. Ispostavilo se da su u grupi bili sa selekcijama koje su kasnije igrale meč za treće mesto, Hrvatskom i Marokom, pa nije bilo realno da naprave neko veće čudo.

Kada je bilo poznato ko su organizatori Mundijala 2026. godine, Kanađani su mogli da počnu da maštaju kako će baš te godine, pred svojom publikom, biti najbolji ikada. I zaista, bili su u pravu. Remi sa BiH, rapsodija protiv Katara i poraz od Švajcarske bili su dovoljni za plasman u narednu fazu. Imala je Kanada malo i sreće. A sreću nekad treba i zaslužiti, pa je za rivala dobila selekciju Južne Afrike. Iako su kao domaćini Mundijala igrali tehnički kao gosti u Kaliforniji, Kanađani, favoriti uoči meča, slomili su rivala tek u nadoknadi, golom Eustakija. I eto, od selekcije sa margine fudbalskog sveta do statusa favorita u jednom duelu eliminacione faze. To je put koji je prešla ova selekcija.

Kanada je država raznolikosti i multinacionalnosti. Junak meča protiv Južne Afrike, Stefan Eustakio, najveći deo života proveo je u Portugalu. Igrao je za Čaveš, Pakoš Fereiru i Porto. Ove zime zaigrao je u MLS kao fudbaler Los Anđelesa. Kapiten u odsustvu Alfonsa Dejvisa bio je apsolutni junak ekipe i cele države. Igrala se sudijska nadoknada kada je šutirao i pogodio i bacio u trans sve navijače Kanade. Eustakio nije neko veliko ime svetskog fudbala, nije to bio ni u evropskim okvirima dok je igrao za Porto, ali je doživeo svojih pet minuta slave. I to sasvim zasluženo. Baš kao i kompletna ekipa.

Ko su najveći kanadski fudbaleri u istoriji ili ko je najpoznatiji od svih, sa najboljom karijerom? Teško da bi se i starije generacije setile nekoga, a ovi mlađi najbolje znaju Alfonsa Dejvisa, levog beka Bajerna i kapitena ove selekcije. Dejvis je oličenje nove istorije kanadskog sporta i fudbala. Momak koji uopšte nije rođen u Kanadi, ali je njegova priča sa tom državom izuzetno slična onima koje su kreirali narodi sa prostora bivše Jugoslavije. Dejvis je poreklom iz Liberije, ali je rođen u izbegličkom kampu u Gani. Nije mu mnogo trebalo da dokaže svoje fudbalsko umeće, pa je već sa 16 godina igrao za Vankuver Vajtkepse. Priču sa Bajernom znamo svi.

Dejvisova uloga u razvoju kanadskog fudbala bila je višestruka. Kada je došao u Bajern, brzo je skrenuo pažnju. Počelo je da se piše o sprinterskom čudu iz Kanade koje na terenu osvaja prostor neverovatnom brzinom. Ako je u Bajernu bio levi bek, sposoban da po potrebi igra i kao krilo, u selekciji Kanade nije bio samo golman. Gledali smo Dejvisa i kao napadača, veznog igrača, beka i krilo. Sve je mogao i svuda je bio odličan. Definitivno najbolji kanadski fudbaler svih vremena. A tek mu je 26 godina, što zvuči neverovatno. Sa Dejvisovim igračkim usponom desila su se i dva nastupa na Mundijalima.

Da je lider Kanade u boljoj formi, da nije kuburio sa kolenom zbog čega je dugo bio van terena, šanse reprezentacije bile bi još veće. A Dejvis nacionalni dres nije nosio od marta 2025. Protiv Južne Afrike odigrao je petnaestak minuta i doživeo ovacije u Kaliforniji. Šteta što se meč nije igrao u Kanadi, jer bi tek tada sve eksplodiralo.

Naravno, Dejvis sada ne igra toliko i ne možemo mu pripisati zasluge za plasman među 16 najboljih, već je to zasluga ekipe koja je iznela teret grupne faze. Dejvis je bio više moralna podrška sa klupe. Kanađani imaju solidan ofanzivni potencijal. Džonatan Dejvid bio je jedan od najboljih evropskih strelaca dok nije došao u Juventus. Tamo se nije snašao previše dobro, ali je za Kanadu od neprocenjive vrednosti. Nije zaboravio da postiže golove, što je najvažnije za nacionalni tim. Svoje golgetersko umeće prikazao je het trikom protiv Katara. I Dejvid je, baš kao i Dejvis, simbol fudbalskog uspona zemlje. Do dresa Juventusa vezao je sedam sezona sa dvocifrenim brojem golova igrajući za Gent i Lil. Kajl Larin je još jedno poznato ime. Igrao je širom Evrope, negde postizao više, negde manje golova. Protiv Južne Afrike nije igrao, ali je stigao da postigne dva gola u grupi. Tu je i napadač Viljareala Oluvaseji. Dakle, Marš ima materijala. Kanada je definitivno bolja ekipa nego pre četiri godine u Kataru.

Ko bi mogao da bude eventualni junak u osmini finala i koliko će igrati Dejvis? Možda to nije ni važno, jer Kanada će biti silno motivisana. Istorija je već ispisana, a mogla bi još da se ulepša. Sve više klinaca odlučiće da trenira fudbal nakon ovog Mundijala, to je jedino sigurno. Možda fudbal nikada neće biti popularan kao hokej, ali nešto se dešava. Kanada diše za najvažniju sporednu stvar na svetu.