Klasa Kejna i Belingema - ali šta je sa engleskim krilima?

Engleska je u polufinalu. Nema blistave igre, nema dominacije, nema mnogo lepote, ali ima individualnog kvaliteta. Džud Belingem i Hari Kejn zajedno vuku četu Tomasa Tuhela. Zajedno su postigli 12 golova. Obojica po šest. Samo se još upisao Markus Rašford, i to sad već davno, na startu Mundijala sa Hrvatskom.

Belingem igra neverovatno, nakon perioda u Real Madridu koji nije bio blistav. Realno je Englez bio najbolji tokom prve sezone u Madridu. Kasnije se uklopio u sivilo ekipe, a bio je malo i u zapećku u odnosu na veličinu i ime Kilijana Mbapea, ponekad i u odnosu na Vinisijusa. Ali, kod engleskog selektora, Belingem je apsolutni lider u sredini. Mada je pitanje i šta je njegova pozicija u sistemu Tuhela. Jasno je samo da je Gordi Albion ka plasmanu među četiri najbolje selekcije išao uglavnom zahvaljujući igračima čiji je radijus kretanja vezan za centralni deo terena u svim fazama.

Kejn i Belingem srušili su do sada sve rivale. Međutim, Engleska je hodala po ivici više puta. Setimo se samo Konga koji je vodio tokom najvećeg dela utakmice u šesnaestini finala. Bilo je dosta mučenja sa Ganom, kada nisu uspeli da probiju defanzivni blok afričke selekcije. Panamu su "slomili" tek u nastavku. Protiv Meksika su po svim statističkim kolonama bili slabiji rival, ali naravno, pamte se golovi.

Duel Norveške i Engleske pokazao je još jednom određene slabosti ove ekipe. Pre svega u defanzivi. Poslednja linija Tuhelovog sastava je, blago rečeno, "kratka" sa kvalitetom za najveći nivo svetskog fudbala. Gei će možda biti najbolji štoper za par godina, Stons nema takmičarski ritam, Konsa je u redu, ali ni blizu nekadašnjih engleskih defanzivaca. Pogotovo kada mora da glumi desnog beka, baš kao što je radio i Džarel Kvansa dok nije dobio crveni karton. Da je neko Đedu Spensu kazao pre dve, tri sezone da će imati ozbiljnu ulogu na Mundijalu 2026, verovatno bi se i on nasmejao, nakon "seljakanja" po neuspelim pozajmicama u Đenovi, Renu i Lidsu.

Kako god, Engleska je u polufinalu i igraće sa Argentinom i ponovo će se oslanjati na Kejna i Belingema. Jer zaista je velika disproporcija u doprinosu koji imaju njih dvojica u ofanzivnom delu igre u odnosu na sve ostale igrače. Ako znamo da Votkins i Toni baš teško mogu dobiti neki minut pored Kejna, ili Rodžers u ovom sistemu umesto Belingema, postavlja se ozbiljno pitanje, i to od starta Mundijala, šta je sa krilnim igračima i zašto ih nema u konkretnim situacijama?

Na spisku, od klasičnih krilnih napadača, Tuhel ima Saku, Maduekea, Gordona i Rašforda. Moglo bi se zaključiti nakon šest utakmica engleske reprezentacije da nijedna opcija ne odgovara profilu krila koje želi Tuhel. Mada, da li Nemac uopšte voli takve igrače i kakva su njegova idealna krila? Iz svega što je do sada radio u karijeri, bočni igrači kod Tuhela su više bili takozvani inverted wingeri, odnosno tipovi koji više ulaze unutra i približavaju se poziciji desetke, odnosno plejmejkera. Tuhel je često znao da menja sisteme kada je radio u klubovima i da ih postavlja u odnosu na skauting rivala. Ipak, Englezi ga najviše pamte po sistemu 3-4-2-1 u Čelsiju. A tada je imao potpuno suprotne profile igrača u odnosu na one koji sada nastupaju u engleskoj reprezentaciji.

Zašto Madueke pre Sake? Da li postoji osoba u fudbalskoj zajednici koja je ravnodušna prema Maduekeu? Nemoguće je naći. Ili ga voliš ili smatraš da nije igrač za Arsenal, Englesku, uopšte Premijer ligu. Madueke je tip igrača koji ima sve. Dribling, brzinu, dobru levu nogu. Ali previše komplikuje, rekli bi na ovim prostorima, "carini" loptu kod svakog poseda. Druga bitna stvar za njegovu karijeru jeste da nije previše konkretan u završnici za poziciju koju pokriva. Ime Nonija Maduekea retko se nađe među strelcima ili asistentima. Na Mundijalu nije igrao samo protiv Meksika, a u ostalim utakmicama uglavnom je više kidao živce navijačima nego što ih je obradovao. Madueke ponekad ostavlja utisak previše opuštenog lika koji želi da se nadigrava kroz dribling i zabavu. Međutim, Tuhel očigledno vidi nešto u njemu, baš kao i Arteta koji ga je fino i platio da dođe iz Čelsija.

Saka, koji je mnogo konkretniji igrač od Maduekea, na ovom turniru mu je uglavnom rezerva. I jasno je bilo Tuhelu na poluvremenu duela sa Norveškom da mu ipak treba Bukajo. Zato ga je i ubacio umesto Maduekea. A Saka je kao džoker i igrač sa manjom minutažom uspeo da asistira tri puta. Protiv Hrvatske, Paname i Meksika. Samo to, pa je jasno da jedan od lidera Arsenala ima više municije u nogama od Maduekea, ali je jasno i da generalno ima mnogo više uticaja među saigračima. Saka je prethodnih godina postao zaštitni znak Arsenala i Engleske i pravo je čudo kako mu Tuhel dozira ulogu. I sad, da li je Tuhel malo unazadio engleska krila, ili su ti momci samo van forme?

Saka je osvojio Premijer ligu sa Arsenalom i bio finalista Lige šampiona. Baš kao i njegova klupska alternativa na desnom krilu, Noni Madueke. Za Saku je ovo već četvrto veliko takmičenje. I možda nije individualno imao najbolju sezonu, znao je da bude i efikasniji i opasniji, ali je pomalo neshvatljivo da ga Tuhel forsira sa klupe.

Slična situacija je i na drugoj strani terena gde su Gordon i Rašford. Da Antoni Gordon nije dobar igrač, ne bi Barselona istresla džak para da ga dovede iz Njukasla. Gordon je blistao golgeterski u Ligi šampiona, dao je 10 komada, od čega četiri Karabagu za poluvreme. Za Gordona ne možemo da tvrdimo da je "ubica" sa krila, baš kao ni za Maduekea, ali je bolji golgeter. Gordon na ovom Mundijalu ima prednost u odnosu na Rašforda i od ove sezone će igrati baš umesto njega u Barseloni. Hansi Flik smatra da je Gordon unapređena verzija u odnosu na Rašforda. Jer kako drugačije objasniti 80 miliona evra.

A Markus Rašford je sigurno najpotentniji krilni igrač kojeg Engleska ima. Mogao je da postigne i više golova da je bio konkretniji u završnici. Ali, ono što njega izdvaja je lakši ulazak u šansu od svih kolega iz tima koji drže bočne pozicije. Rašford je nekada bio i centralni napadač pa je i logično da ima istančaniji njuh za gol. Ipak, ni on ne deluje previše inspirisano ili "srećno" u ovim Tuhelovim zamislima.

Kada bismo utvrdili stepen važnosti svakog igrača za Tuhelove ideje na terenu, u vrhu bi bili Kejn i Belingem, a uz njih dvojicu verovatno Rajs i Anderson. Sve ostalo deluje da bi moglo da se rotira, menja i da Nemac nema preveliku vezanost ni za koga. U nekoj idealnoj situaciji, možda Tuhel ne bi ni igrao u ovom sistemu. Ali mu nedostaju igrači da kopira taktiku iz Čelsija. Pre svega fale mu bekovi koji su sposobni da igraju non stop u oba pravca, kao i jača štoperska linija. Onda bismo verovatno gledali i Fodena i Palmera iza napadača, dok bi manje uloge imala klasična krila, od kojih bi Saka verovatno bio tu, a za ostalu trojicu veliko je pitanje.

Engleski selektor ovaj turnir gura sa sistemom 4-2-3-1 i sigurno će do kraja to forsirati. Argentina sa gužvom u veznom redu može biti neugodan rival, ali Englezi žele trofej nakon 60 godina i sigurno je da, dok su Belingem i Kejn u ovakvom ritmu, imaju čemu da se nadaju.