Prva godina trećeg milenijuma donela je jednoj kući u kvartu Vilja Bonič u San Martinu, na obodima Buenos Ajresa, donela mnogo toga lepog. Prvo je radnička porodica Fernandes, a takve su skoro sve u tom kvartu, 17. januara postala bogatija za još jednog, petog dečaka. Ubrzo potom, u pravo vreme, otac Raul dobija posao u fabrici mastila koji će im doneti novac za ono najosnovnije, a čega ponekad nije bilo. U toj se kući voleo, ne, obožavao se River Plejt. Iz tog obožavanja, beba dobija ime Enco, po klupskoj legendi i trostrukom osvajaču Kopa Amerike sa Urugvajem, Frančeskoliju.

Tog 17. januara 2001. su Raul i Marta dobili sina, a River novu legendu u nastajanju. Ne, nije to još postao sa jedva 50 nastupa u prvom mandatu, ali budite sigurni da će za 10 godina biti u njihovom dresu na Monumentalu kao idol mnogim klincima koji tek započinju svoje fudbalsko školovanje. Do tada, Enco je na misiji osvajanja svega - trijumf u finalu Svetskog klupskog prvenstva bio je njegov peti u isto toliko internacionalnih, bilo sa klubom ili reprezentacijom, finala u karijeri! 

Njegovi su uzori bili imenjak Perez, nekada igrač Benfike i Valensije, koji se u vreme kada je Fernandes bio na pragu prvog tima vratio u River, i Leonardo Ponsio, bivši član Saragose, beskompromisni zadnji vezni, sa kojim je takođe delio svlačionicu u voljenom klubu. I zaista je Fernandes pokupio ono najbolje od obojice – Peresovu eleganciju u ofanzivnom delu i Ponsiove defanzivne veštine, pas i čitanje igre, što ga je  načinilo kompletnim fudbalerom. 

Za koji god tim da zaigra, brzo postane jedan od najvažnijih igrača i to dovoljno govori o tome o kakvom se majstoru radi. Sa svojim visokim nivoom energije tokom svih 90+ minuta, tehnikom, pasom, osećajem za prostor i ubacivanjem u protivnički šesnaesterac zbog kojih je neretko strelac bitnih golova, taktičkom inteligencijom i motivacijom, ne čudi da njegove ekipe ne gube one najbitnije utakmice.

ENCOVI POČECI I LOVAC NA TALENTE SA VIZIJAMA

Od malih nogu se videlo da je predodređen za velike fudbalske stvari. Ovu igru je zavoleo zbog svog oca koji je bio amaterski fudbaler, pa je počeo da trenira već sa nepune četiri godine u lokalnoj školi fudbala za decu, La Rekovi. Sa dresom velikim koliko i on ceo, ubačenim u šorc da mu ne bi bio poput haljine, i šorcem do članaka, Enco je igrao protiv dece starije od sebe i bio primetno bolji od njih. Dok su druga deca igrala više iz zabave, trčeći bez cilja za loptom, sve što je on radio bilo je smisleno. 

Na jednom od dečijih turnira na kom je “ubijao” protiv starijih spazio ga je Riverov lovac na talente Pablo Eskivel. Imao je prvu od dve vizije u vezi sa njm. Njegovi detektori za novo fudbalsko čudo su poludeli, znao je da mora da učini sve da ovaj dečak postane deo akademije i da ga čeka velika karijera. Pronašao je adresu na kojoj je porodica Fernandes živela i otišao kod njih kući kako bi predstavio i ostvario svoje namere, dok je Enco je za to vreme bio u vrtiću. Iako su do srži voleli River Plejt, još više su voleli svog sina i odbili su ponudu, smatrajući da je i dalje premlad za fudbal 11 na 11 na velikom terenu. Posle neprospavanih noći koje su Raul i Marta proveli u razmišljanju jesu li doneli ispravnu odluku, godinu dana kasnije, kada je malo porastao, zakucali su na vrata akademije, a klub ga je dočekao raširenih ruku.

DEBELJKO, MUZIČAR I STATUSI NA FEJSBUKU

Balansirao je mali Enco između fudbalskih i obaveza u školi. U pola 8 bi otišao u školu, a kada bi se vratio kući samo bi bacio ranac, ručao ako stigne i odmah sedao u autobus do trening centra u Nunjezu. Sa sobom bi poneo sendvič koji mu je majka spremila jer nije bilo novca da kupuje hranu u gradu. Takav život ga je naterao da brže sazri i razume svet oko sebe. Zato je bio odlučan u nameri da postane profesionalac i obezbedi porodici dostojan život, ma koliko to bila velika odluka čak i za odraslu osobu, a kamoli dete.

Tatinoj sreći što je sin deo voljenog kluba nije bilo kraja. Bio je njegova najveća podrška, ali i kritičar koji bi mu pomagao. U dvorištu je napravio golove za dodatni trening i to snimao telefonom kako bi zajedno analizirali šta može da popravi u svojoj igri. Redovno je pratio i Encove utakmice, a on mu je i dao nadimak „Muzičar“ zbog toga što daje ritam utakmice i diriguje sredinom terena kao orkestrom. Imao je i još jedan – „Debeljko“, zbog buckastih obraza. Treneri u akademiji su ga opisivali kao nestašnog dečaka van terena, ali vrlo ozbiljnog i zrelog na terenu. 

Kroz mlađe selekcije je prvobitno sve bilo kako treba, bio je prvotimac, ali je negde oko 14. godine počeo malo da zaostaje sa fizikalijama, što je platio selidbom na klupu. Malo je falilo da tada odustane, ali su mu očeve reči dale snagu: "Ako ne uspeš, barem znaš da si dao sve od sebe. Ako sada digneš ruke, nikad nećeš znati." Posvećen uspehu, počeo je da trenira dodatno i ima poseban režim ishrane koji se ubrzo isplatio.

Bilo je to doba kada je Fejsbuk bio popularan među omladinom, a Enco je voleo da izrazi sebe javno kroz statuse koji su iskopani kasnije kada je postao slavan. Bilo je tu i komičnih poput: „Prodajem ženske patike broj 38, javite se porukom, ne smarajte“. Ali ostao je zabeležen i jedan veoma dirljiv iz tog teškog perioda, objavljen 7. oktobra 2015: „Stvarno se osećam loše jer mi roditelji daju sve i trudim se da im uzvratim tako što dajem sve od sebe, ali mi ništa ne uspeva i nemam sreće. Znam da će se jednog dana isplatiti. Hvala im što su uvek bili tu za mene. Nikada neću odustati zbog žrtve koju podnose za mene. Volim vas, tata i mama.“ 

VENČANJE SA 18, POZAJMICA KOJA GA JE VINULA U NEBESA I PRVO FINALE

Obični mladići u 18. godini slave samo punoletstvo, ali ništa u vezi sa Encom nije obično. Nedelju dana nakon te žurke, proslavio je prvi poziv u seniorski tim za utakmicu. A par meseci kasnije je bilo još većeg slavlja – venčao se sa Valentinom Servantes sa kojom je već neko vreme živeo. Manje od dve godine kasnije dobili su ćerku Oliviju, a kasnije i sina Benjamina.

Na debi u prvom timu je, ipak, čekao još nekoliko meseci sve do marta 2020, malo pre zatvarnja zbog korone. Na klupi Rivera sedeo je Marselo Galjardo. Na njegov savet otišao u Defensu i Justisiju koju je vodio Ernan Krespo, nekadašnji legendarni napadač, između ostalih i Čelsija i Rivera. Pozajmica mu je dobro došla jer se tu adaptirao na seniorski fudbal, a ponovo je trenirao i dodatno. Kako je fizički i kondiciono jačao, to je više bio koristan u visokom presingu koji je Krespo forsirao, a koji mu je kasnije bio od velike koristi za fudbal na najvišem nivou. 

Svoje prvo finale je igrao upravo sa njima. Bilo je to 2020. u Kopa Sudamerikani u dvomeču protiv Lanusa. Bio je jedan od najboljih na terenu i pomogao klubu da dođe do prvog kontinetalnog trofeja. Nešto kasnije su uspeh ponovili i u još jednoj odlučujućoj utakmici za trofej –  u Rekopa Sudamerikani protiv Palmeirasa od kojih su u novom dvomeču bili bolji.

AFIRMACIJA U SVOM RIVERU I TRANSFER U EVROPU

To nije promaklo Galjardu koji je tada shvatio da je Enco spreman. Vratio ga je ranije sa pozajmice i odmah je upao u prvi tim. Osvojili su titulu u ligi, što je bila treća zlatna medalja te godine koju je Enco dobio. U 2022. se potpuno afirmisao - u prvih 6 meseci zabeželio je 10 golova i 7 asistencija u 28 mečeva kao „box-to-box“ vezista. 

Lampice evropskih klubova su se upalile, a prva je do njega stigla Benfika, poznata po tome da često prva uzima igrače odatle. U ekipu Rodžera Šmita stigao je za 10 miliona evra i čuvene procente ugovora, pa je sveukupno sa narednim transferom River dobio sjajnih 44 miliona evra koji su im pomogli da dignu poslovanje na viši nivo. I u Portugalu odmah ustalio kao „osmica“ pored defanzivnijeg Florentina Luisa. Bio je impresivan na početku nove sezone, proglašen za najboljeg veznog lige u avgustu, oktobru i novembru pre SP, a Benfika je tada bila prva u grupi sa PSŽom i Juveom na Encovim krilima.

KATAR, DRUGA PABLOVA VIZIJA, DRUGO FINALE I REČI ZA I OD MESIJA

Debitovao je za Argentinu tog septembra u prijateljskoj utakmici. Samo 3 meseca kasnije došlo je Svetsko prvenstvo u Kataru, a među izabranicima Lionela Skalonija se našao i Fernandes. Nije, međutim, dobro počelo za Gaučose jer su se obrukali porazom protiv Saudijske Arabije, a on je ušao sa klupe. Pred bitan meč sa Meksikom u drugom kolu je Pedro Eskivel imao još jednu viziju kada je Enco u pitanju. Poslao mu je poruku na Vacapu: „Debeljko, nisam ti ranije pisao jer sam siguran da imaš gomilu poruka. Kada sam te pre neki dan video da ulaziš na teren pustio sam suzu. Zaslužuješ ovo, nastavi još jače. Ako počneš sledeći meč, sigurno češ da pokidaš, ovo su mečevi koje voliš. Samo šutiraj, daješ gol!“

Nije ni tada bio starter, a Argentina nikako nije uspela da probije Meksiko i bila je na ivici eliminacije. Skaloni je znao da nešto mora da menja. Ubacio je Fernandes u 57. minutu, a samo 7 minuta kasnije Argentina je povela golom Mesija. Do kraja meča Pablova vizija se ostvarila – Enco je dao gol koji je zapečatio pobedu. Od trećeg kola do svog trećeg internacionalnog finala odigrao je svaki minut, a njegova reprezentacija je pobedom u ludom meču protiv Francuske došla do prve titule od 1986. Otišao je na prvenstvo kao rezerva, a postao jedan od najbitnijih igrača tima, osvojivši i nagradu za najboljeg mladog igrača. Ni u trenucima najveće sreće nije zaboravio zbog koga je tu gde jeste - usred proslave, tog 18. decembra u Dohi, zagrlio je majku koja je sišla na teren, kao i otac, i rekao joj: „Mama, uživaj, jer ovo je i vaše.“ 

Bio je momak za sve - uz gol i asistenciju od napadačkog učinka, isticao se i ogromnim defanzivnim radom. Samo dva igrača su imala više od njegova 22 uspešna uklizavanja. Doživeo je da ga Mesi opiše kao spektakularnog igrača. Kada je ovaj 6 godina pre toga kada doneo odluku o povlačenju iz reprezentacije, Enco je ponovo piskarao na Fejsbuku i imao nešto da mu poruči: „Molim te, Leo, ne odlazi. Gledajući te u plavo-belom dresu je najveća čast na svetu. Ostani i zabavljaj se, jer videti tebe srećnog čini sve nas srećnim.“ Na njegovu, i na sreću svih ljubitelja fudbala, Mesi je uslišio milione sličnih molbi.

BRITANSKI REKORDER I ADAPTIRANJE NA PREMIJER LIGU

Meteorski uspeh u Kataru zaslužan je za to što je proveo samo par meseci u Portugalu, gde je odigrao svega 29 utakmica uz 4 gola i 7 asistencija. Čelsi je, sa novim vlasnikom i košmarnom sezonom, dovoljno video i nije želeo više da čeka – istresao je odmah u januaru 2023. 121 milion evra za tadašnji britanski rekord. Sa tolikom cenom, u isto vreme bio je pod ogromnim pritiskom i nije smeo da ga ima, kao ni period prilagođavanja, pa je odmah upao u prvu postavu, ali za „plavce“ nije bilo spasa u toj (polu)sezoni.

Dolazak Kaiseda tog leta omogućio mu je da slobodnije ide u napad, stvarajući zajedno jedan od najboljih veznih tandema sveta. Tokom te sezone 2023/24 igrao je jedino finale u karijeri koje je izgubio, ali je srećom ono bilo i najmanje bitno od svih - liga kup protiv Liverpula. Klupsku sezonu je završio sa 7 golova i 4 asistencije u 40 mečeva.

SKANDAL ZA SKANDALOM I FINALE ZA FINALOM

Ono što nije uspeo u tom finalu, jeste u onom mnogo bitnijem – Argentina je leta 2024. osvojila Kopa Ameriku pobedom nad Kolumbijom u produžecima 1:0. Ono što je trebalo da bude slavlje posle utakmice, pretvorilo mu se u velki skandal i bitnu životnu lekciju: isplivao je snimak u kome on i saigrači iz reprezentacije pevaju rasističke i homofobične pesme namenjene reprezentativcima Francuske, koji su im očigledno ostali u sećanju iz finala Mundijala dve godine ranije. Najbizarnije od svega je što je u to vreme Enco imao čak sedmoricu tamnoputih ili mešovitih francuskih saigrača koji su se pobunili. Pravdao se ustaljenim frazama, upućivao javna i privatna izvinjenja i nekim čudom izbegao sankcije i FIFA-e, i COMNEBOL-a i Čelsija, ali je umesto kazne morao na dodatnu edukaciju.

Očigledno da tih meseci nije bio sav svoj jer je već u oktobru iste godine bio u centru novog skandala. Rešio je da se rastane sa suprugom Valentinom i sve pod izgovorom da želi da se još „izludi“ i proba nešto novo jer se rano oženio. Reči kojima je opisivao rastanak, poput onih da se rešio tereta, dodatno su celu stvar učinili još ružnijom. Žuta štampa u rodnoj zemlji je brujala o tome da ima aferu sa Niki Nikol, argentinskom reperkom. Srećom po sve, a najviše po decu, brzo se dozvao pameti, očigledno shvativši da nije vredno da izgubi porodicu zbog prolazne veze. A možda je tome doprinela i ljubomora jer su kružile glasine da je saigrač iz reprezentacije bacio oko na njegovu sveže ostavljenu ženu. Bilo kako bilo, srednjoškolska ljubav Valentina mu je to oprostila i početkom 2025. su se ponovo zbližili. 

Prošle sezone je u odsustvu Džejmsa gotovo tokom cele sezone bio kapiten. Povremeno prisustvo povredama razorenih Lavije i Džejmsa omogućilo mu je da bude još ofanzivniji, pa je ponekad bio korišćen i kao desetka, gurajući Palmera na krilo. Rezultiralo je to njegovom statistički najuspešnijom sezonom – 9 golova i 17 asistencija na 53 meča, zaključno sa Svetskim klupskim prvenstvom. Iako je u jednom trenutku delovalo da „plavci“ mogu da konkurišu i za titulu Premijer lige, na kraju su morali da se zadovolje 4. mestom. Osvojili su Ligu konferencije u finalu protiv Betisa, a i u ovom internacionalnom finalu je Enco zasijao, upisavši asistenciju. I to finale, kao i ovo najsvežije u Americi, sa tribina su ispratili Valentina, Olivija i Benjamin, a posle istih ih je uspešni, ali ponekad nevaljali muž i tata grlio na terenu. 

O životu Enca Fernandeza se može već sada snimiti film koji bi gledaoce prikovao za ekran, a tek su mu 24 godine. Roditelji su ga uvek učili da bude skroman, a i sami pružali primer time što su ostali da žive u istoj kući u Vilji Bonič, a otac Enco i dalje radi u istoj fabrici. Ali očigledno da je na dosadašnjem vrhuncu karijere preovladao, kao đavolčić na ramenu koji nadvlada anđelčića u savetima, onaj nemirni Enco, onaj „Debeljko“ iz detinjstva. Život ga je doškolovao sa te dve životne lekcije, a Enco je valjda nešto shvatio – da se sve te silne pobede u finalima najlepše proslavljaju mirno, u zagrljaju onih koji te vole.