Tripleta a la Valverde

Možda je i bolje ovako. Ma, sigurno jeste, osim za one koji su posle predstave u prvom na kladionici odigrali isto tako efikasnu zabavu i u drugom poluvremenu. Znam, njima bi više odgovaralo da je Vinisijus zapeo muški, a ne poskočio kao mačka u februaru u trenucima kada je sa bele tačke mogao da pečatira kapitulaciju Mančester Sitija. Takođe, obradovali bi se i činjenici da je jedva punoletni Tijago – hvala mu što je izabrao da mu iznad broja piše ime, a ne prezime Pitarh ili Pitarč jer bi ono ostalo večiti dublet, osim za Marokance – kažnjen za pad koncentracije u šesnaestercu svog tima.

Ali, to je druga strana medalje. Na onoj prvoj, važnijoj, koja sija na grudima, pojavio se kapiten. Predvodnik. Tačno kada i kako je trebalo. Federiko Valverde je po mnogim osnovama ratnik Reala, igrač koji gotovo u svakom meču pretrči više (kilo)metara od svakog saigrača i rivala. Onaj koji svakom kolegi služi kao primer za davanje celog sebe ekipi, bez ikakvog samoisticanja.

Iako je po vokaciji vezista, čak onaj koji bi više trebalo da razgrađuje igru rivala nego li da gradi akcije svog tima, oštroumnost i brzina razmišljanja omogućile su trenerima da se oslanjaju na njega kad i gde god se pojavi iskra nelagode u vlastitom sastavu. Igrao je uz desnu aut-liniju bezbroj puta – tako se samo kaže, naravno da pedantni statističari znaju i koliko je minuta proveo van “prirodnog” okruženja. Mnogo više u defanzivi, nego li na polovini rivala, na poziciji sa koje je sinoć zablistao kao nikada ranije u karijeri.

Za standardnog reprezentativca Urugvaja sinoćnji meč na “Santjago Bernabeuu” bio je čak 76. u Ligi šampiona. Svaki je odigrao u belom dresu Reala, počev od 23. oktobra 2018. kada mu je Đulen Lopetegi – ah, ko se još seća da je i on bio deo istorije kraljevskog kluba? – ponudio malo više od pola sata protiv Viktorije iz Plzenja.

On ih je prigrabio i u godinama koje su usledile profilisao se u nezamenjivu kariku u šampionskom lancu. Istina, Donarumu je sinoć savladao isto toliko puta koliko je to učinio u evropskoj eliti u svim prethodnim utakmicama. Zajedničko tim i golovima protiv Red Bul Lajpciga, Seltika i baš Mančester Sitija pre nepune dve godine jeste i to da ih je sve postigao na travi Madrida. Sve ovo u vezi sa pričom o prirodnom okruženju.

A šta je on sinoć uradio? Demonstrirao je sve najbolje osobine ponajboljih pojedinaca kojima su se pristalice Reala radovale u prethodnim godinama. Najpre brzinu i snalažljivost Kristijana Ronalda, kada se sa pozicije krila ubacio iza leđa protivničkih defanzivaca. Zatim smirenost i preciznost Karima Benzeme, kada je levom nogom pogodio malu mrežu suprotnog ugla. I, na koncu, lucidnost i fudbalsku perfekciju Zinedina Zidana, kada je prvim potezom izazvao uzdah gostujućih, a drugim domaćih navijača. I na tribinama i kraj malih ekrana.  

Možda je baš to vežbao na više zemljanim nego li travnatim terenima u Unionu, pregrađu Montevidea, gde su starija polubraća Matijas i Pablo u njegovim potezima pokušavala da isprave svoje greške iz detinjstva. Možda je baš tu maštao da se u dresu Penjarola okiti šampionskim titulama. Teško da je i u najluđim snovima video sebe u Realu, ponajviše zbog skromnosti koja ga je krasila od malena.

Skromnosti, zbog koje je sinoć zasluge za majstorstvo kod trećeg gola pripisivao asistentu Dijazu. Skromnosti, zbog koje je i posle ovakvog nastupa isticao da je najvažnija konačna pobeda, a ne ko ju je kreirao. Skromnosti, koja ga je stavila uz rame Leu Mesiju, jedinom fudbaleru koji je pre njega postigao het-trik u prvom poluvremenu protiv engleskog tima u Ligi šampiona.

Skromnosti, zbog koje menadžer Mančester Sitija Pep Gvardiola neće po dobrom pamtiti proboj na drugu poziciju večne liste u evropskoj eliti. Svojom 190. utakmicom na klupi u meču Lige šampiona sustigao je Aleksa Fergusona pa mu sada beži samo još jedna legenda Reala – Karlo Anćeloti (218).

Da bi njega dostigao biće potrebno još nekoliko sezona, ali ako želi da mu naredni meč ne bude i poslednji ove sezone, moraće da pronađe rešenje za kraljevski tim. Ustvari, za Valverdea jer baš on je sinoć, krajnje nehotice, stavio znak jednakosti između sebe i kluba. Federiko – to je Real.