Boston Celticsi neće osvojiti NBA ligu dve godine zaredom, nakon poraza od New York Knicksa u polufinalu Istočne konferencije. Nakon svega što se odigralo prethodnog leta, kada je Boston dominantno i bez velike muke pretrčao kroz play off, porazio Dallas u velikom finalu, uz pomoć dva konačno etablirana superstara, Tatuma i Browna, uz sjajne role igrače koji su poput pur pene* krpili sve rupe na obe strane reketa i oko linije za tri poena, ovo je veliko iznenađenje za sve one koji voljno i nevoljno prate košarku preko okeana.

Iskreno, kada pogledate roster Bostona, baš teško možete da nađete bolji u ligi, klasična Batman i Robin kombinacija je tu, Tatum i Brown ili Brown i Tatum, a to se menja iz noći u noć, izgledali su kao košarkaški superjunaci, spremni da pogode, za dva i tri, odbrane skoro sve pozicije od jedan do četiri i da ne popuste na nekim NBA dvoranama koje zbog publike i rostera sa druge strane više izgledaju kao čistilište nego basket u letnjoj sezoni sa prijateljima u piće.

Tradeovi Bostona su bili fantastični, dovođenje Porzingisa i Hollidaya za nešto i ništa, totalno su updateovali franšizu kojoj je osim nevjerovatne podrške navijača uvek sledovala i isto toliko bitna kritična masa polustručne ili stručne javnosti za ubrizgavanje balkanskog sindroma, ako ne iz kvaliteta, uradićemo nešto iz inata. Horford je savršeni veteran, "kadar stići i uteći", a završiti posao, ma kakav bio ma koje noći u sezoni i play offu.

Jrue Holiday je vaš savršeni komšija, zlo ne vidi, zlo ne čuje, ali kada treba da se potegne, prvi je u redu za mobu, da zapakuje najboljeg poentera rivalske ekipe, da pogodi šut za tri, spakuje poludistancu ili odigra pas da ogoli pogrešnu defanzivu protivnika. Uvek odmeren u izjavama, sa facom kao da je upravo probuđen iz polusna, Jrue je došao do statusa, možda je on doprineo tituli Bucksa, više nego Giannis ili Khris, nakon krahova Milwaukeeja u post Jrue eri.

Misterija Kristaps Porzingis počinje da se pretvara u sagu reda veličina Bermudskog trougla. Letonac jeste jednorog, ali na terenu je manje nego je očekivano i potrebno. Spisak njegovih misterioznih nestanaka i još neobjašnjivijih povreda je proširen u ovom play offu. Navodno je retka respiratorna bolest bila jača od njegove želje da se nađe na terenu, a prije toga pauzirao je i zbog lista, stopala, tetiva. Dok je bio član Knicksa, pokidao je ukrštene ligamente kolena, u Dallasu sa istim delom tela imao konstantne probleme zbog upala i bolova, a moramo dodati i zglobove i leđa.

Jasno je da Letonac ima jedinstvene fizičke predispozicije, da je noćna mora za rešavanje mismatch situacija, da uz visinu i raspon ruku i odlične procente šuta sa velike distance ide i mogućnost igranja pristojne odbrane uz neke zapažene blokade i retka, ali monstruozna zakucavanja, ali da bi pravio razliku, mora da pređe iz civilnog u dres i to je dio rešenja Bostonovih problema. Ovako, ostaće titula zapisana, ali i Vassiriki Abou Diaby vibe, za neupućene, radi se o bivšem fudbaleru Arsenala koji je zbog 42 različite povrede van terena proveo više od 2000 dana.

Derick White je oličenje izreke Per Aspera Ad Astra, jer ako je neko preko trnja došao do zvezda, onda je to dečko iz Kolorada. Zanemarivan od skauta kao srednjoškolac, jedan od poslednjih pikova prve runde drafta 2017. je dres San Antonija zamenio Bostonovim 2022. i u kratko vreme postao dva puta član najbolje defanzivne petorke lige, NBA šampion i osvajač zlata na igrama u Parizu. Ako postoji Pepeljuga priča u ligi, ispričaće vam je o sebi White dok zatrpava koš iza linije za tri poena ili stavlja u džep najboljeg ili drugog najboljeg skorera rivalskog tima, jer i Jrue mora da zaradi platu.

Kad pogledate ostatak rostera, tu je najbolji šesti čovek lige Payton Pritchard koji je prešao put od wanna be startera do kraja klupe, dok nije shvatio da je njegova uloga da zateže i poteže i muči saigrače na treninzima. Minuti se osvajaju u salama, daleko od očiju javnosti, reći će vam svi koji malo bolje prate košarku. Ko je spreman bez kamera i svetala slave da uradi sve što je potrebno za tim, spreman je i da dobije svojih 5 ili 35 minuta kada krene bitka za poene.

Al Horford je savršeni veteran, bez obzira na staž u ligi, godine ili broj potomaka. Njegova izdržljivost i spremnost da uskoči da odigra 15 ili 35 minuta u odnosu na raspoloživost Porzingisa je bukvar kako bi trebao da izgleda izabrani veteran bilo kojeg tima u ligi. Otkako je nabacio šut za tri poena, odnosno, otkako je dobio slobodu, savršeno se uklopio da kažnjava bilo koje udvajanje saigrača i oproba ruku sa distance. Nije malo kada u 38. godini imate lika koji može da doda 8-9 poena, 6 skokova, nekoliko asistencija, drži procenat za tri oko 40%, uz 90% sa linije bacanja. Ako mu je košarka dosadila, žena zapretila, telo odustaje, Boston će biti u problemu.

Luke Kornet je od predmeta šala na društvenim mrežama zbog čudnih pokušaja ometanja rivala prilikom šuteva polako, ali sigurno, došao do nivoa da su njegovi minuti na parketu značajni, uz više + nego - faza u kompletnoj timskoj statistici, počeo da "vari" obruče nakon snažnih zakucavanja i potpuno zaboravio na svoju raniju ulogu, stretch visokog igrača sa mekom rukom. U timu koji živi od šuta za tri poena, nevjerovatna transformacija.

Ostatak rostera je apsolutno nebitan i zamenjiv, od Hausera koji je nestao kada je bilo najpotrebnije, delom i zbog povrede, Quetae koji ne napreduje kako i koliko bi trebalo da se na njega može osloniti kada se odlučuje, do marginalaca poput Tillmana, Scheiermana ili Torrey Craiga koji služe za treninge pet na pet. Svaki od njih jednostavno nije dovoljno pokazao da može da unapredi rotaciju i da donese nešto timu kada je frka, a to se videlo i u seriji protiv Knicksa i nakon povrede Tatuma.

Dolazimo i do tog dela priče, koji je jako bolan za Boston. Jayson je pokidao Ahilovu tetivu, što znači da bi za dobru košarku mogao biti spreman za sledeći play off, a to je jako daleko za Celticse u ovom momentu. Sportska medicina je jako napredovala, nakon ovakve povrede igrači se vraćaju sličnih performansi na teren, ali nisu invalidi kao ranije, tipa slučaj Sabonis, nisu ni najbolji ikada, slučajevi Klay ili Durant. Ono što je možda i presudno za Tatuma, njegov stil se svakako prebacio na mnogo pokušaja za tri i vrlo malo probijanja kroz reket, što može da mu produži karijeru i dozvoli Bostonu da se nada još nekoj tituli.

Problemi za Celticse su brojni, trenutni roster je neodrživ, makar kad govorimo o momcima koji su ih doveli do titule i koji su bitni, za nešto više očigledno da je potrebna promena. Da, nešto slično se govorilo i ranije, kada su sa svih adresa stizale mudre misli da kombinacija Tatum i Brown ne može biti šampionska. Ti i takvi nisu ubacili u jednačinu i tandem Holiday - White koji su baš mnogo uticali da Boston upiše još jedan trofej u bogat CV.

Sad se otvara Pandorina kutija, u kojoj se krije i mnogo opasnih odgovora za čelne ljude Bostona, da li je prošla sezona bila samo dodir sreće, laki rivali, umor Dallasa u finalnoj seriji, da li su Tatum i Brown dovoljno dobri da sastave još jednom veštine i iskoriste neospornu vrednost ostatka ekipe i sklope savršen mozaik za osvajanje titule.

Ključ se krije, negde oko glavnih prostorija američke košarkaške reprezentacije i delom u Parizu. Odluka da u rosteru za Olimpijske igre ne bude Jaylen Brown, MVP play offa prethodnog šampionata i da prednost dobiju White i Holiday, naterala je navijače Celticsa da se okrenu, setno, na leto je, a gde si, raspoloženje. Još kada je Steve Kerr onako, bez previše emocija i Tatuma seo na klupu tokom Igara u Parizu i dao prednost pomenutom tandemu, krenuo je narativ pun teorija zavere i spekulacija. 

U mnogim sportskim pričama to stavljanje sa strane, u magareće ćoše, u senku, uglavnom izazove reakciju, krene se u bolji trening, krene se u ritam u kojem se osveta servira hladna, čeka se trenutak, jesam li vam rekao, ali sportska i košarkaška javnost to nije dočekala od JJ tandema. Suprotno svim prognozama, raspali su se u play offu protiv Knicksa na veličanstven način, pogotovo u utakmicama jedan i dva.

Matematika je nauka koja još nije dala rešenje za zajedništvo, ne postoji digitron za atmosferu u svlačionici, niko ne može da izračuna šta se dešava u glavama saigrača koji ne uskoče u teren da pruže ruku povređenom Hauseru ili još nejasnije, kako to da možete da razbijete rivala u utakmici broj pet u čast Tatuma, a onda se ne pojavite u Gardenu u meču broj šest izgubite sa skoro 40 poena razlike od ekipe koja nije projektovana da bilo koga razbije, a kamoli Boston.

Boston je na početku serije izgledao skoro savršeno, dvadeset poena prednosti u oba meča, sharing is caring entuzijazam, svi za jednog, jedan za sve mantra i onda se to ugasilo kao kad dunete u sveću. Tatum je krenuo u valorizaciju šuta za tri poena i sopstvene statistike, pratio ga je Brown koji je želio nekim fizikalijama i midjumperima da ubedi javnost da je on taj isti iz prošlogodišnjeg play offa.

Knicksi su polako, grizli, rasli, stigli, prestigli iako su čak i dali i drugu i treću šansu Celticsima, ali nije imao ko da je iskoristi, promašaj Brunsona u regularnom delu prve utakmice, pa onda maestralni Bridges protiv Tatuma na kraju druge, Boston je samo u trećoj ličio na sebe u punom sastavu, jer nakon plus 25 baš je bilo teško Knicksima da se vrate. Povreda Tatuma nije rešila duel dve ekipe i to je jasno svima, pogotovo posle odgledanih mečeva pet i šest, jer i tada je Brown imao mnogo saradnika koji su mogli da povuku, da je on taj, ali očigledno da nije. Uostalom White je bio najbolji strelac Celticsa u meču broj pet, često prva opcija i saigrač kojeg su tražili ostali.

Prošlo leto će tako ostati kao pomenuti Bermudski trougao u mislima NBA fanova i pre svega navijača Bostona. Šta je uništilo savršenu atmosferu, protok lopte, spacing, matematiku stručnog štaba, da li je stvarno mnogo teže osvojiti opet nego prvi put, jer valjda nakon tog prvog, ispune se neke tabele i zadovolje se neke ambicije. Problemi za Brada Stevensa i sve u Bostonu će biti na snazi makar do kraja regularnog dela sezone jer za Porzingisa ili Holidaya ne mogu da dobiju mnogo, a za Browna mogu, ali gde i kako tražiti u ovom trenutku u NBA ligi je ozbiljno pitanje, teško kao sve Kruzove Nemoguće misije. Igrača sličnog kalibra manjeg ugovora nema, skinuti nekoga sa drafta u tradeu i čekati, zvuči kao zanimljiva opcija, pogotovo u ogledalu Tatumove pauze.

Boston će tokom ovog leta morati da rešava mnogo više problema nego prošlog. Kornet i Horford su slobodni, a u ostalim ugovorima je preko 250 miliona dolara, dok salary cap stoji na nekih 187. Porzingis je na nekih 30 miliona i u poslednjoj godini, pa bilo da je ovo astma ili insulinska rezistencija što ga je napalo, možda i promaja, prvi je adut koji bi mogao sa Bostonovog stola, za neki pik u dalekoj budućnosti ili jednostavno, voljno, najizglednije su opcije.

Joe Mazzulla je sa titulom, stekao jedan momenat nedodirljivosti, ima i taj Gregg Popovich intrigantan odnos sa medijima, ali primer Mikea Malonea nam govori da je to samo momenat u NBA univerzumu. Analitičari će uvek reći, ključ play off pobeda i titula je u prilagodljivosti na iskušenja i različitosti timova sa kojima igrate kraće ili duže serije. Mazzulla, koliko god zvuči čudno, kao da je ostavio mašinu da radi sama od sebe, previše verovao u postavljen sistem i ljudstvo koje ima. Osim momenata kada je namerno stavljao Robinsona liniju bacanja, prave trenerske ruke i varijacija na košarkaške teme nije ni bilo. Mazzulla mora da preuzme dio odgovornosti oko podele uloga i reseta, odnosno restarta sistema, jer podmazivanje rešava samo dio izazova. Reditelj i casting director su dve različite uloge u procesima postavljanja predstave ili snimanja filma, ali fina podešavanja su sastavni dio Bostonove stvarnosti i budućnosti.

Ali Mazzulla je daleko od najvećeg ili jedinog problema, Jrue ga ima sa izvodom iz matične knjige rođenih, njegov najveći problem su godine, ali jedan pogled preko ramena i na ulogu Horforda u ovom timj mogao bi da zaustavi njegov trade. Drugi problem je novac, ali "đe čeljad nijesu bijesna, kuća nije tijesna" momenat koji Holiday kroz karijeru i život ima i rekonstrukcija ugovora je takođe jedan od lakših izbora. Ugovori Whitea i Pritcharda su među najboljima u ligi i oni su u ovom momentu, uz Browna, jedini sigurni. U ovom momentu je ključno.

Po mnogim izvorima u američkim medijima, Boston je već u borbi za blisku i daleku budućnost, iako nisu ni blizu pikovima iz reda top 10 odlučili su da odrade intervjue sa projektovanim brojem jedan Cooperom Flaggom i momkom koji bi trebao da ide u top 5, Tre Johnsonon. Ako znate da tim ima pravo na 13 intervjua u toku Draft combinea, teško je ne zamisliti se, šta to Stevens i ostatak ekipe spremaju. Dallas je najavio da neće menjati prvog pika, ali Brown i nekoliko pikova prve runde, ko zna, u NBA ligi je sve moguće, to najbolje znaju upravo navijači Dallasa.

Šta god da se desi, u Bostonu će morati da odrade i mnogo teških razgovora, jer moderna svalačionica ipak opstaje na starim principima. Mora da se zna ko kosi, ko vodu nosi i bez obzira da li će neko uloge u timu prozivati po grčkoj abecedi ili nekim novo normalnim epitetima, hijerarhija mora da postoji. Da li je lako reći da je najbolji među njima u rehabilitaciji, da li je lako reći da je najbolji drugi, ipak drugi, da li će biti lako ubediti ostale, ma ko to bio, da su ostali, nekim redom, sigurno da neće. Ali, bez toga i sa tim, Boston se lako odrekao epiteta dinastija uz ovu generaciju koja je tako mnogo nudila prošlog, a tako malo ovog leta.

*Pur pena - vrsta pene koja se koristi za ispunu, vezivanje i izolaciju različitih materijala u građevinarstvu.