Čekajući jubilarac

Bez obzira na sve, ovo je njena sezona karijere. Neke teniserke je odigraju kao jako mlade, nekima je potrebna emocionalna zrelost da bi izvukle maksimum iz sebe, a ona je sa 32 pune godine zaigrala – nikad bolje. Ove 2025. godine igrala je u šest finala sa dve različite partnerke, radovala se u Ruanu u Klivlendu, a doživela neuspehe na po jednom turniru iz svake kategorije. Verovatno je maštala da „tanjir“ sa grend slema ponese kući nakon finala singla, ali je baš zbog broja proslavljenih rođendana i tek nešto manjeg broja godina na teniskom terenu poraz u finalu dubla na Rolan Garosu prihvatila kao uspeh karijere.

- Priznajem, vežbala sam govor pod tušem. Kada sa 32 godine igrate prvo finale nekog grend slema, onda imate mnogo ljudi kojima morate da se zahvalite. Hvala svima, posebno Ani što je uzela „socijalni slučaj“ Krunić samo tri dana pre turnira. Drago mi je što me je prihvatila i što je nisam skroz osramotila. Mnogo je članova moje porodice doletelo ovde, nadam se da su došli da me podrže, a ne zato što misle da mi je ovo poslednje finale. Moja baka ima više od 90 godina, molila se za mene, ali nije uspelo kako treba. Mama, volim te, bez tebe ne bih bila ovde – slikovito i duhovito, kakva je i inače, govorila je srpska teniserka Aleksandra Krunić početkom juna nakon neuspeha u finalu u Bulonjskoj šumi.

Kasnije je, takođe u svom stilu, objasnila i šta će učiniti sa novčanim delom nagrade.

- To je nekih 100.000 evra... Je l’ ste videli cene stanova u Beogradu!? Moram da otplatim neka dva stana, investitori me čekaju za plaćanje, hvala im na tome. Volim da trošim novac i na muziku. Iznajmiću neki lep restoran, pozvaću prijatelje i tako proslaviti ovaj uspeh. Uživam u tome, jer nemam puno prilika da okupim sebi drage ljude – objasnila je 163 centimetra visoka srpska teniserka, koja je zbog borbenosti i požrtvovanosti na terenu još ranije dobila nadimak „Atomski mrav“.

A do tog je finala u Parizu stigla besprekornom igrom u paru sa Anom Danilinom, zemljakinjom po rođenju, ali ne i po zastavi i poreklu, iako je samo tri dana pre početka turnira izgledalo da na njemu neće ni učestvovati. Trebalo je da nastavi saradnju sa Samantom Santamarijom, ali je od nje dobila poruku: Ne znam da li ćemo ući u glavni žreb, možda bolje da nađemo nekog drugog.

I Amerikanka je našla. Britanku Maju Lumsden, sa kojom je zaustavljena u drugom kolu bez osvojenog gema u dva seta. Nebitno od koga. Jer, ovo nije priča o njima. Ovo je priča o devojci kojoj je rano jutros u Tokiju izmakla deseta titula u karijeri. Deveta u dublu. Treća ove godine.  

Rođena je u Moskvi krajem zime 1993. godine u ona, teška vremena. Odrastala je uz majku Ivanu, oca Bratislava i sestru Anastasiju. Stašu. Baka Vera i deda Slobo, po maminoj lini, uvek su bili tu da je podrže i u životu, ne samo u tenisu. A „beli sport“ je zavolela „na prvu“. Za košarku ili odbojku nije imala visinu, fudbal je igrala samo sa dečacima iza zgrade, a plivanje je odbacila jer je kolektivni igrač – ne potvrđuju li to nastupi u singlu, njih 19, i još 17 u dublu za 11 godina u Fed reprezentaciji Srbije? Finansije su glavni problem mladim talentima u tenisu, a ona je imala sreću da je prijatelj njenog oca još iz studentskih dana preuzeo ulogu sponzora. I to bez ikakvog pritiska na mladu Aleksandru, što ne znači da ga nije bilo unutar porodice. Bar ponekad.

- Mama je znala da mi kaže: „U redu, Aki, ali znaš... Siniša je dao novac pa moraš ovo...“ Kao da se ja ne trudim – podsetila je Krunićeva jednom prilikom na dešavanja iz rane mladosti.

Trenirala je u Spartaku, a potvrdu da dobro radi dobila je već 2007. kada joj je pripala srebrna medalja „Tenis Evropa“ za devojčice do 14 godina. Iako su na istim terenima deceniju ranije udarce razmenjivale, između ostalih, Ana Kurnjikova, Elena Dementijeva i Anastasija Miskina idola nije pronašla među njima već u dami rođenoj u Kanadi, koja je nastupala za Francusku, a sada penzionerske dane provodi na Mauricijusu. 

- Sportski idol mi je oduvek bila Meri Pirs. Obožavala sam njen damski način razbijanja protivnica – priznala je Aleksandra.

Tek punoletna, aprila 2011, u paru sa osam godina starijom Jelenom Janković ostvarila je jednu od najvažnijih pobeda u karijeri. Borile su se u Bratislavi za ulazak u Svetsku grupu Fed Kupa sa Danijelom Hantuhovom i Magdalenom Ribarikovom. Slovakinje su prvi set dobile 6:2, u drugom su vodile 5:1 i imale nekoliko meč lopti. Aleksandra i Jelena su osvojile šest gemova u nizu, izjednačile na 1-1 u setovima i u trećem setu slavile 9:7.

- Neverovatno je kako smo dobile taj odlučujući duel. Nisam nikada više osetila toliko emocija u jednom trenutku u svom sportu – istakla je predstavnica Srbije na Olimpijskim igrama 2016. godine u Rio de Žaneiru.

Najviše žali za porazom u osmini finala US Opena 2014. od Viktorije Azarenke, jer je dobila prvi set i imala više od igre, a najdražu pobedu upisala je juna 2018. u finalu turnira u holandskom Rozmalenu protiv Kirsten Flipkens. Posle tog trofeja, jedinog u singlu u karijeri, popela se najviše na WTA lestvici – do 39. pozicije.

Nastavila je da sanja, ali nije išlo. Spletom različitih okolnosti ostajala je bez dobrih rezultata u singlu, trofeji su joj bili sve dalji pa je sreću pronašla u dublu. Operisala je u međuvremenu i prednje ukrštene ligamente kolena, ali se vratila na najbolji mogući način, što ovogodišnji rezultati i potvrđuju.

- Dubl mi pomaže da se osećam kao da radim nešto u životu, jer igram i veće turnire. Da vidim da sam još na tom nivou – zna Aleksandra da se našali na svoj račun.   

Od ponedeljka će biti 17. na listi dubl igračica na svetu, što će joj biti najbolji plasman u karijeri. U paru sa Kazahstankom, rođenoj takođe u Moskvi, nalazi se na devetom mestu na ovosezonskoj WTA rang listi parova zbog čega predstavljaju prvu zamenu na završnom Mastersu u Rijadu, koji će biti odigran od 1. do 8. novembra. Na njemu će i nastupiti ukoliko neki od dublova odustane pre ili tokom takmičenja.

Još ne razmišlja o kraju karijere, ali zna da ne bi mogla da trenira decu. Kaže da nema strpljenja za to. Ako joj se usladi u dublu, ne odbacuje mogućnost da istovremeno nastupa i trenira neku profesionalnu igračicu. I dalje voli matematiku i brojeve, toliko da joj misli odlutaju ka tome da bi mogla da završi još jedan fakultet. Jedan već jeste. Bavi se i preprodajom nekretnina, a sa najboljim drugom otvorila je salon lepote u Beogradu. Životni i sportski moto pronašla je u rečenici iz omiljenog joj “Malog princa”: “Čovek samo srcem dobro vidi, suština je očima nevidljiva.”

Ona je suštinu pronašla u radosti koju oseti svaki put kada zakorači na teniski teren.