Dokle više, Danci

Bilo je 26:24 i gol Nemačke je bio prazan. Rukometaš Danske je šutirao i delovalo je da će lako povećati na tri gola prednosti za svoj tim. A to je obično sasvim dovoljno. Ali ne. Andres Volf je uspeo da stigne i doletevši sa klupe spreči laganu egzekuciju.

Možda je to taj trenutak. Možda bi taj potez nemačkog golmana mogao da prelomi stvar u drugom smeru.

Od tog 50. minuta utakmice, sve do 55. bilo je mnogo takvih poteza. Bilo ih je i pre toga. Minutima. Utakmicama. Godinama. Čitav svet koji voli rukomet samo čeka taj trenutak kada će se stvar, možda, preokrenuti. I čitav taj svet dobro zna i samo čeka momenat kada će te nade umreti.

Došao je u momentu kada je Danska vodila 30:27, a dežmekasti Emil Nilsen je stao da brani sedmerac. I odbranio ga je. Do kraja utakmice Nemačka je postigla tačno nula golova. Danska je sa još četiri prelomila stvar.

I opet je sve delovalo na onaj košmar koji se ponavlja. Na beskrajni krug iz koga žrtva ne može da se iščupa, koliko god puta delovalo da je nadomak. Iz košmara je makar moguće trgnuti se. Vrisnuti. Iz totalne dominacije danskog rukometa - nije.

Tako je rukometna reprezentacija Danske postala evropski šampion, kompletiravši sve trofeje istovremeno. Ustoppelig kraft, tako bi nekako rekli Danci. Ili mi mislimo da bi oni to tako rekli. Ali za njih je rukomet nešto više: "festival života", kako je jednom napisao "Berlingske".

Čuveni danski rukometni istoričar Tomas Ladegard, kada je upitan da objasni fenomen rukometa u njegovoj zemlji, rekao je da je rukomet "samo čista slika Danske". "Kako mi želimo da naše društvo izgleda, sa svim svojim socijaldemokratskim vrednostima i zajedništvom, tako igra naša rukometna reprezentacija", napisao je Ladegard.

Možda i ključan trenutak u istoriji danskog rukometa je i njegova "decentralizacija". Sedamdesetih godina rukomet je prestao da bude sport intelektualaca, studenata i pesnika u Danskoj i raširio se u manje sredine, u kojima su građene jednostavne rukometne dvorane.

Pola veka kasnije u toj zemlji je registrovano 115.000 rukometaša i rukometašica. Političari kampanje fokusiraju na rukometaše (premijerka Fridriksen je svoj promotivni spot snimala baš u rukometnoj hali), veliki trgovinski lanci angažuju rukometaše, oni su idoli školarcima i najpoželjniji zetovi danskih gospođa. Junaci iz Andersenovih bajki. Metafora Danske.

Takav društveni konteks stvara savršenu osnovu za razvoj sistema igre, koji opet u sebi sadrži osnove svakodnevnog života prosečnog Danca. Težak, krvav rad. Solidarnost. I postavljanje pravih ljudi na prave pozicije.

Kada jedna reprezentacija od sedam pozicija u rukometu ima najboljeg igrača makar na četiri, a mnogi bi zakrvili tvrdeći da ga imaju i na šest, zvuči blasfemično reći da je nevažno ko je na terenu. Ali jeste. Ambijent i sistem, jasna ideja i težak rad, stvorili su procese i automatizme u kojima nema odstupanja. Mlin melje (to nije na danskom).

Dokle više, Danci?

Frustracija je tim pitanjem promašila metu. Njena srž nije u ludačkoj odbrani debeljuškastog Nilsena, ili akrobatskom pogotku Gidsela pod faulom. Ona je u seoskoj školi rukometa koja stvara Dance za ceo život. A to u savremenom rukometu znači - borce, koji maksimizuju svoje kvalitete i timsko skrivaju mane. One koji su u stanju da izdrže svaki nalet i pritisak i svako pitanje - da li je baš ovo momenat kada će se stvari preokrenuti.

Izgleda da neće.