Bosna i Hercegovina
Reći da je plasman Bosne i Hercegovine na Svetsko prvenstvo iznenađenje bilo bi preblago. Tim koji je uspeo da ostvari samo četiri pobede u prethodnih 19 utakmica tokom dva kvalifikaciona ciklusa stigao je na raskrsnicu kada je Sergej Barbarez preuzeo kormilo 2024. godine. Kampanja koja je usledila bila je haotična, emotivna i povremeno iracionalna, što i dalje deluje kao najautentičniji opis samog bosanskog fudbala. Ali Barbarezov tim je nekako pronašao način da prođe kroz sve to, eliminišući i Vels i Italiju u dramatičnom baražu i plasiravši se na tek drugo Svetsko prvenstvo u istoriji zemlje.
Bivši kapiten je godinama čekao na ovaj posao, toliko dugo da u međuvremenu nigde nije radio kao trener. Igrao je profesionalni poker i uživao u penziji pre nego što ga je Fudbalski savez BiH konačno kontaktirao. Oko sebe je okupio bliske prijatelje i bivše saigrače: Emir Spahić je postao sportski direktor, dok su se Saša Papac i Zlatan Bajramović priključili stručnom štabu.
U Barbarezovoj prvoj godini debitovalo je 16 igrača, od kojih je većina odrasla i fudbalski se razvijala u inostranstvu, od Švedske i Nemačke do Austrije i Sjedinjenih Američkih Država. To je postalo temelj ove nove selekcije Bosne. Barbarez je možda bio bez pobede u svojih prvih osam mečeva i našao se na udaru oštrih kritika, ali je insistirao na tome da mu je najpre potrebno da ponovo izgradi mentalitet ekipe.
Bosna pod ovim trenerom ne igra naročito lep fudbal i sistemi se redovno menjaju (uglavnom između 4-2-3-1 i 4-4-2) ali formacije brzo padaju u drugi plan čim utakmice postanu emotivne, što je sa Bosnom najčešće slučaj.
Identitet tima zasniva se na agresivnoj odbrani, direktnom fudbalu i brzim tranzicijama. Mladi igrači kao što su Kerim Alajbegović, Esmir Bajraktarević, Tarik Muharemović i Amar Dedić doneli su novu energiju u ekipu koju i dalje predvodi veteran Edin Džeko. Malo je verovatno da će Bosna dominirati u većini utakmica u grupi B - protiv Kanade, Švajcarske i Katara - ali poseduju dovoljno kvaliteta, emotivnog naboja i nepredvidivosti da postanu jedan od najneugodnijih timova na turniru.
Selektor
Sergej Barbarez je godinama kritikovao način na koji se vodi bosanski fudbal i već je bio gotovo potpuno prestao da očekuje poziv iz Sarajeva, nakon što je još 2009. godine prvi put izrazio interesovanje za ovu ulogu. Nekih 15 godina kasnije preuzeo je reprezentaciju, bez ikakvog prethodnog trenerskog iskustva, i debitovao na klupi protiv Engleske u 52. godini života.
Kao bivši kapiten i kultna ličnost, Barbarez je stigao obećavajući iskrenost, emotivnu povezanost i potpuno resetovanje nakon godina disfunkcionalnosti oko nacionalnog tima. Neprestano je ponavljao istu poruku o strasti, ponosu i odgovornosti koju nosi igranje za domovinu, i na kraju je ova mlada ekipa to upila. Nakon pobeda u baražu nad Velsom i Italijom, njegov status je dodatno porastao, trijumf protiv Italije transformisao ga je iz autsajdera koji igra poker u jednu od najvažnijih sportskih ličnosti u istoriji Bosne i Hercegovine.
Zvezda tima
Postoje obični fudbaleri, a postoji i Edin Džeko. Čak i u 40. godini, sve se nekako i dalje vrti oko Edina. Kapiten Bosne i Hercegovine ostaje najveći fudbaler u istoriji ove zemlje, njen najbolji strelac svih vremena i referentna tačka čitave jedne generacije. Mlađi igrači u ekipi govore o njemu sa strahopoštovanjem koje se graniči sa nevericom.
Džeko više ne dominira utakmicama fizički onako kako je to nekada činio u Volfsburgu ili Mančester Sitiju, ali njegovo razumevanje prostora, tajminga i ključnih trenutaka pod pritiskom i dalje je na vrhunskom nivou. Tokom baraža ponovo je pružio maksimum onda kada je Bosni bio najpotrebniji. „Sve dok osećam da mogu da pomognem, biću tu“, izjavio je nedavno. Bosna ne bi bila na ovom Svetskom prvenstvu bez njega.
Igrač na koga treba obratiti pažnju
Kerim Alajbegović bi sa svojih 18 godina već mogao da bude najprirodnije nadareni napadački talenat kojeg je Bosna i Hercegovina proizvela još od Miralema Pjanića. Ovaj vezni fudbaler, koji je proveo sezonu u Red Bul Salzburgu pre nego što je Bajer Leverkuzen aktivirao otkupnu klauzulu, na turnir stiže sa onim neustrašivim stavom koji neki igrači imaju u tim godinama. Ono što se ističe nije samo njegova tehnika, već i njegov karakter. Barbarez je ukazao poverenje ovom osamnaestogodišnjaku da izvodi penale u obe penal-serije u baražu, a Alajbegović je odgovorio potpunom smirenošću. Elegantan između linija i neustrašiv sa loptom u posedu, on deluje kao lice sledeće generacije Bosne.
Heroj iz senke
Bosna i Hercegovina je godinama stvarala centralne bekove koji su prvenstveno razmišljali o odbrani, a tek naknadno o samoj igri. Međutim, Tarik Muharemović deluje kao prvi koji je oblikovan potpuno drugačijim mentalitetom. Rođen u Sloveniji i fudbalski stasao u Austriji, pre nego što je kroz italijanski fudbal prošao kroz Juventus i Sasuolo, ovaj levonogi defanzivac je tiho postao jedan od igrača u koje Barbarez ima najviše poverenja.
On nije naročito glasan, agresivan ili dramatičan, što kod odbrambenih igrača na Balkanu obično izaziva sumnjičavost. Umesto toga, Muharemović probleme rešava smireno, iznosi loptu napred i donosi Bosni nešto što joj je godinama nedostajalo - staloženost.
Verovatni sastav
(4-4-2) Vasilj - Dedić, Muharemović, Katić, Kolašinac - Memić, Tahirović, Šunjić, Alajbegović - Džeko, Demirović
Šta očekivati od navijača?
Podrška Bosne i Hercegovine je emotivna čak i za balkanske standarde. Deo navijača će doputovati iz same Bosne, dok će drugi stići iz ogromnih zajednica dijaspore širom Nemačke, Austrije, Švedske, Švajcarske i Sjedinjenih Američkih Država. Kada se spoje, čim utakmice počnu, oni obično postaju jedna glasna, neumorna masa. Svetska prvenstva su im neverovatno važna jer se dešavaju tako retko, samo na ulicama Sarajeva više od 100.000 ljudi je proslavilo plasman.
Deo podrške je organizovan kroz ultra grupu „BHFanaticos”, koja prati reprezentaciju u različitim sportovima i diktira atmosferu tokom mečeva. Očekujte ogromne plavo-žute zastave, simbole ljiljana iz srednjovekovne Bosne, neprestano pevanje, bubnjeve, dimne bombe i koreografije. A uz utakmice idu i duge noći, jer Bosanci imaju običaj da slave svaki mali fudbalski trenutak kao da se više nikada neće ponoviti.
Odnos sa SAD/Trampom?
Odnos Bosne i Hercegovine sa Sjedinjenim Američkim Državama je generalno pozitivan, iako Bosanci imaju običaj da o politici raspravljaju sa istom onom energijom koju čuvaju za fudbalske sudije. Mnogi Ameriku i dalje povezuju sa konačnim doprinosom završetku rata devedesetih godina, dok SAD danas ugošćuje ogromnu bosansku dijasporu, posebno oko Sent Luisa, koji često u šali nazivaju „četvrtim najvećim gradom u Bosni”.
Što se Donalda Trampa tiče, mišljenja su podeljena, što u Bosni obično znači da su svi nesrećni iz potpuno različitih razloga. Ipak, deluje da su gostujući navijači daleko više iznervirani Fifom nego Belom kućom. Glavna zamerka je logističke prirode, unutrašnji letovi, apsurdne udaljenosti i cene ulaznica zbog kojih ovaj turnir manje deluje kao jedno Svetsko prvenstvo, a više kao tri odvojena koja su slučajno spojena u jedno.
