Sigurno ste nekada gledajući utakmice najjačih klubova uočili nekog fudbalera koji vidljivo nema kvalitet za taj nivo fudbala. Takvih je imena puno, ali da ih ne bi spominjali u negativnom kontekstu, na vama je da zamislite svog favorita. Kao što je za sve u životu postoji kontrateg koji pravi balans u univerzumu, tako postoje i oni fudbaleri na kojima su se kola slomila da igraju u mnogo slabijem ili manjem klubu od onoga što objektivno zaslužuju.

Dugo je taj kontrateg bio Giorgi Kočorašvili, reprezentativac Gruzije i vezista Levantea, ali ne više. Njegov odlazak je klub potvrdio 31. marta, a da je to urađeno samo dan kasnije, mnogi navijači Žaba, kako je nadimak kluba iz Valensije, bi i dalje gajili nade da je to samo šala i da njihov heroj ostaje i dalje kod njih. Voleli bi to više od svega, mada i sami svesni činjenice da zaslužuje mnogo jači klub i da je pravo čudo da su ga imali u svojim redovima nakon što je blistao na prošlom Evropskom prvenstvu. Takav se sada pojavio i ugrabio ga, pa će od naredne on biti fudbaler Sportinga iz Lisabona.

Nisu Portugalci sudili po tome gde igra, kao što je u bajci princeza sudila o žabi na osnovu njenog izgleda, svesni da se i u drugoligaškim ekipama može naći poneki princ samo trenutno prerušen u žabu. Sada je žaba konačno postala princ. Postala je, zapravo, lisabonski lav, a hoće li postati i kralj lavova, ostaje nam da vidimo. 

Ekvilibrijum iz prvog pasusa ovog teksta više neće praviti “El Equilibrio”, kako su ga navijači i komentatori u Španiji neretko zvali zbog svoje uloge na terenu, jer je Kočorašvili konačno našao klub po meri. Bio je to oproštajni poklon Sportingu novog sportskog direktora Mančester sitija Uga Vijane i pravi primer njegovog umeća. Gotovo je nemoguće dobiti boljeg fudbalera danas za cenu od 5.5 miliona evra, koliko su Portugalci platili. Levante bi za ovaj duševni bol trebalo da dobije i 2 miliona kroz određene bonuse, a ima i 12.75% od budućeg transfera. Kako to biva na Pirinejskom poluostrvu, odmah su zacepili i otkupnu klauzulu koja iznosi 80 miliona evra, a za njega je bio zainteresovan još jedan „zeleno-beli“ klub – Seltik, ali su debelo zakasnili.

Naime, Sporting i Levante su postigli dogovor još zimus, ali nisu hteli da to javno objavljuju da ne bi remetili atmosferu u svlačionici i na tribinama španskog kluba u pohodu na povratak u Primeru. Plan im je, međutim, pokvarilo portugalsko regulatorno telo za finansije koje na svaka 4 meseca obavlja provere i pravi izveštaj koji bi ubrzo bio javno dostupan, pa su dva kluba ranije od prvobitne namere ozvaničili transfer po logici „bolje da ovo čujete prvo od nas“. Na svu sreću, to nije uticalo na ishod sezone jer je Levante osvojio trofej u drugoj ligi.

DO PRE DVE GODINE IGRAO U TREĆOJ LIGI

Giorgi Kočorašvili rođen je 29. juna 1999. u Tbilisiju, a prvi ozbiljniji susret sa fudbalom imao je u Dinamovoj akademiji. Odatle ga je kao 15-godišnjaka preuzeo Saburtalo (sada nosi ime Iberija 1999), još jedan klub iz gruzijske prestonice, za koji je i debitovao u seniorskoj konkurenciji 2017. Pažnju skauta privukao je na Evropskom prvenstvu za igrače do 19 godina koje se održalo baš u Gruziji, a deo talentovane reprezentacije domaćina su tada bili još i Davitašvili, Čakvetadze i Kvarachelija. Bio je to period kada je nova strategija saveza u cilju opšteg poboljšanja gruzijskog fudbala bila tek na početku, pa su igrači odatle odlazili čim stigne prva ponuda iz inostranstva.

Ponuda je stigla iz Đirone, baš u nedeljama kada je klub iz Katalonije postajao deo Siti grupe. Stigao je na dvogodišnju pozajmicu iz Saburtala, ali nije dobio priliku ni da debituje za njih, već je sve vreme igrao za Peraladu, Đironin rezervni tim koji se takmičio u 3. ligi. Dodatni problem, uz kulturalni šok i odvajanje od doma u tim godinama, predstavljalo je to što tada nije govorio ni španski, ni engleski jezik. Po isteku pozajmice i ispadanju Đirone iz Primere 2019. vratio se kući.

No, nije se tamo zadržao jer je njegove igre u trećoj ligi pratio Levante, koji ga i dovodi tog leta za 250 000 evra. Nije odmah dobio šansu u prvom timu, štaviše, četiri sezone se kalio u rezervnom timu i u trećeligašu Kasteljonu, pa je tek u sezoni 2023/24 počeo da se ustaljuje u prvom timu Levantea koji je tada igrao u Segundi.

TIHI HEROJ REPREZENTACIJE

Čim je počeo redovno da igra za klub, selektor Vili Sanjol mu je odmah uručio poziv u reprezentaciju budući da Gruzija nema baš preveliku bazu igrača. Verovatno ni sam Francuz nije očekivao da će mu Kočo postati jedan od omiljenih i najvažnijih igrača tako brzo.

Iako su Gruzini igrali dobro u teškoj grupi u kvalifikacijama, na svoje prvo prvenstvo Evrope od osamostaljenja su otišli uz pomoć rezervne opcije na osnovu osvajanja svoje grupe u C Ligi nacija, pobedivši u plej-ofu Luksemburg i Grčku. Već tada smo dobili naznaku da ova reprezentacija raste kao testo i da je Sanjol stvorio homogenu grupu i atmosferu.

Imali su tada, a imaju i dalje Zlatnu generaciju uz nestvarnog Mamardašvilija na golu, iskusnu odbranu i potentan napad sa Kvarachelijom i Mikautadzeom i kreatorom Čakvetadzeom iza njih. Poslednja kockica u tako skladnoj slagalici koja bi bila most između linija tima, to vezivno tkivo, postao je Kočorašvili.

Ipak, u grupi sa moćnim Portugalom, iskusnom Češkom i talentovanom Turskom, nije se davalo previše šansi Gruziji, ali su pobedom protiv prvih, bodom protiv drugih i nezasluženim porazom od trećih otišli u osminu finala u poretku trećeplasiranih. Naleteli su tu na kasnijeg šampiona Španiju, ali su i protiv njih pružili sjajan otpor, i čak poveli.

Dok su naslove i pohvale većinom dobijali Mamardašvili zbog svojih odbrana, Kvarachelija zbog driblinga i Mikautadze zbog golova, u tišini je sav onaj posao koji se ne vidi na prvu obavljao upravo Kočo, koji je upisao i asistenciju u prvom meču protiv Turske. 

Bio je jednako dobar i kao „šestica“ i „osmica“. Doneo je svojoj ekipi siguran pas – 165 od 179 dodavanja je bilo kompletirano sa preciznošću od sjajnih 92%. I nisu to bili oni alibi pasovi prvom do sebe – imao je u proseku 3.3 duge lopte po meču, što je pri vrhu na prvenstvu, a od onih koji su imali više, samo su Džan i Sergej Milinković-Savić imali veću preciznost od njegovih 87%. Čak 23 oduzete lopte protivniku imao je na ova 4 meča, uz nebrojeno mnogo iznetih lopti pod presingom. Uz to, preorao je terene u Nemačkoj uzduž i popreko uz 48 pređenih kilometara, što je tačno 12 u proseku po utakmici i 5 kilometara više od bilo kog saigrača.

Pored statistički sjajnog prvenstva, prošao je i „eye-test“ kod onih koji fudbal gledaju nešto pažljivije. Zato je bilo očekivano da će napustiti Levante koji se tada spremao za još jednu sezonu u drugom rangu i pređe u mnogo bolji klub. Spominjali su se Lacio, Torino i još par klubova sličnog ranga, ali je na iznenađenje svih ostao veran klubu iz Valensije.

GUNDOGAN ZA SIROMAŠN(IJ)E

Na osnovu navedenih podataka sa Evropskog prvenstva može se zaključiti koje su najveće vrline Kočorašvilija i kakav je tip igrača. Sjajan je „box-to-box“ veznjak, a može da igra i nešto povučenije kao zadnji vezni, mada je bolje tada upariti ga sa još jednim zadnjim veznim. Nije mu bilo strano da odigra i kao bočni fudbaler kada je trebalo, mada mu je to daleko od primarne pozicije. Od svetski poznatih fudbalera, možda najsličniji je Gundoganu, ali razume se, na nižem nivou.

Prošle sezone je, uz Kalrosa Alvareza, bio najbolji igrač tima, postigavši 6 golova i 4 asistencije. Način na koje je postizao golove dovoljno govori o njegovoj svestranosti – levom, desnom, iz penala, slobodnog udarca i otvorene igre. Miran je na lopti, kontroliše tempo, odličan paser i šuter, sjajno čita igru, trči za dvojicu i donosi balans ekipi. Ono što mu je slabiji deo igre, slično kao i Gundoganu, jeste igra glavom i vazdušni dueli zbog svoje visine od 178 centimetara, a mana mu je i što je nešto sporiji. To, pak, nadoknađuje agresivnošću, inteligencijom i zalaganjem. Uz svoju skromnost i ponašanje, san je svakog trenera, nezavisno od stila koji trener zahteva, niti koju taktiku i formaciju koristi, jer se Kočo uklapa u sve.

KAPETAN AMERIKA I DEČAČKI SNOVI

Verovatno je glavni problem zbog čega se Kočorašvili, i pored svih kvaliteta, nije ranije probio u elitni nivo fudbala taj što nije umeo da se nosi sa pritiskom. Posle svake utakmice ulazio bi na internet i čitao komentare o sebi, a te kritike su mu teško padale. Brzo je shvatio da ima problem, pa je uradio ono najbolje što je mogao – unajmio sportskog psihologa. Uz svakodnevnu disciplinu, ne samo da je uspeo da tu lošu naviku ostavi iza sebe, već je promenio potpuno svoj mentalitet, postavši vođa na terenu i van njega koji je primer saigračima.

Taj težak deo svoje karijere sada živi samo kroz njegovu proslavu golova udarcem pesnicom o pod u stilu strip junaka Kapetana Amerike sa kojim se poistovetio: „U priči o Kapetanu Americi, ljudi su za njega govorili da je slab, da nije bio spreman. Onda je potpuno promenio sebe i spasio svet, pomagao ljudima. Kada ovako slavim, to je za svu decu kojoj je rečeno da nisu spremna za izazove. Ono što im prenosim je da ako ja to mogu da uradim, i ako Kapetan Amerika može, onda mogu i oni. Morate verovati, raditi naporno i imati disciplinu.“ 

https://x.com/SportingCP_en/status/1941918733741457825 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— SportingCP_en (@SportingCP_en) December 7, 2023

A dok je on bio dete, uvek je sanjao o tome da igra u Ligi šampiona, takmičenje koje mu roditelji obično nisu dozvoljavali da gleda jer su se mečevi, zbog vremenske razlike u Gruziji, igrali u doba kada je odavno trebalo da spava. Njegovi su dečački snovi postali stvarnost pošto će sa Sportingom igrati u tom takmičenju, dok sada njegovi roditelji, kao ni mnogi Gruzini, neće spavati zbog njega.

Sada je konačno u klubu kakav svojim kvalitetima, i na terenu i van njega, zaslužuje. Sporting nije onaj sam krem evropskog fudbala, ali jeste na prvom sledećem nivou, baš na kome je i sam Kočorašvili. Ostaje mu sada da dokaže da može da ode i do samog kraja, pa sa 27 ili 28 godina napravi transfer karijere, mada je i ovo sasvim dovoljno.

Od njegovog transfera u Sporting profitiraće i njegov nacionalni tim koji polako ima sve više fudbalera u najboljim evropskim klubovima i koji će igrajući na elitnom nivou podići kvalitet reprezentacije. Gruzijski fudbaleri polako postaju sinonim za pouzdanost, pa se, uz rezultate odličnog rada saveza, očekuje uskoro još fudbalskih majstora sa obala Kaspijskog jezera u velikim klubovima.

A sada je na univerzumu da za svoj ekvilibrijum pronađe novog dobrog fudbalera koji će igrati u klubu ispod svog nivoa jer je „El Equilibrio“ našao savršen balans – odličan fudbaler u odličnom klubu.