Hoće li Partizan preživeti?

Daleko smo mi od kapitalizma. Nekako nam je usađeno da je naše samo naše, dok krajičkom oka gledamo i ka onome što je označeno kao zajedničko, ne bi li ugrabili deo i od tog kolača. Tako nam je u svakoj sferi društva, a samim tim i u sportu. Čelnici lokalnih, granskih i državnih saveza obilato pomažu postojanje klubova. I dok je to razumno na amaterskom nivou, jer bi decu i mlade i trebalo sklanjati sa ulice i usmeriti u hale i na stadione, ta veza sa profesionalcima (pre)često je sklona pucanju.

A kada do njega dođe, a uglavnom se to desi pre ili kasnije, sportisti i sportski radnici nađu se na ulici. Najsvežiji primer prestanka ulaganja državnog novca u plate protagonista na i oko terena dogodio se u rukometnom klubu Partizan. Nakon što mu je blokiran račun u banci, usled političkih promena u Srbiji, ostao je bez izvora finansiranja. A ubrzo i bez predsednika i čitavog Upravnog odbora, trenera i pojedinih igrača. I sigurno da ova lista odlazećeg kadra nije konačna.

Partizan je prethodnih godina predstavljao jedan od uspešnijih projekata u srpskom sportu. Osvojio je dve uzastopne titule prvaka države čime je prekinuo dominaciju novosadske Vojvodine, a pred tekuću sezonu formirao je najskuplji tim u svojoj istoriji, ali i jedan od najskupljih u istoriji srpskog rukometa sa budžetom od oko 2,5 miliona evra.

Ekipa je posle 13 godina zaigrala u Ligi šampiona, gde se rezultatski nije proslavila, ali je samo učešće posmatrano kroz prizmu sticanja iskustva za sezone koje dolaze. Sa tim ciljem angažovan je i selektor reprezentacije Srbije Raul Gonzales, ali je aktuelni trenutak pokazao da ova kula nije bila sagrađena na zdravim i čvrstim osnovama zbog čega se ekspresno srušila kao da je od karata.

Španski stručnjak je već podneo ostavku, a levi bek Miloš Kos se vratio u Nemačku i zadužio opremu Veclara. Izraelac Joav Lumbrozo, Austrijanac Tobijas Vagner, Španac Migel Sančez Migaljon, Belorus Vladislav Kuleš, Rus Sergej Ivanov i Bosanac Bekir Čordalija napustili su Beograd pošto su im otkazani stanovi u kojima su živeli i restorani u kojima su se hranili.

S obzirom na to da je sezona u punom jeku, teško je predvideti gde bi oni mogli da nastave karijeru mada se čini da su klubovi iz regiona, pogotovo iz Makedonije, spremni da pojedincima budu luka spasa. Vardaru je interesantan Aljoša Damjanović, dok bi u Eurofarm Pelisteru rado videli Izraelca Lumbroza u svojim redovima.

U klubu će, za sada, sigurno ostati sportski direktor Ivan Dimitrijević i direktor mlađih kategorija Strahinja Milić, ali je pitanje da li i njih dvojica imaju snage i volje da se bore sa neplaniranim nedaćama kao deo narednog rukovodstva, ako i kada ono uopšte bude izabrano.

I tako smo, krećući se u krug, došli na početak ove priče. Previše oslanjanja na državu i finansijska zavisnost od nje nemaju svetlu budućnost u vremenu biznis projekata. Vreme radosti i slavlja u Partizanu bilo je usko povezano sa državnim novcem plasiranim preko raznih puteva i puteljaka. I zato je sada ovaj klub ostavljen na ledini.

Slična sudbina zadesila je kroz istoriju još nekoliko srpskih klubova. Niški Železničar je bio važan faktor i u vreme stare Jugoslavije, ali je krenuo nizbrdicom rapidnom brzinom nakon što je grad obustavio njegovo finansiranje zbog dugotrajne blokade računa. On se ugasio 2009, a kasnije su raznim fuzijama pokretani rukometni klubovi u Nišu uz pomoć “veštačkog disanja”.

Zrenjaninski Proleter je početkom devedesetih godina prošlog veka bio šampion Jugoslavije u dva navrata, a u sred prošle sezone odustao je od takmičenja u Superligi Srbije zbog nedostatka sredstava da pokrije osnovne troškove. Klub je izbegao gašenje samo zbog angažovanja novoformirane Radne grupe i sada se takmiči u Prvoj ligi “Vojvodina”.

U istom rangu takmičenja, ali u grupi “Istok”, za bodove se bore i rukometašice Zaječara, čije su prethodnice na prelazu iz prve u drugu deceniju ovog veka četiri puta uzastopno bile najbolje u Srbiji. Međutim, promenom političke strukture na vrhu države, ovaj klub je doživeo dane kroz koje sada prolazi Partizan. Preko noći ostao je bez para, uprave i igračkog kadra i nikada više nije bio ni blizu ostvarenih uspeha. Dani i nedelje pred nama pokazaće kakva sudbina čeka crno-bele.

Sličnih primera bilo je i u komšiluku. Mađarski Dunafer bio je prvak Evrope u obe konkurencije, ali je doživeo finansijski krah nakon promene vlasništva u lokalnoj čeličani po kojoj je nosio ime. Ponos Rumunije dugo godina bio je Olčim Ramniku Valča, finalista Lige šampiona i čak 19 puta prvak države za dame, ali je zbog velikih finansijskih problema i dugova vodećeg proizvođača u hemijskoj industriji Centralne i Istočne Evrope zvanično ugašen maja 2013. godine.

Iako su dobrim delom finansirani i iz privatnog sektora, ekonomska kriza i ukidanje javnih subvencija u lokalnim samoupravama doveli su do gašenja i španskih giganata Siudad Reala i Atletiko Madrida. Stoga je zaključak jedan jedini: koračanje sporta i politike ruku pod ruku može doneti određeni benefit, ali deluje da je na duge staze bankrot neminovan.