Tončev otišao, problemi nisu

„A, b’e, bate, je l’ oseti zemljotres?“

„Kakav, b’e, zemljotres? Nesam ništa.“

„Ne’e valjda da nesi čuo? Pa, Ivica si otide iz Radnički.“

„U, b’e... Ma, nesam, deca me juče nešto zamajala. Pa, dobro li je to?“

„Dobro je, kako ne. Tol’ke godine samo obećava, a mi sve gori i gori.“

„Pa, kuji će sad da preuzne klub?“

„E, toj se ne zna. Al’ bitno da si ovaj otide.“

„More, bitno je i kuj će ni uzne. Jer, ako nema pare, ima uskoro da igramo s Cara Konstantina.“

„Majku mu... I to što kažeš.“

Ovako su mogli jutros da razgovaraju dvojica sredovečnih Nišlija, dan nakon što je čitav Upravni odbor Radničkog podneo ostavku. Iako Ivica Tončev nije njegov član, jasno je da će dosadašnji prvi čovek napustiti sve svoje funkcije u klubu. Jedina zvanična je da je deo Skupštine, a nezvanična da je gotovo čitavu deceniju bio glavni finansijer kluba.

Pre nepunih 10 godina, decembra 2016, rukovodeći ljudi su preuzeli glavne pozicije na Čairu i, ako želite da pogledate kroz objektivne naočare, zaključićete da su uspeli da stabilizuju klub, pre svega na finansijskom planu. Podmireni su nasleđeni dugovi, a u čitavom periodu poslovalo se bez trzavica.

Kada je reč o rezultatima, i tu je počelo vrlo korektno. Radnički je, posle tri i po decenije, izborio mesto na međunarodnoj sceni, na kojoj je nastupio u tri od pet uzastopnih sezona na prelazu iz prošle u tekuću deceniju. Istina, nije se tamo proslavio, jer su se Makabi iz Tel Aviva, estonska Flora i naposletku Gzira sa Malte pokazali kao prejaki rivali, ali je bar opet osetio miris evropskog fudbala.

U sezoni 2018/19 je čak, pod vođstvom Nenada Lalatovića, bio i vicešampion države, ali je kasnije značajno podbacio. Samo je u jednoj od prethodnih šest takmičarskih godina igrao u plej-ofu, kada je završio na četvrtom mestu, dok je u preostalih pet vodio grčevitu borbu za opstanak.

Navijačima na Čairu, mada ih tih godina nije bilo u nekom velikom broju, gotovo se smučilo da gledaju svoje ljubimce kako iz kola u kola igraju „odlučujući meč“ za svoju superligašku sudbinu. Jednom su Nišlije sezonu završile korak iznad zone ispadanja, jednom su bile na bod od linije baraža, a dva puta su morale da strepe baš u doigravanju. Prvi put su eliminisali Inđiju, a drugi Mačvu.

Nekako je izgledalo da bi dolaskom Marka Neđića uoči plej-auta prošle sezone konačno moglo da svane i „meraklijama“. Radnički je ostvario pet pobeda, uz po jedan remi i poraz, i dosta lagano izborio status u Superligi i za tekuću sezonu, ali se, što je mnogo važnije, na samom terenu video i pečat tadašnjeg šefa struke. Nisu se u klubu razmetali izjavama, ali nisu ni propuštali priliku, kada bi im se ona ukazala, da se pohvale kako su doveli trenera za velika dela i na duge staze.

I onda – udarac glavom u zid. Možda više od očajnih rezultata, pošto je Radnički na polovini preliminarnog dela sezone na pretposlednjem mestu na tabeli sa samo osam bodova iz 13 utakmica, što je najlošiji start u prethodnih 15 godina koliko je bez prekida član srpske elite, boli o(p)stanak te negativne energije oko samog kluba. Gledaoci se nisu vratili na tribine, a i oni najverniji su bili sve glasniji u neslaganju sa aktuelnom upravom.

I ta uprava je sada podnela ostavku, ali sa sobom nije ponela probleme. Oni su ostali na Čairu i pitanje je kako će se rešiti. Ponovno angažovanje Nikole Drinčića nije donelo pomak u igri, a vreme neumitno i bespovratno curi. Njegov prvi mandat, kao i boravak Nikole Trajkovića i Marka Neđića na klupi često je ocenjivan kao igrački uspešan, ali bez pozitivnog rezultata na semaforu.

Naglas se pričalo da ima pomaka u igri, da ekipa stvara šanse i da je problem u realizaciji. A upravo je realizacija najvažnija stvar u fudbalu, jer kada nema pogodaka, nema ni bodova. A kada nema bodova, onda se može izgubiti i status u elitnom rangu.

Najveći minus odlazeće uprave, čini se, ipak nije bio izostanak rezultata, već stvaranje negativne atmosfere oko samog kluba. Omladinska škola gotovo da ne postoji jer godinama iz nje Radnički nije dobio nijednog kvalitetnog pojedinca već je i bonus igrače dovodio iz drugih sredina, funkcija sportskog direktora praktično ne postoji, a treneri se smenjuju kao na traci.

Uglavnom su stizali vremešni fudbaleri, koji su prošli zenit svojih karijera, a i među inostranim igračima na prste jedne ruke mogli bismo da nabrojimo one koji su svojim prisustvom unapredili igru Radničkog. Naravno, bilo je i pozitivnih primera, ali su oni zaista na mizernom broju u poređenju sa „promašajima“.

Upravo je izostanak poverenja od strane ljubitelja fudbala u Nišu, verovatno, negde i uticao na krajnju odluku članova Upravnog odbora. Nezadovoljstvo je godinama tinjalo, a poklič „uprava napolje“ postao je redovan na svim domaćim utakmicama.

Teško je predvideti ko bi mogao da sedne u vruću stolicu, što fotelje namenjene čelnicima kluba svakako jesu. Radničkom je potrebna reorganizacija na svim poljima, a i stadion bi valjalo rekonstruisati u pojedinim delovima. Potreban je neko sa idejama, ali i kapitalom jer oslanjanje samo na sredstva iz gradskog budžeta verovatno bi značilo i ekspresnu selidbu u niže rangove.