Nada se, još jednom, rodila

Joj, koliko nam je malo potrebno za sreću… I koliko, sa druge strane, u tom malom ne znamo da uživamo. Kao da nam je teško da se opustimo i istinski se radujemo, da popijemo kafu ili omiljeno piće pre nego se izvrnemo u lejzi beg uz neki dobar film. Bar da sačekamo i prenoćimo sa osećajem zadovoljstva. Ali, ne, mi odmah počnemo da kujemo planove od kojih i glava može da zaboli. Kao da nam brojna prethodna iskustva nisu bila dovoljna da “na prvu” shvatimo neke stvari i pre nego što o njima malo duže razmislimo.

Najbolji srpski rukometaši plasirali su se na Svetsko prvenstvo koje će se u januaru sledeće godine održati u Nemačkoj. U dva meča bili su bolji od selekcije Mađarske za jedan gol pa baš na tom primeru možemo da vidimo koliko je mala razlika između radosti i tuge, vedrine i sete. Nakon važnog trijumfa izabranika Raula Gonzalesa u niškom Čairu (31:29) usledila je Pirova pobeda domaćina u Vespremu (31:30) pa je slavlje moglo da počne. Realno gledano, posle 120 minuta borbe – zasluženo.

Plasman na šampionat sveta važan je bar iz dva razloga. Prvi je taj što ćemo, nakon što smo preskočili prethodni, opet biti deo elite kakva god ona bila razvodnjena na 32 ekipe sa svih strana planete. Drugi, sigurno važniji, tiče se činjenice da će predstojeći Mundijal predstavljati kvalifikaciono takmičenje za Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine.

Deluje da je sada trenutak da se igra “orlova” jasno i precizno raščlani na delove i uporedi sa njihovim izdanjem na ovogodišnjem šampionatu Evrope kako se iste ili slične greške ne bi ponavljale u budućnosti. Španski stručnjak na klupi Srbije preživeo je eliminaciju već posle prvog kruga u danskom Herningu isključivo zahvaljujući pobedi nad kasnijim vicešampionom Nemačkom, jer porazi od Španije i Austrije nisu uspeli da devastiraju ono dobro što je učinjeno protiv “pancera”.

Ili, možda je još preciznije reći, čelnici Rukometnog saveza Srbije videli su ideju kod stručnjaka koji je odveo skopski Vardar na krov Evrope i s pravom stali iza njega i posle neuspeha koji je usledio tek tri meseca nakon što je preuzeo kormilo reprezentacije. Naredni zadatak Gonzales je ispunio pobedama nad Litvanijom u prvoj i eliminacijom Mađarske u drugoj rundi kvalifikacija, a koliko njegov rad može biti značajan za kompletan oporavak srpskog rukometa potvrđuje i podatak da će od sledeće sezone sedeti i na klupi beogradskog Partizana.

Činjenica je da niko nakon poraza bez posledica u Vespremu nije decidirano rekao da će Srbija napasti medalju na šampionatu sveta početkom sledeće godine, ali u izjavama pojedinih kompetentnih ljudi provukla se reč – četvrtfinale. Naravno, sport je viteška borba u kojoj morate sanjati velike snove ako uopšte želite da ostavite bilo kakav trag u istorijskim knjigama, ali se čini da je ovog trenutka nepotrebno licitirati bilo kakvim plasmanom na predstojećem velikom takmičenju.

Konačan rezultat umnogome će, sasvim sigurno, zavisiti i od sastava grupe u kojoj će se ”orlovi” naći, a imena rivala saznaće na žrebu koji je zakazan za 10. jun u Minhenu. Srbija će biti u drugom šeširu pa je realno očekivati da u svojoj grupi sastavljenoj od četiri ekipe bude među prve tri koje će nastaviti takmičenje, ali diskutovati o tome koji bi mogao biti konačni domet, zaista je degutantno.

Osnovno pitanje koje bi sada trebalo postaviti moglo bi da glasi: Da li postoji napredak u igri Srbije u odnosu na izdanja u januaru? Odgovor je, nedvosmisleno, jasan: Da. Ali, sigurno je da nakon te potvrde postoji i ono “ali” jer nije lako za tako kratko vreme baš sve segmente dovesti na željeni nivo.

Raul Gonzales se i ovoga puta uglavnom oslonio na proverene snage, iako nije mogao da računa na povređene Lazara Kukića i Vukašina Vorkapića. Sa njima u timu, sigurno će imati više izbora u Nemačkoj. Posebno raduje igra u polju bez golmana, koja je sada značajno bolje izgledala. Dok se u Herningu ta ideja u napadu “7 na 6” pretvarala u igru sa četiri beka, sada je u takvim situacijama lopta uglavnom spuštana ka jednom od dva fizički dominantna pivotmena. I to je dalo rezultate u poslednjih desetak minuta u Vespremu, kada se konačni pobednik i odlučivao, mada je takav pristup zatajio u poslednja dva napada koji su, u nedostatku bolje komunikacije, završeni udarcima sa pozicije levog beka.

Ipak, da ne sitničarimo i ne budemo negativni bez razloga, jer je cilj za majsko okupljanje u potpunosti ispunjen, evidentan je pomak i u drugim taktičkim sferama na kojima insistira aktuelni selektor. Sada će kroz rad sa crno-belima imati dovoljno vremena da u domaćim okvirima pronađe još neke momke koji bi mogli da budu od koristi već od novembra, kada će početi kvalifikacije za naredno Evropsko prvenstvo, a tadašnje utakmice sa Estonijom i Ukrajinom mogle bi da posluže kao svojevrsna provera arsenala kojim će se raspolagati u Nemačkoj početkom sledeće godine.

Zaključak je da potencijala ima, a eliminacijom Mađara ”kupljeno“ je dovoljno vremena da se ideje selektora u potpunosti implementiraju u mehanizam delovanja igrača na tarafleksu. Pa, onda možda ni to četvrtfinale neće biti daleko.