Godinama čamimo čekajući

Uopšte mi nije jasno zašto iz godine u godinu očekujemo nešto veliko. Ne mogu da shvatim zašto se svakog januara nadamo da će baš ovaj biti taj u kome će rukometna reprezentacija Srbije učestvovati u borbi za medalje na Evropskom ili Svetskom prvenstvu. Da, da, u utakmicama posle kojih će se deliti odličja, jer je normalno videti je u drugoj ili trećoj fazi takmičenja.

Normalno? Kako uopšte dolazimo do takvog zaključka kada selekcija Srbije, od osvajanja srebra 2012. godine u Beogradu, nijednom nije uspela da završi na nekom mestu sa jednom cifrom, već joj je pozicija na tabeli, po okončanju takmičenja, uvek bila dvocifrena? Drugim rečima, uvek je bila daleko od najboljih. Predaleko…

I to je njena realnost, koliko god želeli da je ulepšamo. Koliko god verovali da će se baš sada složiti sve kockice i da će forma pojedinaca iz klubova samo biti preslikana na utakmice reprezentacije. Ne vredi o imenima, jer ni ovoga puta to nisu zaslužili.

Devetorica selektora, računajući i poslednjeg Raula Gonzalesa, krojila su taktiku, smišljala kako i koga da „bace u  vatru“, ali nijedan nije uspeo ni da se približi uspehu iz Beogradske arene, koji svake godine deluje sve teže dostižan. I verovatno će još mnogo vode proteći Savom i Dunavom dok se ne formira generacija kadra da se upusti u borbu za medalje.

Srbija je od tog uspeha redovno učestvovala na šampionatima Evrope. Prvenstvo koje zajedničkim snagama organizuju Danska, Švedska i Norveška joj je sedmo uzastopno, a najbolji plasman imala je 2018. u Hrvatskoj kada je i jedini put prošla u drugu fazu i na kraju bila dvanaesta. Na tih sedam šampionata, u ukupno 24 odigrane utakmice, upisane su tek četiri pobede. Poslednja od njih, protiv Nemačke, samo je dodatno podgrejala nadu da bi se konačno moglo desiti nešto veliko - sve dok nas prosečna Austrija nije gurnula pravo u ambis.

Očekivalo se da će prekaljeni španski stručnjak, osvajač Lige šampiona sa Vardarom, doneti nešto novo u igru posrnulog borca, što će mu omogućiti da produži boravak u Herningu. I jeste, igru sa četiri beka u situacijama sedam na šest... Čini se da svetski rukomet do sada nije viđao takav odnos snaga na terenu, pogotovo kada na crti imate dva fizički izuzetno dominantna pivotmena. Doneo je i „brzi centar“, ali je u goleadama mnogo više škripalo u odbrani nego što je bilo koristi u napadu.

Volja i želja nikada nisu bile sporne kod reprezentativaca Srbije. Ko god da se proteklih godina odazivao pozivu selektora pružao je svoj maksimum, ali on očito nije bio dovoljan ni za šta vredno pomena. Jedan od problema sigurno leži u činjenici da je Gonzales aktivno koristio tek deset igrača. Preostala šestorica iz protokola dobijala su šansu „na kašičicu“, dok su ostali putnici – njih trojica iz Partizana – imali samo najbolje karte za gledanje mečeva. Loša selekcija, nedostatak vere u izabrane ili nešto treće? Moraće, svakako, da obrazloži svoje poteze čelnicima Saveza, a vrlo brzo će se znati da li će oni imati razumevanja za to.

Od 2012. Srbija je učestvovala, bez ikakvog uticaja na podelu odličja, na tri šampionata sveta. Četiri je propustila, a sva je prilika da neće biti deo ni planetarne smotre sledeće godine u Nemačkoj, jer će joj nakon duela sa Litvanijom u prvoj rundi baraža protivnik u drugoj biti znatno kvalitetniji. Njegovo ime biće poznato tek po okončanju šampionata Evrope, a u konkurenciji neće biti Danska (aktuelni prvak sveta), Nemačka (domaćin šampionata) i preostale četiri najbolje plasirane reprezentacije. U zavisnosti od tog plasmana, Srbija bi mogla da igra protiv Francuske, Švedske, Islanda, Portugala, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Norveške, Švajcarske, Farskih Ostrva, Austrije... Ko god joj bude bio poslednja prepreka, neće imati ulogu favorita jer je minulim radom nije ni zaslužila.

Šampionat sveta u Nemačkoj biće važan iz više razloga, a ponajviše možda zbog toga što će predstavljati kvalifikaciono takmičenje za Olimpijske igre u Los Anđelesu 2028. godine. Na njemu će se obezbeđivati plasman na tri turnira na kojima će se igrati za vizu za najveću planetarnu smotru, na kojoj Srbija nije učestvovala još od 2012. godine.

Vreme je relativna kategorija, zavisi iz kog ugla i iz koga razloga o njemu govorimo. Ima ga dovoljno da se iza prošlosti podvuče crta i smelo krene u budućnost, ali je očito kod reprezentativaca Srbije problem i psihološke prirode. Kada obuku dres sa državnim grbom, kao da na sebe stave teret koji im je pretežak. Umesto da polete kao orlovi, njihova dostignuća budu razočaravajuća. Po svemu sudeći, kvalitet je upitan, a samim tim i da li među reprezentativcima ima štofa za moderno evropsko odelo. Rezultati u prethodnih 13-14 godina potvrđuju nam da nema. Da li će nas, ko i kada demantovati, pokazaće godine koje dolaze.