Godina koju će pojesti skakavci

Koliko god da je Srbija kroz istoriju imala stanovnika, verovatno isto toliko imala je i fudbalskih selektora. Ne manjkaju joj ni košarkaški, a s vremena na vreme poveća se i broj onih koji se razumeju u vaterpolo, odbojku i(li) rukomet. Svima njima je 2025. godina, kada se podvuče crta – a, došlo je vreme za to – godina za zaborav. Jer, bilo je samo sporadničnih radosti, ali uvek nekako sa zadrškom. Nikada do kraja, onako kako su nas njeni (po)najbolji ambasadori navikli u proteklim godinama.

I istina, ako bismo u pretraživaču eliminisali godine kada se srpski sportisti nisu takmičili na velikoj sceni – 2020. zbog epidemije korona virusa i period od maja 1992. do prve polovine 1995. zbog sankcija od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, morali bismo dobrano da se vratimo u prošlost ne bismo li pronašli još jedan ovakav 31. decembar. Sportski tužan i tmuran, jer iznad podvučene crte nema nijednoj jedinog sjaja medalje bilo koje seniorske selekcije sa najvećih svetskih takmičenja, onih koje se u konačnom zbiru vode kao jedna, ali mi znamo da ih oko vrata nosi 12 ili više njihovih osvajača.

1983.

Košarkaški zanesenjaci možda 1983. pamte po kontroverznoj finalnoj seriji u šampionatu Jugoslavije između Šibenke i Bosne, kada su se Dražen Petrović i saigrači prvo radovali peharu, a onda ga i predali pošto su odbili da dođu na ponovljenu majstoricu u novosadski „Spens“. U ušima ljubitelja fudbala još odzvanja glas legendarnog Mladena Delića tokom prenosa gotovo nestvarno režiranog meča između Jugoslavije i Bugarske.

Vaterpolo poklonici će reći da su te godine, ipak, osvojene dve medalje – Ratko Rudić je juniorsku reprezentaciju vodio do srebra na Evropskom i Svetskom prvenstvu, ali to je tek bila najava uspeha tih momaka u seniorskoj konkurenciji u godinama koje su usledile. Oni zadrti, a nije da ih nema, podsetiće da su se košarkaši, rukometaši i vaterpolisti baš te godine vratili iz Kazablanke sa Mediteranskih igara sa zlatnim, a odbojkaši sa bronzanim odličjima.

Međutim, ako pogledamo izveštaje sa prvenstava Evrope i sveta i Olimpijskih igara – koje, doduše, nisu bile na programu ni te, a ni ove godine na izmaku, ta predolimpijska 1983. crnim je slovima upisana u istoriju kolektivnih sportova na ovim prostorima. I u Srbiji nije imala „brata blizanca“ do danas. Odnosno, juče i prekjuče...

Greška u koracima

Pođimo od košarke, te tako divne igre koja nam je bezbroj puta donosila radost. Delovalo je da su svi uslovi za još jednu medalju ispunjeni, jer je Srbija tokom priprema za Evropsko prvenstvo bila nepogrešiva. Međutim, odlazak u Rigu i dešavanja na licu mesta „skrojila“ su nam drugačiju sudbinu. Kapiten Bogdan Bogdanović je zbog rupture mišića zadnje lože u meču sa Portugalom završio nastup već u drugom kolu grupne faze.

Dešavanja oko ekipe koju su sa tribina bodrili razni (kvazi) navijači uticala su, verovatno nesvesno, na jedinstvo na parketu. Selektor Svetislav Pešić nije uspeo da sačuva mir u svlačionici, Nikola Jokić nije mogao da pokrije baš sve nedostatke u igri i Srbija je brže nego što se očekivalo, već posle osmine finala, krenula nazad za Beograd. Doduše, ne letelicom nacionalne već kompanije „Air Baltic“, ali to je neka druga priča.

Promena na selektorskoj funkciji je bila neminovna pa je poverenje dobio Dušan Alimpijević. On je već vodio ekipu do dve važne pobede na startu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, koje će se 2027. godine održati u Kataru.

Još lošiji utisak ostavile su košarkašice, koje su na Evropskom prvenstvu upisale sva tri poraza u grupnoj fazi pa su u konačnom plasmanu završile na 13. mestu. Marina Maljković je svoje mesto ustupila Milošu Pavloviću, koji je komandovao igrom u dva susreta na otvaranju kvalifikacija za šampionat Evrope 2027. godine. Rezultatski uspešno, a vreme će pokazati da li u njegovim rukama ima „štofa“ i za moderno evropsko i svetsko odelo.    

Tako blizu, a tako daleko

Vaterpolisti su na šampionatu planete u Singapuru učestvovali u borbi za medalje, ali su ostali praznih šaka. Poraz od Italije u grupnoj fazi je brzo zaboravljen, sa dodatne dve pobede stiglo se među četiri najbolja tima, ali dalje se nije moglo.

Mađarska u polufinalu, a posebno Grčka u meču za treće mesto pokazali su veći kvalitet pa su izabranici Uroša Stevanovića morali da se zadovolje mestom van podijuma. Priliku za popravni imaće vrlo brzo jer će Beograd u januaru biti domaćin Evropskog prvenstva. Njihov cilj neće biti da donesu medalje, već da se izbore da jedan set, po mogućstvu zlatan, ostane u Srbiji. 

„Desetka“ nije uspeh

Kako se bližio kraj godine, a Srbija i dalje bila bez medalje sa nekog seniorskog velikog takmičenja u kolektivnim sportovima, pogled je sve više bio usmeren na odbojkašice i odbojkaše, mada je brzo postalo jasno da nas Sunce ni tu neće ogrejati. Dame su, opet pod vođstvom Zorana Terzića, zaustavljene u osmini finala od Holanđanki na šampionatu sveta na Tajlandu, čemu je verovatno kumovala i povreda Tijane Bošković u duelu sa Kamerunom.

Do iste faze takmičenja došli su i izabranici Georgea Krecua, iako se (po)verovalo da su trijumfom nad Brazilom u grupi najavili odlazak na pobedničko postolje na prvenstvu sveta. Drugačijeg su mišljenja bili odbojkaši Irana pa je Srbija na kraju ponovila dostignuće koleginica i bila deseta u konačnom plasmanu. 

Utisak nije dovoljan za rezultat

Poslednji adut, kao i prvi, bio nam je rukomet, ali bilo bi zaista iluzorno očekivati da smo se tu „spasili“ nule na kraju godine. Muškarci u januaru nisu ni učestvovali na šampionatu sveta, dok su dame bile na korak do nokaut faze. Ipak, znanja da ga načine nisu imale. Nakon što su prvu rundu prošle „okrnjene“ od jednog od domaćina i kasnijeg vicešampiona sveta Nemačke, izvojevale su šansu da se u direktnom okršaju sa Crnom Gorom bore za mesto u četvrtfinalu.

Ipak, taj su meč, očito psihološki nepripremljene, izgubile i pre njegovog početka jer im igra nije ličila ni na senku iz prethodnih izdanja. Generalno, utisak jeste za nijansu popravljen u odnosu na ranija velika takmičenja, ali konačni plasman nije bio (mnogo) bolji. Za sada je i enigma da li će španski stručnjak Hose Ignasio Prades nastaviti započeti posao, jer deluje da ima (nekih) nesuglasica sa vodećim ljudima ženskog rukometa u Srbiji. 

Želje uvek suprotne od realnosti

Moramo da završimo sa fudbalom, iako u godini na izmaku nije bilo velikog takmičenja, a samim tim ni šanse za osvajanje medalje. Za Srbiju ga neće biti ni u predstojećoj, iako smo verovali u čudo koliko god da nam igra na travnatom tepihu ne leži u poređenju sa svetskim silama.

Reprezentacija je propustila priliku da se u kvalifikacijama izbori bar za mesto u baražu za odlazak na šampionat sveta u Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Meksiko, a ceh je (konačno) platio selektor. Dragan Stojković je na početku mandata imao uz sebe čitavu naciju, ali je lošim izborom na više nivoa, prečestom demagogijom, prebacivanjem krivice na igrače i „bacanjem prašine u oči“ uspeo da prokocka sav kredit.

Priliku da popravi stanje stvari dobio je Veljko Paunović, čovek koji je 2015. na Novom Zelandu predvodio selekciju do 20 godina do svetske titule. Da bi uopšte došao u situaciju da sa aktuelnom generacijom učestvuje na velikim takmičenjima, moraće da zaboravi šta je bilo, jer mnogo je vode proteklo tokom prethodne decenije, koja je možda i prilično sprala suvi kvalitet.

Ne smemo da zaboravimo najbolje srpske fudbalerke, koje su još daleko od evropskog i svetskog krema, ali su plasmanom u A Ligu nacija pokazale da se u njihovom sektoru odlično radi. Potvrda je stigla i od čelnika Fudbalskog saveza Srbije koji su „Zlatnu loptu“ za najboljeg trenera u 2025. godini dodelili selektorki ženskog tima Lidiji Stojkanović. 

2026.

Šta je bilo – bilo je. Nekada je dobro ostaviti prošlost iza sebe, jer se ne može promeniti. Važno je samo da se izvuku pouke, a vrlo brzo ćemo saznati da li je neka od pomenutih selekcija to učinila. Vaterpolisti će od 10. januara biti domaćini šampionata Evrope, a rukometaši će na istom takmičenju pet dana kasnije na severu Starog kontinenta započeti borbu za nokaut fazu. Za početak.

Odbojkaši i odbojkašice će u svojim terminima, krajem leta i početkom jeseni, učestvovati na prvenstvima Evrope, dok će rukometašice kroz kvalifikacije pokušati da se domognu mesta na kontinentalnoj smotri. Svetsko prvenstvo proći će bez srpskih košarkašica, dok u konkurenciji košarkaša u sledećoj godini neće biti velikog nadmetanja.

Čini se, nikad manje prilika, a pritisak raste. Osećate li ga, srpski sportisti?