Kauboji i dalje jašu rukometnim Divljim zapadom

Plivaćemo nazad kući ako ne osvojimo zlato – verovatno je najčuvenija rečenica u istoriji hrvatskog rukometa. Izjava nakon koje je praktično sve počelo, a traje i danas, tri decenije kasnije.

Bilo je to leto 1996, na svega tridesetak dana pred Olimpijske igre u Atlanti reprezentaciju Hrvatske preuzeo je Velimir Kljaić i tada izgovorio tu rečenicu.

Da ne bude zabune, Hrvatska je tada već polako postajala velikan, imala je sjajne igrače, srebro i bronzu sa Svetskog i Evropskog prvenstva, ali malo ko je verovao u ono što je legenda kojoj je nadimak bio Kljun izgovorila.

„Na te Olimpijske igre smo došli kao banditi, svako na svoju stranu. A on je zapravo bio još veći bandit“, slikovito je godinama kasnije stvari iz Sjedinjenih Američkih Država opisao Zlatko Saračević.

Hrvatska se iz Džordžije vratila sa zlatnom medaljom – Patrik Ćavar, koji praktično na celom turniru nije znao za promašaj i drugovi u finalu su bili bolji od Švedske. Godine su prolazile, a bilo da je nadimak reprezentacije bio „pakleni“ ili „kauboji“, ova selekcija je uvek jahala rukometnim Divljim zapadom, uvek je bila u vrhu. Potvrda je stigla i pre nekoliko dana iz Herninga kada je osvojena bronza - ukupno 16. medalja sa najvećih takmičenja.

Jedini pravi naslednik moćne SFR Jugoslavije

Nije samo Hrvatska kao nezavisna zemlja pisala velike priče, njeni igrači bili su važan deo nekadašnje velike Jugoslavije.

Od Minhena 1972, kada je „plave“ do zlata predvodio Zagrepčanin Vlado Štencl, pa preko Los Anđelesa 1984, svetskih i evropskih prvenstava, svaki uspeh imao je i potpis igrača iz Hrvatske.

Na nedavnom EHF Euru od šest nekadašnjih jugoslovenskih republika nije se pojavila samo Bosna i Hercegovina. Sve ostale su bile tu, ali je i taj turnir pokazao da je samo Hrvatska i danas jedini pravi naslednik moćne SFR Jugoslavije.

Zlatna trilogija

Pre zlatne Atlante temelje budućih uspeha postavio je Zdravko Zovko. Stručnjak koji je kao igrač bio olimpijski prvak sa Jugoslavijom u Los Anđelesu doneo je prve dve medalje u Hrvatsku.

Najpre je stigla evropska bronza iz Portugala 1994, a godinu kasnije i svetsko bronza sa Islanda.

Nakon Atlante se očekivao nastavak velikih priča, ali neočekivano usledile su jedne od najtežih godina – najveći uspeh na velikim takmičenjima do 2003. bilo je peto mesto, a olimpijski prvak nije uspeo ni da se pojavi na narednim Igrama 2000. u Sidneju.

A onda je 2002. na klupu seo Lino Červar – i to nakon što je ova reprezentacija kao 16. završila EHF Euro. Hrvatska se 2003, tačno devet godina od svoje prve medalje, vratila u Portugal, ali ovog puta se iz te zemlje vratila sa zlatom.

Na krilima Mirze Džombe i pobedom nad Nemačkom u finalu Hrvatska je prvi put u istoriji postala svetski šampion, a bližila se još jedna olimpijska godina... Slike iz Atlante polako su se vraćale.

Ako je 1996. napravljeno čudo, u domovini Olimpijskih igara Atini, viđena je dominacija koja se i danas prepričava. „Rukometni Mocart“ Ivano Balić je dirigovao, a svi ostali bili jednako dobri, pa je Hrvatska sa svih osam pobeda i još jednim trijumfom nad Nemačkom u finalu stigla do zlata – drugog olimpijskog, a ukupno trećeg.

Atlanta, Lisabon, Atina – zlatna trilogija je kompletirana.

Kontinuitet...

Osvajao je „Mago Di Umago“, kako je bio nadimak Lina Červara, do kraja svog prvog mandata 2010. srebrne i bronzane medalje sa svetskih i evropskih prvenstava.

Nakon njega isto je radio i Slavko Goluža (tri bronze sa OI 2012, SP 2013. i EP 2012), pa Željko Babić (bronza 2016), da bi Červar povratkom 2020. odveo Hrvatsku do novog finala – „kauboje“ je tada predvodio još jedan genijalac Domagoj Duvnjak.

Linova poslednja medalja dugih pet godina bila je ujedno i poslednja, a onda je na klupu seo gospodin sa Islanda. Dagur Sigurdson je vodio Hrvatsku na poslednja dva velika takmičenja i sa oba je doneo medalje – prošle godine svetsko srebro, a ove evropsku bronzu.

Osim što je još jednom dokazao kakav je stručnjak, Dagur je pokazao i da zna da zapeva kada se slave uspesi. Legendarni hit Mladena Grdovića „Dalmatinac“ otpevao je kao: „S Islanda sam, tu sam rođen ja“.

Čudo iz Krakova

Bilo je mnogo pobeda ove reprezentacije, pamte se one koje su potpisale medalju, ali jedna u grupi uvek će se posebno prepričavati.

Bilo je to u Krakovu 2016. godine, a Hrvatska je pred poslednje kolo već bila otpisana. Da bi prošla grupu, ekipa Željka Babića morala je da savlada domaćina Poljsku, i to sa najmanje 11 golova razlike. Poljsku koja je tada bila jak rival.

Čudo se desilo – na krilima golmana Ivana Stevanovića, lidera Duvnjaka i super raspoloženog Manuela Štrleka (11 golova) Hrvatska ne da je stigla do plus 11, već je „razbila“ Poljsku sa 37:23.

Večiti derbiji sa Francuskom

Ono što je obeležilo istoriju Hrvatske svakako su i dueli sa verovatno najmoćnijom rukometnom selekcijom svih vremena – Francuskom.

Sve je krenulo pobedom Francuske u finalu Mundijala 1994, pa mnogo slađom osvetom Hrvatske u polufinalu Olimpijskih igara godinu kasnije.

Pamtiće se pobede „eksperata“ u polufinalu Igara 2008. i 2012, pa u finalu Svetskog prvenstva 2009 (poraz koji je posebno boleo jer se igralo u Zagrebu), u finalu Eura 2010... Ali i trijumfi paklenih/kauboja u meču za finale na Mundijalu 2005, u četvrtfinalu 2013, polufinalu EP 2008, sve do prošlogodišnjeg polufinala u Zagrebu...

Pamtiće se i da je svet uživao u okršajima onih koji su među najboljima svih vremena, legendi Ivana Balića i Nikole Karabatića.