Kad tata sinu postane teret

Ne da nije lako, nego je nemoguće biti objektivan kada se radi o vlastitoj krvi. Ne može se iz neutralnog ugla pričati o ljudskom i profesionalnom kvalitetu ni simpatije ili bračnog druga, a kamoli roditelja i, posebno, dece. Tu svaki čovek pada na ispitu. Tu ne može da razluči bitno od nebitnog, ni ispravno od neispravnog. Jednostavno, ne može.

Koliko god bio svestan da njegov sin ili ćerka nisu dorasli određenom zadatku, otac će im sigurno više puta od uobičajenog broja pokušaja pružiti šansu da ga ubede u suprotno. A, tek majka… O tome nema potrebe govoriti. Međutim, važno je, ne samo u sportu već i generalno u životu, znati kada je dosta. Kada morate stisnuti petlju i staviti tačku. Zbog svog, a posebno sinovljevog ili ćerkinog mira.

Miroslav Tanjga, nekadašnji fudbaler i (valjda još) aktuelni trener Vojvodine, izgleda da nije do kraja shvatio poruku koju (pre)često dobija sa tribina “Karađorđa”, a verujem i od pravih prijatelja. Njegov sin Siniša, koji nosi ime po prerano preminulom kumu Mihajloviću, jednostavno ne uspeva da reši probleme koje dobija od oca. Pogotovo protiv jačih rivala. Tu, nekako, pukne. Tu konstantno pokazuje nervozu umesto prekopotrebne smirenosti.

Tako je bilo i prošle sezone kada je pocrveneo posle 30 minuta igre u meču sa Partizanom, a onda i kada je za samo 20 minuta u plej-of susretu sa Crvenom zvezdom dobio dva žuta kartona. Tako je bilo i sinoć protiv Ajaksa, u prvoj utakmici u karijeri na međunarodnoj sceni, kada je u 19. minutu “požuteo” i značajno smanjio delokrug svog delovanja. Do kraja prvog poluvremena igrao je nepovezano, previše rizično sa loptom u nogama i presporo bez nje zbog čega je pokušavao nedostatke u igri da prikrije agresivnošću.

Sve je to, srećom, video i Tanjga senior pa ga je u pauzi između dva poluvremena ostavio u svlačionici. Apsolutno je bio svestan da bi njegov produženi boravak na terenu mogao čitav tim da uvede u problem jer je otvoreno “flertovao” sa drugim žutim kartonom.

Da se razumemo, nije Siniša repa bez korena niti igrač bez kvaliteta. Pokazao je to i sinoć u nekim situacijama, pokazao i prošle sezone u pojedinim utakmicama, ali deluje da ga veliki mečevi sputavaju. Umesto da se u njima dodatno iskaže, on uradi suprotno. A kad kola krenu nizbrdo, teško ih je zaustaviti. Možda on ima šta da ponudi u utakmicama Superlige u dresu Vojvodine, možda bi imao značajniju ulogu i u nekom drugom superligašu, možda će jednog dana graditi karijeru u elitnom rangu u Portugalu, Belgiji ili negde istočno od Srbije, ali po svemu sudeći – nije momak za najveća dela.

I zato je možda najbolje da mu se profesionalni putevi razdvoje od očevih. Da ne mora i taj krst da nosi na nejakim plećima. Jer, ovako, evidentno bez doze neophodnog samopouzdanja, teško će napredovati u “srpskoj Atini”. Tamo gde se sinoć već posle petnaestak minuta čulo sa tribina “vadi sina napolje”. Tamo gde su navijači kao trećeg najboljeg igrača sinoćnje utakmice, posle strelca Sukačeva i golmana Rosića, gotovo svi do jednog označili Buteana navodeći kao njegov najveći doprinos to što je zamenio Sinišu.

Miroslav je odmah po okončanju meča u kameru izneo svoje utiske, ali se malo kasnije nije pojavio na obaveznoj konferenciji za novinare. Ubrzo je govorio u popularnoj “miks zoni”, gde je pokušao da izgladi nesporazum tako što se pravdao da ga niko nije pozvao na zvanično obraćanje predstavnicima medija.

Koliko ima istine u ovim rečima, saznaćemo vrlo brzo. Mnogima je takav potez najavio njegov odlazak sa klupe posle trećeg poraza u isto toliko mečeva na međunarodnoj sceni ove sezone i uoči nedeljnog derbija sa Crvenom zvezdom. Možda bi, ipak, za zdraviju atmosferu u porodici Tanjga bilo bolje da mlađi promeni mesto boravka i rada. Da odlaskom sa svetla reflektora koje u ruci drži njegov otac, Siniša pokuša da pronađe svoj fudbalski put. Kakav god on bio i koliko god uspešan mogao da bude.