Može li Voša do Lige Evrope?

Fudbal je konstantno dokazivanje. Prošlost, koliko god bila lepa, upravo to i ostaje, a svaki naredni meč predstavlja novu priliku za ostvarenje cilja. U toj trci za rezultatima, mnogi se ponekad izgube. Skliznu sa scene, tavore u sredini tabele ili u nižim rangovima pa se opet, posle nekoliko godina ili decenija, vrate sa verom da će i dalje ići samo uzlaznom putanjom.

Srpskim fudbalom su, od kada su osnovani 1945. godine, gospodarili Crvena zvezda i Partizan. Nekada su sa Dinamom i Hajdukom činili „veliku četvorku“ mada su, i golim okom je to (bilo) vidljivo, i u vreme velike Jugoslavije bili dominantni u odnosu na rivale. Baš i tada, kao i decenijama kasnije, treći klub u Srbiji bila je Vojvodina.

Sa dva šampionska izleta, daleke 1966. i tek nešto bliže 1989. godine, uz još tri vicešampionska naslova i dva osvojena treća mesta, jasno se pozicionirala na trećoj poziciji u srpskim okvirima. Sa „večitim rivalima“ igrala je tokom tmurne prve polovine devedesetih godina prošlog veka i „TV Ligu šampiona“ - moji vršnjaci i nešto stariji sigurno se sećaju utakmica koje su počev od februara 1993. pa zaključno sa letom 1995. igrane u Humskoj, na „Karađorđu“ i u Prištini - ali je pojavom Obilića izgubila status u „svetom trojstvu“.

Kasnije su je iz društva najboljih, godinu za godinom, istiskali i Sartid, OFK Beograd, Železnik, Zeta i Voždovac. Na „svoju“ treću poziciju vratila se raspadom državne zajednice Srbije i Crne Gore, a u sezoni 2008/09 skočila je čak i na drugo mesto, što joj je najbolji plasman od šampionske generacije predvođene Milošem Šestićem pa do današnjih dana.

Međutim, samo je u dva navrata tokom prethodnih 12 sezona uspevala da kroz cilj prođe odmah posle „večitih rivala“. Posle smrti Bate Butorovića, alfe i omege kluba, u junu 2013. godine počela je da luta i organizaciono i na terenu. Istina, baš u kasnijim godinama (2014, 2020) osvajala je trofeje u Kupu Srbije, ali je bila bez konstantnosti u šampionatu.

Tokom prethodnih pet sezona, takmičenje je završavala dva puta na četvrtom i po jednom na petom, šestom i sedmom mestu na tabeli pa zbog toga deluje da bi tekuća takmičarska godina mogla da bude „ta“, koja će je ne samo vratitu u najbolju trojku srpskog fudbala već i biti vesnik njenog dugotrajnog boravka u njemu. Više je razloga za to, naravno.

Prvo, Vojvodina se konačno stabilizovala na organizacionom planu. Nedavno je na Izbornoj skupštini Dragoljub Zbiljić jednoglasnom odlukom reizabran za predsednika kluba, a novi mandat trajaće do 2030. godine. Prvi zadaci jesu da se nastavi sa obnovom terena u Sportskom centru „Vujadin Boškov“, da se rad u Omladinskoj školi podigne na viši nivo, kao i da se godišnji budžet podigne sa 11,5 na 14 miliona evra, kako bi prvi tim bio još konkurentniji beogradskim rivalima.

Drugo, konačno će jedan isti trener i završiti sezonu na mestu na kojem je počeo, što će se desiti tek drugi put u poslednjih 15 sezona. Istina, Miroslav Tanjga je poverenje uprave u potpunosti zavredeo rezultatima svog tima na terenu, što potvrđuje i podatak da je Vojvodina ove sezone najduži niz bez trijumfa imala samo kroz tri utakmice. Međutim, nekada ni rezultati nisu bili dovoljni da se zadrži posao na užarenoj klupi pa, posmatrajući sa te strane, ovakva klupska politika da se u potpunosti stane iza svog trenera možda potvrđuje i da na „Karađorđu“ duvaju neki drugačiji, smisleniji vetrovi.

Treće, ali sigurno ne najmanje važno. Ustvari, za navijače sigurno i najvažnije - igrači su na terenu približili Vojvodinu vrhu. Treću godinu zaredom igraće u finalu Kupa, a prvi put u klupskoj istoriji ostvarili su deset pobeda na gostovanjima tokom sezone u prvenstvu. Na tri kola pre kraja šampionata, manje poraza i primljenih golova ima samo neprikosnovena Crvena zvezda, a u borbi sa Partizanom za drugo mesto odlučivaće detalji.

Zašto je ta borba važna? I da li stvarno jeste? Zavisi od učinka u finalu Kupa. Naime, Vojvodina će u sredu 13. maja u Loznici pokušati da prekine Zvezdin niz uspeha u ovom takmičenju i revanšira joj se za poraze u prethodna dva finalna susreta. Ukoliko u tome uspe, obezbediće sebi mesto u prvom kolu kvalifikacija Lige Evrope za sledeću sezonu pa će samim tim borba za drugo mesto u šampionatu izgubiti pravi smisao. U tom slučaju, Partizan će igrati u kvalifikacijama Lige konferencija, gotovo sigurno u društvu debitanta Železničara, bez obzira na kojoj poziciji završi šampionat.

Međutim, ukoliko Crvena zvezda i treći put u nizu zaustavi „lale“ na korak do trofeja, a s obzirom na to da je već obezbedila šampionski naslov, u kvalifikacije Lige Evrope će ići drugoplasirana ekipa iz prvenstva. I zato će ta bitka, u kojoj Voša trenutno zaostaje za crno-belima jedan korak, biti važna ne samo sa igračkog nego i sa finansijskog aspekta, jer nije ista cena karte za vožnju u drugom i trećem evropskom razredu.

Potvrda kvalitetnog rada Miroslava Tanjge i njegovog stručnog štaba stigla je i od selektora reprezentacije Srbije Veljka Paunovića, koji je pozivao po petoricu igrača „Stare dame“ na dva okupljanja fudbalera iz Superlige u Kući fudbala u Staroj Pazovi. U oba navrata među reprezentativcima bili su Dragan Rosić, Lazar Ranđelović, koji je sa 12 asistencija ubedljivo najbolji u toj kategoriji u Superligi, Milutin Vidosavljević i Njegoš Petrović, koji je poslednjeg dana marta i debitovao za nacionalni tim protiv Saudijske Arabije u Bačkoj Topoli. Poziv za prvo okupljanje bio je upućen Lazaru Nikoliću, a za drugo Marku Veličkoviću.

Šta je potrebno da Vojvodina učini ne bi li ostvarila cilj(eve) do kraja sezone? Naravno, da veruje u sebe, jer je ove sezone već uspela dva puta da savlada Crvenu zvezdu - prvi put posle preokreta u svom dvorištu, a drugi put minimalcem u gostima. I da i u Loznici pokaže i „korason i kohones“ jer jedino tako može do trofeja. A onda će joj manje-više biti svejedno šta je učinila protiv Čukaričkog, odnosno šta će uraditi protiv OFK Beograda i Novog Pazara do kraja Superlige.