Crvena zvezda i finale Kupa UEFA 1979.

Da je neko u septembru 1978. rekao da će ta sezona doneti Zvezdi finale velikog evropskog takmičenja, smatrali bi ga ludim. A opet, zar fudbal nije upravo zato magičan? Jer kad god pomislimo da sve znamo, da je sve predvidivo, kad god se udobno smestimo u logiku i kalkulaciju, onda se pojavi i stasa neka ekipa i poruči - ne, prijatelju, još ništa nije rečeno.

Retko koja sezona u bogatoj istoriji Crvene zvezde se pamti sa toliko emocija, drame, ponosa i gorčine kao ona 1978/79.

Generacija predvođena iskusnim Brankom Stankovićem - Ambasadorom, čovekom tihog autoriteta i duboke mudrosti - bila je satkana od onih niti koje vezu pravu fudbalsku legendu.

Pokazala je sve ono što ovaj klub čini posebnim - nepokolebljivu čvrstinu, borbu do poslednjeg daha i srce koje nikada ne posustaje. Bio je to put koji je počeo sa nevericom, nastavio se kroz čuda, a završio se sa suzama u očima - ali i sa večitim ponosom u grudima.

Put kroz Evropu – od drame do trilera i nazad

Te kišovite jeseni, daleko od kuće, Crvena zvezda je doživela ono što mnogi nazivaju katastrofom. Dinamo iz Berlina pregazio je crveno-bele sa 5:2. Brojke su bile surove kao berlinski septembar. Hodnici stadiona odzvanjali su tugom, novinari su već pisali epitafe evropskoj sezoni, a navijači kod kuće su gledali u rezultat sa nevericom.

Provalija između nade i realnosti.

Ali onda... Revanš u Beogradu, Dinamo je poveo 1:0. Loš san se nastavljao, samo što se ovaj put nije imalo odakle pobeći - igralo se ovde, na našem terenu, pred našim svetom. Sat je kucao, minuti su prolazili, a rezultat je ostajao isti. Do 60. minuta.

I onda je nebo puklo. Ne od kiše, već od golova. Kao da je neka brana popustila, kao da se godinama čuvana energija oslobodila u jednom trenutku. Za poslednjih pola sata, Zvezda je pogodila mrežu četiri puta. Berlinski Dinamo više nije znao gde se nalazi, a Marakana je grmela kao da slavi osvajanje kupa.

Ali to nije bio samo prolaz u sledeću rundu. To je bila poruka - svetu, suparnicima, ali i sebi samima. Poruka da su jači od bilo kakvog poraza, da imaju nešto što statistike ne mogu da izmere.

Usledili su, Sporting iz Hihona, sa španske severne obale gde vetar donosi nostalgiju i miris okeana. Arsenal, ime koje odjekuje kroz decenije britanskog fudbala i stadion Hajberi gde su pisane legende. Vest Bromvič sa svojim radničkim duhom. Pa onda ponovo Berlin, ali ovog puta Herta, u polufinalu koje je mirisalo na finale.

Svaki dvomeč bio je priča za sebe. Svaka pobeda nosila je u sebi ukus nekog posebnog podviga. A ono što je te mečeve činilo gotovo mitskim bila je ta neverovatna sposobnost Zvezdine generacije da pronađe gol baš kada je najteže - u onim poslednjim minutima, kada su protivnici već mislili da su se izvukli, kada je izgledalo da je vreme isteklo.

Vladimir Petrović, sa onim svojim mirnim, gotovo hladnim pogledom koji je krio vulkan odlučnosti. Miloš Šestić, koji je znao da se pojavi baš tamo gde ga niko ne očekuje. Dušan Savić, borac-poet koji je znao da proguta bol i pretvori ga u gol.

I tako, korak po korak, grad po grad, pobeda po pobeda - stigli su dotle gde niko nije smeo ni da sanja na početku sezone. Do finala Kupa UEFA.

Beograd, 9. maj 1979. - veče kada je grad postao jedno srce

Neki događaji ostanu upisani ne samo u knjige rekorda, već i u kolektivnu memoriju grada i zemlje. Ta majska večer bila je jedna od takvih.

Devedeset hiljada ljudi - zvanično. Ali svako ko je bio tamo, svako ko je osetio tu atmosferu, zna da je ta brojka bila samo na papiru. Ljudi su dolazili iz svih krajeva Jugoslavije vođeno crveno-belim bojama. Marakana je tog dana bila više od stadiona - bila je ogromno srce koje je tuklo za Zvezdu u večnosti.

Preko puta Zvezde stajala je Borusija iz Menhengladbaha. Nije to bio bilo koji klub - to je bila mašina iz Zapadne Nemačke, precizna kao švajcarski sat, jaka kao fabrike Ruhra. U njihovim redovima Berti Fogts, čovek-marka koji je znao da ugasi svaku iskru kreativnosti. Vini Šefer, organizator igre. Evald Linen, sa onim svojim nordijskim mirom i ubojitom efikasnošću.

A onda je tu bio i Alan Simonsen - Danac sa anđeoskim licem i đavolskom lukavošću. Taj će čovek, nažalost, postati jedna od glavnih figura ovog finala.

Na klupi je sedeo Udo Latek, trener koji je znao sve trikove, sve varijacije, sve načine kako se dolazi do trofeja.

Dvadeset drugi minut - kad je Marakana dotakla nebo

Od prvog zvižduka, Marakana je grmela. Tribine su se tresle, vazduh je bio zgusnut od uzvika, pesama, očekivanja devedeset hiljada srca koja su tukla u istom ritmu. Kapiten Vladimir Petrović, sa trakom oko ruke koja je značila više od bilo kakvog ordena, vodio je svoje saigrače kao da vodi vojsku u odlučujuću bitku.

Teren Marakane je i bio poprište velike borbe i fudbalskog umeća. Filigrantska preciznost i čelična disciplina Zvezde nije dozvoljavala igračima Borusije da uhvate vazduh. Napadi i šanse su se smenjivali i podgrijavali atmosferu do usijanja.

I onda, u 22. minutu, neumoljiv presing je otvorio munjevitu kontru.

Akcija sa desne strane. Petrović, sa onim svojim instinktom koji razlikuje dobre od velikih igrača, ubacio je loptu u prostor kao da je crtao liniju četkicom. Slavoljub Muslin, uvek na pravom mestu, ulazi u šesnaesterac. A onda Miloš Šestić - taj sitni, brzi, nezaustavljivi Šestić - bacio se gotovo u horizontali i poslao loptu u mrežu.

1:0.

Marakana je eksplodirala. Erupcija radosti koja je preplavila svaki kutak stadiona. Hiljade crveno-belih zastava i šalova dižu se visoko ka nebu. Crveno-belom nebu.

Zvezda je nastavila da napada. Tražili su drugi gol, treći, bilo koji koji bi praktično završio posao pre revanša. Šanse su dolazile i odlazile, protivnički golman Knajb znojio se kao da nosi ceo pritisak kontinenta na leđima. Marakana je skandiranjem pokušavala da prozove Duleta Savića. Nedostajala je njegova eksplozija. Ali lopta je izmicala, milimetri su bili na pogrešnoj strain. Sreća je bila ćudljiva te noći.

A Borusija? Pa oni su znali da moraju da uzmu bilo šta iz Beograda. Bili su uporni, čvrsti i dovoljno opasni da drže Stojanovića na oprezu. Znali su da čak i remi znači da još ima nade za revanš. I čekali su svoju priliku.

Šezdeseti minut - kad je vreme stalo

Postoji onaj trenutak, kad ti se svet polako usporava. Kad vidiš nešto kako se dešava, ali kao da gledaš film koji se reprodukuje u pola brzine. Osećaš da nešto nije u redu, ali ne možeš da zaustaviš taj tok događaja. Šezdeseti minut na Marakani tog maja 1979. bio je upravo takav trenutak.

Volers je centrirao sa leve strane. Lopta je išla ka Linenu, koji bio u centru šesnaesterca ali i u verovatnom ofsajdu. Međutim, sudije se nisu oglasile. Trebalo je to da bude samo još jedna bezopasna situacija, još jedan Borusijin pokušaj koji završava u prazno.

Ali, Ivan Jurišić video je loptu, osetio je protivnika za leđima, osetio je dužnost koja je bila utkana u svako vlakno njegovog fudbalskog bića - braniti gol. Bacio se. Pružio se. Hteo je da spreči opasnost.

I lopta je završila u mreži. U pogrešnoj mreži.

Autogol. 1:1.

Za trenutak, stadion je zanemeо. Kao kad ti neko u glavu šapne nešto što ne možeš da razumeš, nešto što je toliko apsurdno da mozak odbija da to procesuira. Devedeset hiljada ljudi, svi odjednom, prestali su da dišu.

A onda je usledio onaj krik… Zvezda… koji se prolomilo kao grmljavina. Neverica, ljutnja, očajanje - sve pomešano u jedan gromoglasan vapaj koji je odzvanjao nebom iznad Beograda.

Jurišić je stajao u šesnaestercu, sam, izgubljen, verovatno želeći da se zemlja otvori i proguta ga. Ali fudbal nije sport koji ti dozvoljava da se sakriješ. Moraš da nastaviš. Moraš da se izboriš sa onim što si učinio, ili onim što se desilo, ili sa kombinacijom oba.

Navijači su grlima tražili još jedan pogodak, bilo kakav, samo da se vrati vodstvo i vrati nada.

Nemci su izdržali. Umrtvili su igru i čekali kraj. Čak su imali šansu za potpuni preokret. Na kraju, nakon svih šansi, nakon svih vapaja, nakon svega - ostalo je 1:1.

Kada je sudija iz Škotske odsvirao kraj, na Marakani se osetila čudna mešavina emocija. Ponos - jer su pokazali da mogu da igraju sa najboljima. Razočaranje - jer su mogli više. Strah - jer je revanš u Nemačkoj, daleko od svoje publike i njene podrške. Ali i nada - jer ako su jednom uspeli da naprave čudo protiv Dinama, zašto ne bi mogli ponovo?

Sve je bilo otvoreno. Borusija je otputovala kući sa osećanjem da su se izvukli. Zvezda je ostala sa tim gorkim ukusom nedovršenog posla i puno pitanja koja su lebdela u vazduhu.

Diseldorf, 23. maj 1979. - dan kada je nepravda dobila ime

Dve nedelje kasnije, Zvezda je stigla u Diseldorf. Grad na Rajni, mesto gde je nebo sivo, vazduh hladan, a stadion pun domaće publike koja je čekala svoj trofej. Nije bilo devedeset hiljada. Nije bilo te podrške što nosi na krilima. Ali je bilo nečeg drugog - vere da se može.

Već su jednom pokazali da mogu da igraju ravnopravno sa Borusijom. Zašto ne bi uspeli ponovo? Možda čak i preokrenuli taj 1:1 i odvukli pehar u Beograd?

Postoje, međutim, večeri kada sudbina odluči da napiše drugu priču. Večeri kada sve ide naopako, kada pravda negde zaluta, a sudije postanu glavne zvezde bez svog znanja ili želje. Ta večer u Diseldorfu bila je jedna od takvih.

Petnaesti minut - kad je Mikeloti pokazao na belu tačku

Alberto Mikeloti. Ime koje će se u Beogradu pamtiti decenijama. Italijanski arbitar, u to vreme smatran jednim od najboljih na svetu, čovek koji je tu večer sudio svoju poslednju utakmicu u karijeri. Možda je baš zato želeo da ostane upamćen.

Petnaesti minut. Alan Simonsen prima loptu blizu šesnaesterca. Vižljast, lukav, onaj što zna sve trikove i zna kako da izmami penal čak i kada ga nema. Krenuo je prema golu. Ivan Jurišić stao mu je na put - čist, pošten, kao zid između Danca i mreže. Nije dirao, nije povlačio, nije pravio prekršaj. Samo je bio tu. Samo je postojao.

I onda se Simonsen srušio na travu. Teatralno, uverljivo, kao da je pogođen projektilom sa tribina. Bacio se tako da bi i najiskusniji glumac pozavideo na interpretaciji.

Mikeloti nije oklevao ni trenutak. Pokazao je na belu tačku.

Penal.

Šok. Neverica. Bes koji se rađa duboko u utrobi i grabi te za grlo.

Igrači Crvene zvezde okružili su sudiju. Gestikulirali su, objašnjavali, molili, protestovali. Jurišić je dizao ruke, pokazivao da ga nije dirao. Petrović, onaj mirni kapiten, nije mogao da veruje šta vidi. Ali Mikeloti? Pa on je bio čvrst kao stena, nepomičan kao statua. Odluka je donesena. Penal ostaje.

Simonsen je uzeo loptu i stao na jedanaesterac. Siguran. Hladan. Bio je precizan, kako samo majstori znaju. 1:0 za Borusiju. I u tom trenutku, finale je praktično bilo gotovo.

Drugo poluvreme - borba protiv vetrenjača

Mogla je ta nepravda da ih slomi. Mogla je da ih parališe, da im oduzme volju, da ih pretvori u senke. Ali Branko Stanković nije odgajao takve fudbalere. Vodio je ekipu koja je znala da se bori čak i kada je nemoguće.

U drugom poluvremenu, uprkos kiši koja je padala, uprkos klizavom terenu, uprkos tome što je čitav stadion bio protiv njih - Zvezda je krenula u ofanzivu. Kao osice, kao ratnici koji znaju da im je ovo poslednja šansa.

Jovanović je probao. Lopta pored gola. Milosavljević je tražio svoju priliku. Odbranjen. A onda je stigao trenutak koji će zauvek ostati u sivoj zoni između trijumfa i tragedije.

Slavoljub Muslin opalio je bombu sa ivice šesnaesterca. Udarac kao grom, lopta kao metak. Golman Knajb nije ni podigao ruke - znao je da nema šanse. I lopta je pogodila - tačno mesto gde se sastaju prečka i desna stativa.

Milimetri. Toliko je falilo. Da je lopta prošla nekoliko milimetara niže, ušla bi. Izjednačenje. Produžeci. Ko zna šta bi bilo dalje? Ali nije. Odbila se nazad u polje.

Šestić je zatim pokušao volejem - pored gola. U samom finišu, Jovanović je dobio tu kolosalnu priliku o kojoj se još priča - tri, možda četiri metra od gola, potpuno sam. Šutirao je. Lopta je prošla pored. I to je bilo to.

Kraj - kad pehar ide pogrešnom putem

Kada je sudija odsvirao kraj, na terenu je u sred pobedničkih usklika, zavladala još glasnija tišina. Zvezdini igrači stajali su sa opuštenim ramenima, pogledom uprtim u zemlju, kao da gledaju kako se san raspršava u travi.

Berti Fogts, kapiten Borusije, primio je pehar. Dizao ga je u vazduh dok je domaća publika slavila. Bio je to njihov trenutak, njihov trijumf. Zaslužen? Pa, kako ko gleda.

Svako ko je te večeri bio na stadionu, svako ko je pratio taj meč sa dovoljno poštenja da objektivno proceni, znao je istinu. Zvezda je igrom zaslužila više. Mnogo više. Možda ne pehar - jer u fudbalu retko ko zaslužuje bilo šta, sve se osvaja - ali bar fer šansu. Bar utakmicu gde će sudija biti nevidljiv, gde će pobediti bolji, gde će lopta odlučiti a ne zvižduk.

Ali fudbal, kao i život, nije uvek pravedan.

Epilog - Milimetri

Milimetri do večnosti. Toliko je razdvajalo tu legendarnu Ambasadorovu generaciju od najvećeg trofeja. Muslinova lopta na prečki - možda dva, tri milimetra niže, i bila bi priča sasvim drugačija. Jovanovićeva šansa u finišu - možda nekoliko stepeni drugačiji ugao, i pehar bi putovao ka Beogradu.

Milimetri. Toliko malo, a opet - cela večnost.

Ali, ponekad nisu trofeji ono što definiše veliku ekipu. Ponekad je to način na koji se nose sa nevoljama, sa nepravdama, sa onim trenucima kada im ceo svet okreće leđa. I ta Zvezdina generacija pokazala je nešto mnogo važnije od pehara - pokazala je dostojanstvo.

Pokazali su da se Crvena zvezda nikada ne predaje. Da Marakana nije samo stadion već svetilište gde se dešavaju čuda. Da ponos crveno-bele boje ne zavisi od sudijskih odluka ili sreće koja dolazi i odlazi.

Aleksandar Stojanović na golu, sa rukama koje su branile ono što se braniti moglо. Jovanović, Miletović, Jurišić, Jovin - odbrana koja je stajala kao zid čak i kada je nebo padalo na njih. U sredini terena Muslin sa onim svojim majstorskim dodirima, kapiten Petrović sa aurom lidera što vodi armiju, Blagojević koji nije znao šta znači odustati. U napadu Milovanović, Šestić, Savić, Milosavljević - ljudi koji su trčali do poslednjeg daha, koji su tražili gol čak i kada je sve bilo izgubljeno.

Sa klupe ih je vodio Branko Stanković - čovek koji je od pojedinaca napravio kolektiv, od fudbalera napravio porodicu, od ekipe napravio legendu. Nije dobio pehar te godine, ali je dobio nešto dugovečnije - večno mesto u istoriji kluba.

Te majske noći 1979. godine, uprkos porazu u Diseldorfu i remiju u Beogradu, Beograd je pokazao zašto je grad sa dušom. Grad koji voli svoj klub bezuslovno - ne zato što uvek pobeđuje, već zato što nikada ne prestaje da se bori. Grad koji veruje čak i kada je nemoguće, koji bodri čak i kada boli, koji ostaje uz svoje čak i kada ceo svet kaže - gotovo je.

A Marakana? Pa ona je opet potvrdila zašto je jedno od najstrasnijih, najemotivnijih, najlepših fudbalskih hramova na svetu. Jer nije bitan broj gledalaca, nisu bitne cifre i statistike. Bitna je ljubav koja se oseća u vazduhu, bitna je strast koja teče kroz žile svakog ko uđe u taj prostor, bitno je znati da si deo nečeg većeg od sebe.

Dvanaest godina kasnije, 1991. godine, Crvena zvezda osvaja Ligu šampiona. I mnogi kažu - možda je to bila svemirska pravda, zakasnela ali ipak stigla. Možda je to bio način na koji je univerzum rekao - za ono 1979., evo vam 1991. Za onu nepravdu, evo vam još veći trijumfa. Za one suze, evo vam još grandioznije slavlje.

U nekom čudnom, poetičnom obrtu, kao da je sudbina konačno odlučila da vrati dug.

Jer to je Crvena Zvezda. Šampion sveta.