Dan kada je fudbal bio jači od bombi i večno hvala za AEK!

Adresu stanovanja nisam promenio od rođenja, ali zato jesam zemlje u kojima sam živeo. Za sada ih je bilo četiri i nadam se da je tu kraj brojanja.

Ne, kroz prizmu te činjenice ne želim da pričam o politici, već mi je fascinantan podatak da kako god se ta zemlja zvala i koliko god imala stanovnika, svake godine je bilo velikih sportskih rezultata. Od zlata na Olimpijskim igrama, Mundijalima i šampionatima Evrope u raznim sportovima, kako kolektivnim tako i individualnim, do renomiranih klupskih uspeha. Pričam, naravno, o međunarodnoj sceni.

Imaginarni „Muzej sporta mojih zemalja“ morao bi da bude velik kao park Ušće, pa da svi trofeji i sva podsećanja na velike utakmice i još veće pobede stanu u njega.

Međutim, postoje i one utakmice o čijim akterima ne bi bilo ispisano slovo, niti obavljena ijedna fotografija u tom zamišljenom vremeplovu uspeha, a koje su u istoriji sporta na ovim prostorima imale ogromnu težinu. E, jedna od njih, odigrana je baš na današnji dan pre tačno 27 godina. To je utakmica koja nije imala pobednika, nije ni odigrana do kraja, a ako ćemo iskreno, ni uslovi u kojima je igrana nisu bili regularni, jer igrana je pod NATO bombama.

Da, u pitanju je meč Partizan – AEK koji je odigran 7. aprila 1999. godine na stadionu u Humskoj u znak protesta protiv vojne agresije na tadašnju SR Jugoslaviju, a igrači oba tima su na teren izašli sa transparentom „NATO zaustavi rat, prekini bombardovanje“, kao i sa metama na grudima.

Prva bomba na teritoriju Jugoslavije pala je 24. marta i do tog 7. aprila eksplodiralo ih je na hiljade, što je šokiralo ljude širom sveta. Predsednik atinskog kluba Dimitris Melisanidis to nije mogao mirno da gleda i odmah mu je sinula ideja da „žuto-crni“ iz glavnog grada Grčke moraju da odigraju prijateljski meč u Beogradu.

Kontaktirana je ambasada Jugoslavije u ovoj zemlji i sve je vrlo brzo dogovoreno, a za partnera u ovom meču, jer bi zaista neumesno bilo koristiti reč protivnik, izabran je beogradski Partizan. Klub čije utakmice ni tada, baš kao ni sada, nisam propuštao.

Majica mog kluba za dres dugih rukava kluba koji mi je postao drag!

Sećam se, krenuo sam na stadion pre 10 sati da ne bih zakasnio, budući da red vožnje autobusa tih meseci nije bio baš najtačniji, a sa drugarima sam se našao na Autokomandi. Tu je nekada bio dragstor u kojem je moglo da se kupi pivo, a ispred, pored tramvajskih šina, bila je pokošena trava na koju si mogao da se izvrneš kao čovek. A, sreća naša, tog dana je bilo baš sunčano.

Fudbaleri AEK-a su u Beograd došli preko Budimpešte u koju su sleteli avionom, pa dalje nastavili konvojem autobusa, a jedan deo navijača je istom rutom od grčke do srpske prestonice došao samo busevima. U ekspediciji atinskog tima bio je i Manolas Glezos, čuveni partizan koji je davne 1941. godine zajedno sa Apostolasom Santasom sa Akropolja skinuo nacističku zastavu.

Heroj o kojem tada nisam znao ništa, a nisam ni da su funkcioneri AEK-a u Beograd doneli humanitarnu pomoć u vidu lekova, odeće i drugih potrepština najugroženijima, da je tamošnja televizija Partizanu platila 300.000 nemačkih maraka za TV prava i da je taj iznos prosleđen u fond pomoći žrtvama agresije NATO alijanse. To sve sam saznao tek mnogo kasnije.

Ono što pamtim bio je trenutak kad smo sa platoa kod južne tribine krenuli ka severu, gde su došli navijači grčkog tima. Susreli smo se sa njima i krenulo je grljenje i ljubljenje. Nikada se pre toga nismo videli, ali tada smo bili najbolji drugari. Ne zna se ko je bio pijaniji i ko je više psovao rat, bombe i sve ostalo. Normalno, niti ja znam grčki, niti oni znaju srpski, ali smo savršeno razumeli da pljujemo istu stvar.

Na sebi sam, sećam se to dobro, imao crnu majicu košarkaškog kluba sa velikim dvoglavim orlom, prilazi mi neki Grk u žuto-crnom dresu dugih rukava i nešto mlatara rukama. Trebalo mi je, priznajem, malo vremena da ukapiram da hoće da se menjamo.

Ne, nikada nisam bio pobornik tog menjanja navijačkih obeležja, jer bez da bilo koga uvredim, značka ili privezak za ključeve mog kluba su vredniji od dresa bilo kog drugog kluba na svetu, sve i da je u njemu osvojena Liga šampiona. Međutim, ovde je situacija bila malo drugačija, jer su uslovi bili ekstremni.

Prvo, navijač AEK-a me uhvatio na prepad, a drugo, čovek je putovao danima da bi došao da podrži moju zemlju i valjalo ga je ispoštovati. I danas, 27 godina kasnije drago mi je zbog toga. Taj dres i dalje stoji uredno složen u ormanu, mada je malo pohaban budući da sam ga veoma često i to vrlo ponosno nosio na terminima za mali fudbal.

Na tribinama 15.000 navijača i zavijanje sirena za vazdušnu opasnost

Ulazak na tribinu je tek bio posebna priča. Utakmica je bila prijateljska, u zemlji je vladao rat, tako da se na stadion unelo mnogo pirotehnike i mnogo alkohola. Pilo se lepo, navijali smo svi zajedno i onda najveći spektakl od svega – začule su se sirene za vazdušnu opasnost.

Ok, mi smo imali dvonedeljno iskustvo, nije nam to bilo nešto čudno, ali mogu da zamislim šta li se vrzmalo po glavama Grka koji su došli u Beograd. I nikada neću prestati da im se divim zbog toga.

Znam da je na tribinama stadiona JNA bilo mnogo ljudi, vidim po novinama i video snimcima da se procenjuje na oko 15.000, i sve vreme smo pevali zajedno. A zajedno smo, u 60 i nekom minutu uleteli na teren. Sećam se da smo trčali gde smo stigli. Po travi i atletskoj stazi, neki su skakali po tribinama, treći se valjali po terenu i ponovo se grlilo i pevalo Srbiji, Grčkoj, Partizanu, AEK-u i protiv svih ostalih. Obećavali smo jedni drugima da ćemo se ponovo videti, ali to se, na moju veliku žalost, nikada nije dogodilo.

Eto, voleo bih da vidim tog Grka sa kojim sam napravio trampu majica/dres i da mu zahvalim još jednom što je bio toliko lud da dođe u Beograd i gleda moj Partizan.

Znam, od tada se mnogo toga promenilo, između dva kluba, a pogotovo među navijačima, ne da ne vlada prijateljski odnos, već je sve otišlo u neku drugu stranu, što se videlo i na nedavnom rukometnom meču dva kluba. Ali to na stranu, ja ću se uvek na pomen imena AEK Atina sećati 7. aprila 1999. godine i tog susreta koji je, ako mene pitate, jedan od najvećih i najvažnijih sportskih događaja u istoriji sporta svih zemalja u kojima sam živeo, baš kao što su golovi Mateje Kežmana i Zogulisa.

Partizan – AEK 1:1 (1:1)

Datum: 7. april 1999. godine

Stadion: Partizana

Gledalaca: 15.000

Sudija: Dejan Delević

Strelci: Kežman 11 - Zogulis 26

PARTIZAN: Damjanac, Rašović, Savić, Stojanoski, Stanojević, Vuković, Ivić, Ilić, Tomić, Bjeković Jr, Кežman, Gerasimovski, Duljaj, Iliev, Tešović, Sabo, Ranković i Obradović.

AEК: Atmacidis, M. Mihailidis, К. Кurkunas, Кopicis, Кostenoglu, Babunski, Milovanović, Savevski, Кasapis, Maladenis, Кalicakis, Zubulis, Nikolaidis.