Partizanov krug

Sve veći cirkus, a sve manje smešno.

Da se neki partizanovac posle četiri i po meseca probudio iz kome, video bi da je Srđan Blagojević trener Partizana. Pomislio bi da se, osim očekivanog pada na drugo mesto, ništa drastično nije promenilo. O, kako bi se samo iznenadio, a potom i cinično smejao kada bi mu neko ispričao šta se sve izdešavalo u međuvremenu…

Ni višestruko manji klubovi nisu sebi dozvoljavali ovakvu bruku da u toku jedne sezone ovoliko puta saopštavaju javnosti ko će voditi ekipu u narednom periodu. Srđan Blagojević, Marko Jovanović, Nenad Stojaković, Damir Čakar… I ponovo Srđan Blagojević.

Ono ime koje je započelo, sada (valjda) i zatvara ovaj krug koji je neko loše smislio i loše stvorio. Krug koji je morao biti kontinuirana linija jer se smena Blagojevića nikada nije smela ni desiti.

Ako ništa, barem se u cirkus vratio čovek zbog koga je publika posle toliko godina rado odlazila u šator.

Većina navijača ga obožava još od prošlog leta i oni su znali da je 52-godišnji stručnjak ključni faktor svega dobrog što se desilo u prvom delu sezone. Manji deo njih koji ga nije voleo konačno je posle sveg ovog potopa to shvatio. Jer, činjenica je da je on nešto najbolje što se desilo ovom klubu od Marka Nikolića. Ruku na srce, nije imao ni veliku konkurenciju, s obzirom na to da od tada samo još Aleksandar Stanojević nije bio apsolutni početnik ili amater u trenerskom poslu.

E, sada… Znamo zašto je Partizanu ponovo bio potreban Blagojević, ali ne znamo zašto je Blagojeviću bio potreban Partizan. Možemo samo da nagađamo, ali je za ova četiri meseca s vremena na vreme, obično posle novih prosutih bodova ili komedije sa novim trenerima, na društvenim mrežama imao objave iz kojih se dalo naslutiti da upravi kluba poručuje "Je l’ vidite šta ste uradili?"

Jedna od skorašnjih njegovih objava bila je citat Marsela Bijelse koji glasi “Nasleđe se ne meri trofejima, fotografijama ili snimcima najboljih momenata. Ono se oseća u tišini nakon tvog odlaska, kada se tvoj rad više ne vidi, ali se vidi njegovo odsustvo”. Sada kao da svojim ponovnim prisustvom želi da pokaže i dokaže svoju važnost.

Jer, njegov trenerski pečat zaslužan je za to što je Partizan sa nikad slabijim timom umalo zaigrao grupnu fazu evropskog takmičenja, a potom bio četiri boda ispred, bar finansijski, nikad moćnije Crvene zvezde. Zbog njegovog rada i hrabrosti su rođene nove “Partizanove bebe” koje su probudile vatru u svakom crno-belom srcu, ali i koje će napuniti praznu kasu. Zbog njegovog trenerskog stila je Partizan igrao moderan fudbal i posle dugo vremena zaličio na evropski klub.

Ni od čega je stvorio nezamislivo. Možda je time sebi napravio medveđu uslugu jer je podigao očekivanja onih nerealnih ljudi, a neki takvi su, nažalost, i deo uprave kluba. One iste uprave koja nije bila sposobna da mu prošlog leta obezbedi jednog jedinog iskusnog štopera da povede tu neiskusnu decu protiv namazanih protivnika.

Takvo ponosno ispadanje iz Evrope, poraz od 4:1 protiv Čukaričkog na Banovom brdu koji je sve do 89. minuta vrlo lako mogao postati i remi ili čak pobeda crno-belih, te eliminacija iz kupa od Mačve, kao da je taj kup toliko bitan u trenucima kada imaš solidnu prednost u ligi, poslužili su kao alibi da se Blagojević smeni.

Ako su ti porazi bila bruka, šta je onda bilo sve posle toga sa novim ljudima na klupi? Sve to posle nije bila bruka nego surova realnost i realni limiti tih igrača. Realnost koju je svojom sposobnošću, znanjem, mirnoćom, elokventnošću i gospodskim manirima Blagojević zamaskirao i učinio da neki pomisle da to može svako i da je ovaj tim bolji nego što jeste.

Njegovim odlaskom je naglo prekinuta sreća, nada, a i ljubav. Sve je razbijeno i u vetar rasuto. Bez trenera koji ga je vratio u život, Jovan Milošević nije preterano “grizao” da ubedi Štutgart da ostane još malo, za kratko vreme umanjena je vrednost igrača koji bi na leto svojim transferom trebalo da pomognu klubu da preživi, a navijači su ponovo potpuno digli ruke od kluba… Da je neko hteo, ne bi bolje umeo da uništi Partizanovu sezonu.

Stoga je, iz Srđanovog ugla, odluka da se vrati na staro radno mesto čist mazohizam i potez zbog koga više može da izgubi nego da dobije. Ono što je najgore, ukoliko nešto krene po zlu, pružiće priliku onima koji su bili za njegovu smenu da misle da su bili u pravu.

A postavlja se i ono najbitnije pitanje – kako će uopšte izgledati saradnja između trenera i sportskog direktora iliti potpredsednika za sportska pitanja?

To su dve figure koje treba najviše da komuniciraju u klubu, a koje sada verovatno ne mogu ni da se pogledaju, kamoli progovore. Odlukom tog direktora je Blagojević smenjen 1. novembra, a isti je jedini od pet članova uprave koji je sada bio protiv njegovog vraćanja. Pritom, kao jedan od uslova za povratak novog-starog trenera tima iz Humske bio je odstranjivanje potpredsednikovog sestrića iz stručnog štaba, kao i vraćanje Nemanje Jovšića na mesto trenera golmana umesto onog koga je ovaj postavio.

Možemo ovu situaciju uporediti sa onom u Notingem Forestu između Nuna Espirita Santa i sportskog direktora Edua. Na početku sezone je Santo izgubio bitku i dobio nezaslužen otkaz, ali je na kraju dobio rat jer je Forest sada u veoma lošoj situaciji, a pre nekoliko dana je saopšteno da Edu odlazi.

Da li će, ako Partizanov Edu ostane na toj poziciji, sve vreme raditi na novoj smeni Blagojevića i postavljanju španskog trenera od juna kao što je na sva vrata ranije najavljivao, ostaje da se vidi. Ali svakako, ne bi bilo prvi put da se nije ostvarilo ono što se pričalo i obećavalo, a navijači već kao da su umorni i kao da su ostareli od tih priča, kao da su dosadne i da suviše dobro znaju da od njih nema ništa.

U svakom slučaju, Partizan nije mogao bolje od Blagojevića, ali Blagojević je mogao bolje, ili bar zdravije, od Partizana. Zato mnogima nije jasno zašto je pristao na povratak u klub, ali izgleda da on ga voli, on ga nosi, on mu oprašta. A-ha!