Crno bez imalo belog

Sećate se, verujem, kada ste kao klinci odlazili sa drugarima na sankanje do nekog brda van grada. Uvek je bilo onih bojažljivih koji nisu smeli da se popnu na vrh, plašeći se da će dostići veliku i nekontrolisanu brzinu zbog koje bi mogli da izlete sa staze i udare u stablo nekog drveta.

Ipak, glavne dase u društvu bili su baš oni koji nisu mnogo marili za to „šta ako“ već su izvlačili sanke na vrh vrhova, sedali na njih i bez mnogo razmišljanja kretali ka cilju. Njihov pad, kada bi do njega došlo, a dolazilo je, bio je bolan. Bolniji, svakako, od onih koji su kretali sa neke niže tačke.

E, baš je takav ovaj pad Partizana. Ne bi on bio tako neprijatan i težak da crno-bela mlađarija u prvom delu sezone nije dala nadu, ispostavlja se lažnu, svojim navijačima, ali i čelnicima, da posle osam sušnih sezona može vratiti šampionski pehar u Humsku. Ne bi se o njemu toliko pričalo da ona nije, u jednom trenutku, bila ispred večitog rivala na prvenstvenoj tabeli.

Problemi u Partizanu nisu od juče. Nisu ni od zimus pa ni od polovine decembra kada je imao četiri boda više od Crvene zvezde. Oni datiraju još od prošle godine, možda i pretprošle, a najrealnije je da je njihova osnova duboko ukorenjena u kraj prošle i početak ove decenije. Dodatno ulje na vatru doliveno je izborom uprave za koju se smatralo da je spasonosna, a ispostavilo se da nema čarobni štapić. Ponekad deluje da ne bi znala da ga iskoristi i da je u njenim rukama.

Poslednji poraz „parnog valjka“, od Vojvodine u Novom Sadu, potvrdio je da su njegove karike odavno zaribale, da je motor zreo za remont i da šine po kojima ide nisu kreirane za njega već za brze vozove najsavremenije generacije. Ali, i da nema vođu. Ni na terenu, ni na klupi, ni u fotelji.

Damir Čakar je i u drugom meču na trenerskoj funkciji doživeo poraz, iskreiran u kuhinji bivših članova večitog rivala. Onaj od OFK Beograda osmislio je i u praksi realizovao najtrofejniji fudbaler u istoriji Crvene zvezde Milan Rodić, a neuspeh na „Karađorđu“ najavio je dalekometnom paljbom Vukan Savićević. Partizan je dokusuren u sudijskoj nadoknadi posle nedopustivih grešaka u sopstvenom šesnaestercu nakon kojih su domaći sa bele tačke potvrdili dominaciju u svakom detalju.

U moru taktičkih, i svih ostalih, problema sa kojima se stručni štab crno-belih suočava, nehotice je u prvi plan iskočio onaj da ovaj tim nije postigao gol u drugom poluvremenu u prethodnih sedam utakmica. Nemanja Trifunović je poslednji fudbaler koji je to učinio, a njegov gol protiv Napretka doneo je važan trijumf tog 13. decembra. Od tada su, bez sudijskih nadoknada kojih je sigurno bilo u trajanju od bar pola sata, protekla 652 minuta igre.

Upisali su crno-beli pobede nakon toga protiv Radnika i Spartaka, uz jedan remi i četiri poraza, ali su i u njima gubili druga poluvremena. Jasno je da izuzetno mlada ekipa nema dovoljno iskustva da bezbolnije „zatvori“ mečeve u kojima je i mogla do nekog boda, ali ovaj podatak povlači i pitanje u vezi sa kvalitetom rada tokom priprema između dva dela sezone.

Vojvodina - Partizan 3:0 | MOZZART BET SUPERLIGA SRBIJE (26. kolo) | 08. mart 2026. Watch on YouTube

Tu dolazimo do važnog detalja da je u to vreme, ni kriv ni dužan, na klupi sedeo Nenad Stojaković i da je Partizan sa njim u Turskoj imao dva remija i jedan poraz. U trenucima kada je bio jesenji šampion. Umesto da dobrim partijama i rezultatima dodatno „napumpa“ samopouzdanje pred nastavak sezone, iz Antalije se vratio manji od makovog zrna, poljuljan i na terenu, jer je van njega odavno to bio. Kao normalan sled okolnosti, usledio je remi u Humskoj sa niškim Radničkim u prvoj rundi nastavka čime je liderska pozicija na tabeli postala samo lepa prošlost.

Jasno je da se na nju crno-beli ove sezone više neće vraćati, jer posle trećeg uzastopnog poraza u šampionatu zaostaju ogromnih devet bodova za Crvenom zvezdom. Deluje da je ne bi mogli stići i prestići ni da svi odreda sednu u mlazni avion.

Najnoviji problem sada im, realno, predstavlja upravo novosadska „Stara dama“ koja je pobedom u direktnom okršaju smanjila zaostatak na samo jedan korak, a pritom na papiru ima lakši raspored do podele lige na plej-of i plej-aut. Crno-beli moraju ekspresno da se vrate na pobednički kolosek, već protiv TSC-a u narednom kolu, jer će u suprotnom dodatno skliznuti na tabeli.

Nova promena trenera teško da bi bilo šta donela, a i pitanje je ko bi se uhvatio u koštac sa nagomilanim problemima. Kako vreme odmiče tako je sve jasnije, mada je to bilo jasno i prvog dana, da je smena Srđana Blagojevića bila pogrešan potez u režiji Predraga Mijatovića. A kako nijedna nevolja ne ide sama, Stojaković nije bio relativan već potpuni promašaj. U svakom pogledu.

I navijačima je jasno da će ovo biti samo jedna od onih sezona u kojoj su šampionske nade ugašene mnogo pre plej-ofa pa na Čakara gledaju ravnodušno, ponajviše zbog njegovog igračkog mandata na crno-beloj strani Topčiderskog brda, koji je bio više nego respektabilan. Istina, svesni su da bi sa aktuelnim igračkim kadrom i mnogo zvučnija trenerska imena mogla da se nadaju boljim rezultatima, ali tek za koju godinu, nakon što Ugrešić, Dragojević, oba Kostića, Simić, Janković i Jovanović preleže dečije bolesti. Mada, postoji opravdana bojazan da će oni tada biti rasuti po celoj Evropi.

I da se Partizanu i u godinama koje dolaze, zbog nepostojanja jasne klupske i timske strategije, crno piše. Toliko crno da se izlaz, ako ga uopšte ima, ni ne nazire.