Kineska filozofija nas je sa jinom i jangom naučila da u svemu ima dve suprotne, ali komplementarne strane koje prave savršeni balans i da jedne bez druge ne postoje. Tačka belog u crnom i obrnuto je pokazatelj da u svakoj krajnosti postoji klica svoje suprotnosti, da ništa nije apsolutno.

Boje Partizana su iste kao i one jina i janga, mada navijači odavno ne vide belu u svem tom crnilu. Godine probijanja dna, vređanje inteligencije navijačima i bahatost pojedinaca uspeli su da anesteziraju gotovo svakog ko voli ovaj klub. 

Ali u mračnom tunelu u kom Partizan stanuje konačno je stiglo svetlo. Donela su ga Partizanova deca. 

Postali su ona najlepša tačka bele boje u moru crne. Svi navijači obožavaju kada dete kluba dobije šansu u prvom timu, pa ako se i se gubi, neka se to bar radi sa njima umesto onih koji bi uz to imali debele plate. No, ova deca ne da ne gube, nego pobeđuju i igraju, za sada, iznad svih očekivanja.

Mora se, ipak, prvo istaći ime šefa spasilačke misije, Srđana Blagojevića. Dočekan sa potcenjivačkim “Ko?” usled vođenja ne toliko atraktivnih timova u Srbiji pre nego što je otišao u inostranstvo gde je malo ko pratio njegov rad, brzo je svima dao odgovor ko je – on je moderan trener.

On je, ujedno, i najbolja stvar koja se desila Partizanu još od Marka Nikolića. Posle toliko godina početnika, trenera koji se nisu fudbalski “apdejtovali” barem deceniju i onih koji su svojom nervozom sputavali igrače, Blagojević je sa svojim stavom, mirnoćom i znanjem najpozitivnija moguća anomalija.

Uvek sa gospodskim ponašanjem, poput onih profesora starog kova sigurnih u svoje znanje i iskustvo, radio je sa onim što mu je dato, a to nije mnogo, i nikada se nije žalio. Zajedno sa svojim mladim stručnim štabom koji čine treneri Marko Jovanović, Đorđije Ćetković i Dejan Fijala, kao i analitičari Lazar Tomić i Stefan Petrović, implementirao je moderan stil fudbala koji odavno nije viđen od igrača u crno-belim dresovima. 

Za takav fudbal su u idealnim uslovima neophodni tehnički savršeni igrači sa iskustvom koje bi im pomoglo da prevaziđu strah od greške, pogotovo tokom izgradnje napada od golmana na kom se insistira. Novca za iskusne, naravno, nema. Zato je Partizan prevremeno izrodio svoje bebe, a one gotovo uvek u životu budu najveći heroji. 

I opet Blagojević nije trošio vreme na kontemplaciju već je klupsku posebno nadarenu decu prebacio u prvi tim i krenuo sa dodatnim časovima za njihove bitne ispite. Pričao im je, pisao i pokazivao svoje ideje, a oni su upijali poput sunđera. Olakšavajuća okolnost za većinu njih je što je uz Srđana bio i njihov dosadašnji učitelj Ćetković koji je imao brojne uspehe sa mlađim kategorijama i poznat je kao neko ko prati novitete u fudbalskoj taktici.

Imao je Partizan i sreću u “nesreći”. Ispostavlja se da su, osim neiskustva kao jasnog minusa, njegova deca i Blagojevićev stil odličan spoj. Tehnički su izuzetni, a imaju brzinu, energiju, agresivnost i nivo trčanja potreban ne samo za fudbal njihovog trenra, već i moderan, evropski fudbal. Baš u evropskim utakmicama Partizana smo videli visoki presing svojstven za španske trenere tokom kog pri ulasku protivničke ekipe u igru bar dvojica igrača Partizana čekaju da protivnički golman ili štoper vrate loptu u igru pre nego što se kao osice ustreme ka njima, baš kao što je Usman Dembele to radio za PSŽ čekajući kao gepard na liniji šesnaesterca. 

Segment u kom su posebno oduševili je čitanju igre i predviđanju narednog poteza protivnika. Verovatno su i u ranijim sezonama fudbaleri Partizana, ili bar neki od njih, imali tu sposobnost, ali jednostavno ne bi potrčali da preseku te lopte i dođu do njih. A sada? Posebno protiv Ukrajinaca su leteli do svake lopte i time stvorili, a i sprečili, nemali broj šansi, pošto igrači Oleksandrije nisu imali odgovor na brzu promenu poseda. Prosto, brzina je u modernom fudbalu sve, a ovi mladići igraju brzo, a igraće još brže kada im zahtevi trenera postanu automatizam.

Videle su se iz meča u meč (doduše, manje u nehumanim uslovima na Kipru) skice akcije koje izvodi Partizan, a koje se ne bi postideli ni najveći evropski klubovi. Kao da ponekad sve strelice sa kretanjima i jasnim uputstvima nacrtanim flomasterom po maloj beloj tabli ožive i prenesu se na teren. Nekada su uspešne, a tada su fudbalska poezija, nekada ne, ali fantastične zamisli stručnog štaba ekipe ne vidi samo onaj ko to ne želi. Zamislite tek kako bi se te skice otelotvorile u potpunosti da imaju i par iskusnih, kvalitetnih igrača na ključnim, najosetljivijim pozicijama – štopera i napadača, koji bi svojim iskustvom uzeli za ruku ovaj razigrani vrtić i poveli ga dalje. 

A vrtić, iako sve više oduševljava, i dalje je tek u fazi učenja. I dalje im Blagojević daje instrukcije pored terena, posebno u igri van poseda. To se najbolje moglo videti u utakmici protiv Oleksandrije na kojoj upravljao svojim igračima kao da džojstikom igra PES ili FIFU. Lako mu je to bilo na praznoj Katovice Areni kojom je njegov glas odjekivao. Donedavno bi mu još lakše bilo na stadionu Partizana, ali su igrači, zajedno sa njim, zaslužni što ga u narednim utakmicama neće čuti od neprestane pesme gotovo punog stadiona. 

Gotovo pun stadion. Kako to lepo zvuči! Počeli su navijači Partizana da liče malo na engleske, pa ne cene samo pobede već i požrtvovanje. A i te pobede, posebno protiv Železničara, ali i protiv Oleksandrije, nisu bile toliko na kvalitet koliko na ljubav prema klubu, na juriš na loptu kao da sutra ne postoji, na čistu grobarštinu. 

A kako najbolje i najlakše nadoknaditi kvalitet nego ljubavlju i borbom za grb koji stoji na i u srcu? Toga ne da ne manjka, već ima na pretek. A univerzum nikada ne ostane dužan na trud. Posle nesrećnog ispadanja od AEK-a i davanja zadnjih atoma snage su ta deca plakala kao letnji pljusak. Znalo se već tada da će im se sav trud uložen te večeri vratiti kad-tad. Ali niko nije očekivao da će to biti tako brzo protiv vicešampiona Ukrajine, posebno ne nakon izostanka 4 važna igrača. I plakali su ponovo te noći, ali je ovog puta to bilo od sreće i ponosa kada su ih navijači dočekali na beogradskom aerodromu.

Kažu da se sve dešava sa razlogom, kažu ko zna zašto je nešto dobro. Pa možda je ovo dno Partizana bilo sa razlogom da ovakvi talenti što pre dobiju šansu i donesu dobro svima umesto što bi grejali klupu nauštrb nekoga ko je tu da samo odradi smenu. Bilo je tu i drugih, starijih koji su voleli Partizan, nije da nije. Ali kada čovek odraste onda sve radi opreznije, poučen nekim iskustvima, pa tako i voli. Ova deca klub vole dečije, iskreno, neuprljano. Tako i igraju. Do koske, do kraja. I grešiće, uvek se greši u ljubavi, ali se u njoj i oprašta.

A u međuvremenu, zaista, neka neko proveri gde je Roganović sakrio bar stotinak utakmica u karijeri pošto igra bar toliko zrelo. Neka neko pita Ugrešića hoće li ga smarati da odgovori na sve pozive evropskih velikana koji ga čekaju uskoro. Neka neko čestita Dragojeviću što je odrastao preko noći sa kapitenskom trakom na bicepsu. Neka neko kaže Kostićima da su već sada mentalne zveri. I neka neko pohvali Trifunovića što je svoje kritičare pretvorio u svoje fanove.

Postoji ona fudbalska izreka "Nikad nemoj da se zaljubiš u pozajmljenog igrača". Za Partizan, a i većinu ovdašnjih klubova, je možda prikladnija "Nikad nemoj da se zaljubiš u mladog igrača". Jer on će otići čim pokaže trunku potencijala. A mora otići, i to iz ljubavi. Kakav je to samo paradoks. Ali samo će tako pomoći klubu da preživi.

I to je ta tačka crnog u svem tom belom. Ta crna tačka je što će, ovako dobri kakvi jesu, brzo otići. 

I ponovo će nestati svetlo u tunela sa njima. Ali njihov zadatak svakako nije da Partizan izvuku iz tunela jer je tunel njegov habitat. Ti momci su tu samo deo spasilačke misije pristigle sa baterijskim lampama da daju dovoljno vremena onima čiji je posao da se brinu o tunelu da obezbede trajno svetlo u tunelu pre nego što se baterija na lampama isprazni.