Kako smo upoznali Paskala Grosa

Postoji jedna rečenica iz sitkoma „Kako sam upoznao vašu majku“ koja odzvanja – ništa dobro se ne dešava nakon dva ujutru. Tako je Teda – melanholičnog glavnog lika, nepopravljivog romantika u potrazi za ženom svog života – učila majka rekavši mu da tada ljudi donose odluke koje inače ne bi doneli. Te su reči potpuno suprotne od mišljenja večitog pozitivca i ženskaroša Barnija koji smatra da se posle dva dešava ono najbolje jer tada stvari postaju legendarne.

Ako bismo pravili analogiju sa fudbalom, nekako bi 30. godina bila ponoć, a 32. već dva ujutru – što se prošlo od karijere, prošlo se i vreme je za krevet, odnosno penziju. Jer, za većinu fudbalera jedino dobro što može da im se desi nakon toga jeste neki megaugovor u Saudijskoj Arabiji, Turskoj i sličnim penzionerskim ligama.

Ali ne i za Paskala Grosa. Dok ostali igrači tada polako svode račune, on je tek tada počeo da živi jer sve što mu se fudbalski lepo dogododilo, dogodilo mu se nakon što je na torti oduvao svećice sa brojem 32.

Ne znamo šta je tokom duvanja tih svećica poželeo, ali prva stvar koja mu se desila nepuna tri meseca nakon toga jeste poziv selektora Nagelsmana i debi za reprezentaciju Nemačke, time postavši treći najstariji igrač u polju u ovom veku koji je debitovao za Manšaft. Kasnije je bio deo selekcije na Evropskom, a potom i Svetskom prvenstvu.

Bili su to jedni od njegovih glavnih ciljeva kada je prateći stope oca Stefana, nekadašnjeg defanzivca sa preko 100 bundesligaških nastupa, počeo da trenira fudbal. Upravo mu je Stefan bio prvi trener u mlađim kategorijama Nekaraua gde ga je, pre svega, naučio disciplini i ponašanju na, oko i van terena. Kasnije ga je put vodio u Hofenhajm, Karlsrue i Ingolštat.

Pažnju za sebe skrenuo je u „cvajti“ kada je u sezoni 2014/15 na svojim plećima uveo Ingolštat u Bundesligu ostvarivši debrujenovske brojke – imao je čak 23 asistencije i sedam postignutih golova pride. U prvoj sezoni u najvišem rangu doprineo je klubu da opstane upisavši šest asistencija i gol, ali u drugoj nije uspeo da ih sačuva uprkos tome što je, pored istog broja asistencija, bio efikasniji.

Ingolštat se preselio u drugu ligu, dok se Gros preselio na jug Engleske, tačnije u Brajton koji se baš tada kao vicešampion Čempionšipa plasirao u elitu. Može se reći da je tada 26-godišnji Nemac bio prvi od tih jeftinih, a kvalitetnih igrača koje „galebovi“ obično preprodaju po višestruko većoj ceni. Samo što je, za razliku od ostalih, on došao da ostane.

I ostao bi verovatno sve vreme da pre dve godine nije dobio poziv koji nije mogao da odbije – poziv Borusije Dortmund, kluba za koji navija ceo život. Kluba čiji je grb kao dete sam naslikao na zidu svoje sobe u porodičnoj kući gde i sada spava kada poseti rodni Manhajm. Kupovao je dresove svake sezone i dobro se seća svog prvog meča na Vestfalenu – bilo je to 9. avgusta protiv Herte kada je imao samo 11 godina. A onda je na isti pre dve godine kročio kao fudbaler sa svojim prezimenom na dresu Dortmunda. Bilo su mu tada već pune 33, ali za ostvarenje dečačkih snova nikada nije kasno.

Igrajući za crno-žute, shvatio je da se još jedan klub ušetao u njegovo srce i zauzeo veliki deo. Paskal je gledao skoro svaki meč svog bivšeg tima, a sedam godina u Brajtonu bio je period tokom kojeg su on i njegova porodica zavoleli ovaj grad toliko da ga smatraju domom. Zato se prošle zime, na zadovoljstvo porodice Gros, ali i svih navijača Brajtona, vratio u Englesku. Za Dortmund je na kraju odigrao 66 mečeva, postigao gol, upisao 17 asistencija i nastupio u Ligi šampiona, time ispunivši još životnih želja.

Vratio se na Ameks i postao večiti starter u 35. godini. Nije se našao u početnom sastavu samo na prvoj utakmici po povratku. Od tada, počeo je sve, baš sve ostale mečeve u svim takmičenjima, a samo jednom nije odigrao svih 90 minuta.

On je srce, duša i mozak Brajtona bio i u prethodnom mandatu, a sada je postao i produžena ruka Fabijena Hircelera, njegovog dve godine mlađeg menadžera. Kada vidimo kako se ponaša na terenu, kako diriguje terenom i postavlja saigrače, pitanje je koliko su uspesi Brajtona samo plod Hircelerovih ideja. Deluje da malo – ili mnogo – ima i do Grosa, ali ne možemo da proverimo na šta bi tim ličio bez njega jer igra na svakom meču.

Ono što već sada možemo naslutiti jeste da će Paskal biti odličan trener i na tome aktivno radi. Postao je vlasnik A trenerske licence, a tokom rada na dobijanju iste bio je asistent u U18 timu Brajtona. Na kraju krajeva, ima predispozicije da bude uspešan strateg jer, kao što znamo, većina trenera u ligama petice su nekadašnji centralni vezisti.

Mada, možda je naivno ograničiti ga samo na poziciju centralnog veziste jer on je sve. Ne, bukvalno je sve i može da igra na kojoj god poziciji. Na 290 utakmica za Brajton (na kojim je zabeležio 37 golova i 60 asistencija) je – osim šestice, osmice i desetke – igrao i kao krilo i kao bek, i to na obe strane terena. Jedino još nije bio štoper.

Ove sezone, srećom, svoju genijalnost prikazuje na svojoj osnovnoj poziciji centralnog veziste. A ako bismo nagradu za igrača sezone dodeljivali nakon pet kola pre ove odvratne tronedeljne pauze, Gros bi verovatno bio glavni kandidat da je dobije pošto je upisao tri gola i četiri asistencije na pet mečeva, uz uticaj na igru koji se ne može iskazati brojkama. U poslednjoj utakmici pred pauzu školovao je vezni red šampiona Premijer lige, a izgleda da ima poseban motiv protiv najjačih jer je protiv „velike šestorke“ bio strelac 14 puta, a asistent još 13. Dakle, igrač za velike utakmice i pravi vođa.

Paradoksalno, iako je u formi života, sada se nije našao ni među 44 igrača na spisku reprezentacije. Ako Jirgen Klop misli da ima toliko boljih Nemaca od Grosa, onda je Nemačka najjača selekcija sveta. A nema i nije, ali od Klopa smo navikli da voli da pametuje. No, to ne treba da brine Grosa. Štaviše, još bolje će mu doći tri nedelje odmora za izazove koji ga čekaju sa voljenim Brajtonom, pogotovo jer izgleda da Hirceler ne planira nikad da ga odmara.

I ta činjenica dovoljno govori o večitom mladiću iz Manhajma – dok su gotovo svi njegovi vršnjaci posle „dva ujutru“ već otišli u lige slabijeg intenziteta, on dominira Premijer ligom i u „pet ujutru“ i ne planira da stane. On je od dva do pet ujutru ostvario nešto što neki nisu za celu karijeru. A jednom kada podvuče crtu, kada odluči da ode na spavanje, znaće da su ta „tri sata“ bila, kako bi Barni to rekao, LEGEN-sačekajte-DARNA.