Koja pozicija na terenu školuje najviše elitnih trenera?

Videli smo – ovdašnji su prostori bar prepuni takvih primera – da činjenica da je neko bio vrhunski fudbaler nije garancija da će biti makar i dobar trener. Istina je da je trenerima lakše da razumeju situacije i osećanja fudbalera, pogotovo u bitnim trenucima, ukoliko su i sami prošli kroz to, ali kako jednom reče Arigo Saki – ne moraš da budeš konj da bi postao dobar džokej.

Eto, on je, recimo, jedan od najvećih stratega u istoriji, a nikada nije zaigrao na profesionalnom nivou. Murinjo je takođe kao vrlo mlad okačio kopačke o klin i obuo cipele kojima je gazio pored aut linije. U obe vrste obuće sjajni su bili ili i dalje jesu Zinedin Zidan, Pep Gvardiola, Johan Krojf, Karlo Anćeloti, a i Brajan Klaf i Aleks Ferguson su bili jedni od najboljih golgetera na Ostrvu svojevremeno.

No, često se pokretala polemika oko toga koja pozicija na terenu tokom igračkih dana kasnije napravi najboljeg trenera. Znamo da su štoperi najodgovorniji i da, uz golmane, najbolje vide teren, da su vezisti obično najinteligentniji, a da napadači imaju najbolji njuh.

Teza je, međutim, uvek bila da centralni vezisti po završetku karijere postanu najuspešniji stratezi, a u ovom istraživanju koje je obuhvatilo sve trenere iz Lige petice pokušali smo da potvrdimo da li je to zaista tako.

Na samom početku, treba istaći da je kriterijum bio takav da smo uračunali sve trenere čija je karijera, makar i amaterska, bila toliko dobra da bar postoje podaci o njihovoj tačnoj poziciji na terenu. Neki od njih nikada nisu zakoračili u seniorski fudbal, a neki su sa njim brzo završili. Da bi istraživanje bilo relevantnije i da ne bismo sami sudili čija karijera je vredna računanja, za dobijanje procenata koristili smo ukupan broj klubova u ligi, bez obzira na to da li su i na kom nivou njihovi treneri igrali fudbal.

Njih 58 od ukupno 96, odnosno 60%, tokom igračkih dana bilo deo najvišeg ranga u bilo kojoj zemlji. Takvih je najviše u Engleskoj, čak 16, a odmah zatim u Italiji, 15. U Francuskoj je 11 od 18 trenera iskusilo kako je igrati u prvoj ligi, a najgora situacija je u Bundesligi, gde je samo osam od 18 trenera bilo deo elite, isto koliko i u Španiji, s tim da Primera broji 20 klubova.

U Premijer ligi samo Pjer Saž, menadžer Kristal Palasa, nije imao dodirnih tačaka sa seniorskim fudbalom, dok su Danijel Farke i Fabijan Hurceler bili deo nižih liga Nemačke.

Najviše tamošnjih aktuelnih menadžera je igralo na pozicijama centralnog ili zadnjeg veznog, koje ćemo računati kao jednu jer je većina njih mogla da igra kao jedan od dvojice u veznom redu u formacijama 4-2-3-1 ili 4-4-2. Vezisti su, dakle, bili Hurceler, Mareska, Arteta, Alonso, Lampard, Kerik, O’Nil, Endruz i Jakirović.

Nakon njih, sa po tri predstavnika najbrojniji su štoperi – Jajsle, Glazner, Mojs – i desni bekovi – Iraola, Arbeola i Le Bris. De Zerbi je bio ofanzivni vezista, Roze levi bek, Farke napadač – doduše u četvrtoj ligi – dok je Emeri igrao po levoj strani.

Jedna od najboljih potvrda teze da ne morate biti dobar fudbaler da biste kao trener radili na elitnom nivou jeste španska Primera, gde je samo njih osmorica iskusilo igranje u najvišem rangu neke države, a skoro polovina nisu bili profesionalci. Za četvoricu čak ni ne postoje pouzdani podaci na kojoj su poziciji tačno igrali jer su ili rano završili sa fudbalom ili su bili potpuni amateri.

Od onih za koje, pak, znamo pouzdano ko su i šta bili, šestorica su igrali na pozicijama centralnog i zadnjeg veznog – Hansi Flik, Žoze Murinjo, Pelegrino Mataraco, Injigo Peres, Dijego Simeone i Antonio Idalgo. Po dvojica su bili štoperi, levi i desni bekovi i napadači, dok je Karlos Korberan bio niželigaški golman.

Ako je istina da su centralni, odnosno defanzivni vezisti najbolji treneri, onda Italiji i Seriji A ide začuđujuće loše jer je čak polovina aktuelnih stratega igralo baš na tim pozicijama. Neki od njih su bili među najboljima na svetu, kao što je to slučaj sa De Rosijem, Gatusom, Fabregasom, a tu su i Akvilani, Alegri, Amorim, Di Frančesko, Gasperini, Jurić i Spaleti.

Više od jednog predstavnika od ostalih pozicija imaju samo štoperi – Kivu, Kaljarijev Pizakane i Sari, mada je strateg Atalante igrao na amaterskom nivou. Na istom su igrala još četvorica trenera – Tedesko, Runjaić, Kuesta i Alvini.

U Francuskoj su centralni/defanzivni vezisti takođe najbrojniji i ima ih petorica – Ženesio iz Marseja, Digar iz Avra, Videira iz Le Mana, Trojin Stefan Dumon i Davide Anćeloti, mada je on sa 20 godina završio igračku karijeru i pridružio se ocu u stručnom štabu.

Ponovo ih prate štoperi sa tri predstavnika, od kojih se ističe Lionov Paulo Fonseka. Po dvojica su bili levi bekovi i napadači, a tu je i još jedan bivši golman – Žulijen Lašur iz Bresta.

Bundesliga takođe ima petoricu bivših vezista, što je ponovo najviše u odnosu na druge pozicije na terenu. To su Kovač, Hiter, Šuster, Tiune i Polanski. Bez iznenađenja, i ovde su štoperi sledeći najbrojniji, od čega su dvojica igrali za Mančester siti – Vensan Kompani i Martin Demićelis, dok je treći Urs Fišer iz Majnca.

U Nemačkoj čak 33% trenera nikada nije zaigralo na profesionalnom nivou, a tamošnji elitni rang se ističe i po tome što su dvojica stratega bili golmani, doduše amaterski – Manuel Baum iz Augzburga i Leverkuzenov Karles Martines Novel.

Dakle, ako uzmemo u obzir Lige petice i svih 96 trenera u njima, potvrđuje se da su među njima bivši defanzivni, odnosno centralni vezisti zaista najbrojniji. Ima ih čak 35, dok su sledeći najbrojniji štoperi sa 14 predstavnika. Bivši desni bekovi i napadači imaju po sedam, jednog manje levi bekovi, a golmani četiri.

I ako pogledamo ko sedi na klupama najvećih i najjačih evropskih klubova, izuzetak od pravila da su to obavezno bivši zadnji ili centralni vezisti jesu samo Vensan Kompani i Luis Enrike, koji je bio krilo. Interesantno je da njih dvojica predvode dva verovatno najjača kluba na svetu trenutno i možda su tako uspešni baš zato što su van šablona vezista koji su preplavili ovu struku.