Fudbaler koji nije voleo fudbal

Fudbal je, čuli ste to već, kao život. Ili je život sam. Milioni ljudi životne planove organizuju prema terminima utakmica najdražih klubova, troši se veliki novac na karte i obeležja, a životni vek skraćuje se svakom nezgodom koju nam miljenici prirede. Ima i onih koji tu emociju ne razumeju, niti žele to da probaju (uostalom, lepo ih je opisao Ćiro Blažević) - za njih su oni koji fudbal žive samo budale koje bi vikende trebalo da troše na nešto mnogo pametnije. Mada retko uz tu rečenicu vežu i neki dobar predlog.

Blasfemično je to što su i u profesionalnom fudbalu, u svlačionici, na terenu, imali jednog saveznika. Benoa Asu-Ekoto nikada fudbal nije posmatrao kao nešte veće od sopstvenog posla.

Štaviše, mimo utakmica od kojih živi, fudbal ga nimalo ne zanima.

Navijači vole da održavaju privid da je fudbalerima stalo i više nego što zapravo jeste - da su zabrinuti za običnog čoveka, koji u slučaju poraza trpi i loše fore rivala i teskobu narednih dana i svakodnevni život u kome rinta za nekoliko stotina evra.

Asu-Ekoto je srušio i taj privid. Navijači Totenhema su znali da ga ne dotiče puno šta god se desilo na terenu. Na fudbal je gledao samo na posao i igrao ga je zbog novca. Oleksandr Zinčenko je u svojoj autobiografiji - iz nekog razloga je on (već) ima i dotakao se baš ove teme - provokativno napisao da je to možda tako zato što igra za Totenhem. Ali nije stvar samo u tome.

Kamerunac je otvoreno priznao da je u ovom sportu samo zato što legalno nikada ne bi sakupio toliko para za lagodan život. Shvatio je to još dok je bio tinejdžer koji nije voleo školu i koji je znao da ne želi da radi za 1.500 evra u nekoj kancelariji ili na gradilištu, pa da pred penziju ne može da priušti ni stan u predgrađu.

Sa 16 godina, kada je izbačen iz škole, je definitivno odlučio da fudbal, koji je počeo da trenira prateći starijeg brata, nije nešto usputno već ono od čega će živeti. Posle deset godina provedenih u akademiji Lansa, sa 20 je 2004. godine debitovao za prvi tim, a samo dve sezone kasnije stigao je na Vajt Hart Lejn sa pedigreom velikog talenta.  Član Totenhema bio je od 2006. do 2015. i upisao 202 nerada nastupa.

Nisu baš svi menadžeri mogli da mu „pronađu žicu“, pa se nije slagao sa Martinom Jolom i Huandeom Ramosom.

Holanđanin mu nije bio drag jer je smatrao da ima svoje favorite, a ovaj mu je zamerao to što se ne smeje previše na treninzima(?!).

Sa Ramosom je stalno ulazio u svađice, a Špancu se posebno nije dopalo to što je previše agresivan na treningu, te mu je Benoa sasuo činjenice u lice rečenicom: „Misliš da smo u Španiji, ali ovo je Engeska, prijatelju.“

Ali zato je sve došlo na svoje kada je na klupu seo legendarni Hari Rednap, pod čijim vođstvom su imali jednu od romantičnijih generacija. Njega nije bilo briga zna li njegov levi bek ko im je sledeći protivnik i smeje li se dovoljno sve dok je dobar protiv tog protivnika. A bio je dobar, čak odličan, i postao bitan šraf u ekipi.

Međutim, malo je reći da je za to vreme imao čudne navike, nesvojstvene profesionalnom fudbaleru. O tome smo saznali najviše iz još jedne autobiografije, ali ovog puta čoveka čija iskustva i anegdote vredi čitati – Pitera Krauča. Visoki napadač je sa kamerunskim levim bekom bio saigrač tri godine, a nakon što su redovi o Asu-Ekotou privukli pažnju, priču je proširio i u medijskim nastupima:

„Njegov obrok pre meča... Benoa bi se pojavio sa kesom iz prodavnice u kojoj bi uvek bile četiri iste namirnice: kroasan, topla čokolada, koka-kola i kesa čipsa. Kroasan razumem, on je francusko-kamerunskog porekla. Toplu čokoladu isto, umakao bi jedno u drugo. Ali čips i koka-kola... Kao da je imao dva odvojena obroka – jedan koji pripada sredovečnom Parižaninu, a drugi tinejdžeru. I radilo je. Bio je uvek u odličnoj formi i retko imao povrede. Prihvatili smo to, zajedno sa drugim čudnim stvarima.“

A nije da ih nije bilo. Odbijao je da ide na ledene kupke za oporavak pod izgovorom da su mu previše hladne. Na treninge je dolazio nekad u Smartu, nekad u Lamborginiju, a nekada i pešaka jer je, čak i kao tako poznat igrač, često koristio londonski metro. Ljudi koje je tamo sretao bili su iznenađeni, ali on kao neko ko ne prati fudbal verovatno nije ni bio u potpunosti svestan popularnosti Premijer lige i njenih zvezda.

Pokazatelj koliko ga fudbal nije zanimao jeste i činjenica da često zaista nije znao protiv koga igra tog dana,  iako su se tokom nedelje na treninzima pripremali za narednog protivnika. Nije čitao ni vesti o istom, budući da je bio zatečen pitanjem novinarke prilikom jednog intervjua o incidentu između Luisa Suareza i Branislava Ivanovića kada je Urugvajac ugrizao defanzivca Čelsija. Kada je Van der Vart stigao u klub, Benoa se pozdravio sa njim ne znajući da je to on jer niti gleda utakmice da bi znao kako izgleda, niti je pročitao da Holanđanin stiže u klub. Fudbal van stadiona i trening centra za njega nije postojao.

Asu-Ekoto je dublje obrazložio svoje stavove: „Ako igram fudbal sa prijateljima u Francuskoj, mogu da volim fudbal. Ali ako dođem u Englesku, gde ne znam nikoga i ne govorim engleski, zašto sam tu? Da radim. Karijera traje samo 10-15 godina. To je samo posao. Stignem ujutru na trening oko pola 11 i počnem da se ponašam profesionalno. Završim u jedan i to je to. Dok sam na poslu, obavljam ga sa 100%, ali posle sam kao turista u Londonu. Da, to je dobar posao i ne kažem da mrzim fudbal, ali nije moja strast.“

On prezire licemerje koje je toliko prisutno u fudbalu, te je u potpunosti ogolio predsednika Lansa: „Ne razumem zašto svi lažu. Žerve Martel je rekao da sam otišao jer sam dobio više novca u Engleskoj, da me nije bilo briga za dres koji sam nosio. Fudbaleri ne igraju zbog dresa. Prva stvar o kojoj razgovarate je novac. A zašto igrači dolaze u njegov klub? Zato što je klub lep? Svi ljudi, svi, kada idu na posao, to rade zbog novca. Ne razumem zašto su ljudi bili šokirani kada sam rekao da igram zbog novca. Kao - 'on je plaćenik'. Svi igrači su takvi.“

Zato je i pravo čudo što je uopšte i bio reprezentativac, budući da u reprezentativnom fudbalu nema naknada, sem povremenih bonusa za izuzetne uspehe. Za Kamerun je odigrao 23 meča, a sa nacionalnim timom je završio neslavno posle udaranja saigrača glavom protiv Hrvatske na Svetskom prvenstvu 2014. u Brazilu.

Imao je i pravo nastupa za Francusku, ali o toj opciji nije ni razmišljao. U jednom intervjuu povukao je zanimljivu paralelu o poreklu: „Kada ljudi pitaju moju generaciju u Francuskoj odakle su, odgovoriće sa Maroko, Alžir, Kamerun... Ali ono što me zapanjuje u Engleskoj je to kada pitam isto nekoga poput Lenona ili Defoa, oni kažu: „Ja sam Englez“. To je jedna od stvari koje volim kada je život ovde u pitanju.“

Pošto je za njega fudbal to što jeste, a opšte je prihvaćen narativ da nam ljudi sa posla nisu prijatelji, tako ni Benoa nije stekao previše prijatelja u klubovima u kojima je igrao. Nije živeo u elitnom delu Londona kao njegovi saigrači, niti se družio sa njima. Kaže da je u telefonu imao kontakt svega dva-tri saigrača – Adela Tarabta, sa kojim je postao blizak tokom pozajmice u KPR-u, Arona Lenona i Džermejna Defoa. Ipak, saigrači su ga prihvatili takvog kakav jeste i nisu imali mnogo problema sa njim.

Znajući sve loše strane ovog sporta, Asu-Ekoto je posebno bio oprezan kod onih najvećih fudbalskih zamki – lažnih prijatelja i žena. O tome je ovako govorio: „Fudbal nije moja strast jer kada ste profesionalac, svet fudbala nije dobar. Ljudi su oko tebe samo zato što igraš fudbal; devojke, takođe. Imam devojku koju sam upoznao kada sam imao 18-19 godina i ne želim da je izgubim jer nije dobro da kao fudbaler upoznaješ nove devojke sa 26 godina.“

Posle Totenhema, gde je na vrhuncu zarađivao 40.000 funti nedeljno, vratio se u Francusku – najpre u Sent-Etjen, a potom i u Mec gde se 2018. penzionisao. Sada živi u rodnom Arasu, na severu zemlje, sa ženom i dvoje dece.

Zbog svoje iskrenosti, Asu-Ekotoa mnogi smatraju čudakom, iako sigurno postoji još gomila igrača koji imaju isti pogled na fudbal. Možda mnogi neće razumeti jednu od najprepoznatljivijih premijerligaških glava, ali ni on, kako sam navodi, ne razume ljude koji ga ne razumeju.