Nije to tako loše kao što izgleda. Ili ipak jeste?

I Totenhemove navijače i javnost bole oči od fudbala koji ovaj klub igra u poslednje vreme. Ovog leta je donesena drastična odluka kojom su napravili zaokret i od jednog od najzabavnijih timova sa Postekogluom postali jedan od najnegledljivijih sa Frankom. Otišli su iz krajnosti u krajnost – od totalne ofanzive do stroge defanzive, ali je pomalo ironično da su kritike zbog stila igre trpeli i tada, a trpe ih i sada. Mnogi misle da je potrebno da što pre nađu menadžera koji će doneti balans, ali možda ipak bivaju suviše strogi sa Frankom.

Ono što najviše brine i nervira navijače Spursa jeste to što simpatični stručnjak „brentfordizuje“ Totenhem i gradi navike nedostojne velikog kluba za kakav se smatraju. Baš je na gostovanju protiv Brentforda Vikario trošio vreme već posle oko sat vremena i to pri rezultatu 0:0. Jer, jedno je pokušaj napraviti ratničku ekipu koja mnogo polaže u odbranu, ali su ovo već zabrinjavajuće stvari kojima se pretežno služe „mali“ klubovi.

Svakako da je plus što je Danac stabilizovao odbranu, što je bio prioritetni zadatak. Primili su 23 gola u 19 mečeva prvog dela prvenstva, što je sedmi najbolji učinak lige, ali samo četiri tima su više puta sačuvali mrežu. To je nešto što se i dalo očekivati s obzirom na Frankovu filozofiju, a stoji i činjenica da imaju neke od najkvalitetnijih defanzivaca u Evropi.

Problem je, međutim, kada se krene naviše. Totenhem je peta najgora ekipa po broju stvorenih šansi ove sezone sa svega 135 u 19 mečeva polusezone i u tome su lošiji samo Vulvsi, Barnli, Sanderlend i Brentford. Takođe, samo prva tri navedena tima imaju lošiji xG, odnosno broj očekivanih golova, od Totenhemovih 18.05, kao i manji broj šuteva. Kada se sve to uzme u obzir, onda nimalo loše ne zvuči podatak da su postigli 27 golova, po čemu su 10. u ligi, ali su zato ubedljivo najveći „overperformeri“. Pride, trećinu golova su postigli iz prekida.

Ali u odbranu Tomasa Franka mora se izložiti nekoliko stvari. Prvo, na samo četiri boda su od petog mesta koje će, izvesno, voditi u Ligu šampiona, a iza njih je težak raspored. U odnosu na prošlu takmičarsku godinu, na polusezoni sada imaju dva boda više nego u isto vreme tada. Govoreći o elitnom evropskom takmičenju, tamo se odlično kotiraju jer su 11. sa odličnim šansama da čak budu u top 8, a jedini poraz su doživeli od PSŽ-a u Parizu.

Naravno, moglo je to i mnogo bolje, ali tu dolazimo do druge bitne stvari – roster kojim Frank raspolaže. I to se odnosi i na kvalitet igrača i na izostanke zbog povreda. Gotovo celu polusezonu, a neće ih biti ni još dugo, ne može da računa na trojicu možda i najvažnijih ofanzivaca – Medisona, Kuluševskog i Solankija.

Stoga i ne čudi koliko su impotentni u napadu, a pogotovo što su na volšeban način ostali bez najvećeg pojačanja, Morgana Gibs-Vajta, a potom isto tako i bez njegove zamene, Eberečija Ezea, koji je na putu iz južnog ka severnom Londonu umesto na promociju sa dresom Spursa skrenuo ka Emirejtsu. Sa jednim od ove dvojice sjajnih plejmejkera, stvari bi bile mnogo drugačije. Ćavi Simons, zamena zamene koja je na kraju stigla, ima problema da se navikne na fizikalnost Premijer lige i poprilično je nekonzistentan.

Jedini koji gotovo cele sezone igra odlično i ima kvalitet jeste Mohamed Kudus koji je upisao dva gola i podelio šest asistencija. Uz dužno poštovanje, Odober, Tel, Kolo Muani, pa i Rišarlison, koji je iznenađujuće njihov najbolji strelac sa sedam golova, nisu baš igrači sa kojima se cilja na Ligu šampiona.

ABNORMALNA RAZLIKA KOD KUĆE I U GOSTIMA

Napredna xG statistika govori da su igrači Totenhema stvorili gotovo identične prilike i kod kuće i na strani, mada je u oba slučaja to i dalje u top 5 najgorih učinka lige. Ipak, kod kuće su uzeli samo 8 poena i među najgorim domaćinima lige su, dok su istovremeno najbolji gost sa 18, što ih čini jednom od najčudnijih ekipa Liga petice.

Međutim, ne treba mnogo da čude slaba izdanja na svom stadionu jer protivnici igraju nešto povučenije, što zahteva od Spursa da napadaju i otključaju odbranu gosta, a kvalitetnih kreativaca, sem Kudusa, baš i nemaju. U gostima oni mogu biti ti koji će se povući i čekati kontre, pa im je mnogo lakše da iskoriste višak dozvoljenog prostora.

Paradoksalno je, ipak, to što je Brentfordov Komjuniti stadion bio prava tvrđava na koju su protivnici nerado dolazili. Bitna razlika je, međutim, u veličini klubova – Brentfordovi navijači nisu imali ništa protiv toga da se njihov tim uglavom brani na svom terenu i čeka odlične kontranapade, dok Totenhemovi žele da vide svoju ekipu kako dominira. I nesumnjivo Frank želi da udovolji svojim pristalicama, pa je zato pomalo rastrzan između onoga što, bar trenutno, može i onoga što se od njega zahteva.

I deluje je baš to što je do sada bio menadžer samo malenog Brentforda (jer ko još u Engleskoj mari za Brendbi), njegov najveći greh. Očigledno to misle i Totenhemovi igrači, i javnost, ali izgleda i fudbaleri kad su se već dvojica drznula da mu ukažu onakvo nepoštovanje da mu nezadovoljni taktikom ne pruže ruku na kraju utakmice protiv Čelsija na svom stadionu.

Možda će Franka baš taj manjak autoriteta koštati posla jer pritisak raste sa svih strana, iako bi bilo pošteno sačekati i videti na šta će njegov Totenhem ličiti kada bude imao glavne napadačke opcije na raspolaganju, a što da ne i nova pojačanja koja je zamislio.